Kако је Вучић коначно постао „градоначелник“?

Народна изрека каже „Трећи пут Бог помаже“. Вучићу ни то није помогло. Он се три пута кандидовао за градоначелника Београда, али је увек био поражен. Први пут 2004. године када је учествовао на непосредним изборима за градоначелника и био поражен од Ненада Богдановића. Тада је Вучић наступао као генсек Српске радикалне странке и куриозитет тих избора је била чињеница да је Телеком Србије искључио  Вучићу телефон због неизмиреног телефонског рачуна у износу од 150.758 динара, који није плаћао 15 месеци. Вучић је потом покрио дуг, а као разлог неплаћања навео „ниска примања“ у Скупштини Србије[1] [2] [3]. Други пут Београђани нису хтели Вучића, такође генсека СРС, за градоначелника 2008. године, када је листа „За европски Београд“ била јача од листе СРС и када је Ђилас први пут изабран за градоначелника. Трећи пут је Вучић поражен на градским изборима 2012. када је листа ДС предвођена Ђиласом била за 10% јача од листе СНС и када је Ђилас други пут изабран за градоначелника.

Вучић је тада наступао као заменик председника СНС. После тога Вучић је постао ППВ и министар одбране, потом председник СНС, a данас је најмоћнији човек у Србији. Са те позиције је коначно успео да постане „градоначелник“, вероватно се руководећи оном сентенцом „Ко може више, може и мање“? А како је то Вучић постао „градоначелник? Тако што је 55 дана после оправданог разрешења Ђиласа, а 25 дана после рока за увођење привременог органа, Велики Вучић за председника привременог органа управљања градом Београдом поставио свог саветника за привреду и финансије Синишу Малог, човека без икаквог искуства у локалној самоуправи, који је уз то презаузет обављањем саветничке функције у Влади. Логично је претпоставити да ће све одлуке о Београду доносити Велики, а не Мали. Велики ће одлучивати, а Мали одговарати. Тако је Вучић на мала или велика врата, како вам драго, у четвртом покушају завладао Београдом.

Наравно, питање попут оног – „Како је човек кога Београђани три пута нису хтели за градоначелника, постао најмоћнији у Србији?“ потпуно су излишна. Ко не може мање, не може ни више? Да или не? Излишно је и помињати Устав и законе који не предвиђају да земљу води некакав ППВ, већ предвиђају да су најмоћнији људи у земљи, да они воде државу - Председник државе, Председник владе или Председник скупштине. 

Што се састава привременог органа тиче, ствари су се поправиле у односу на оно што су медији саопштавали, а саопштавали су на основу онога што им, власт пре свега, дојави. Тако је СПС од почетка био јасан. Саопштили су име свог кандидата за члана привременог органа, који је то и постао. СНС је са друге стане сондирала терен, па је медијима пласирала имена Милана Божића, Горана Весића, Небојше Човића и Синише Малог.

Чини се да су у тој сондажи установили да су најмање компромитовани Мали и Човић, који и нису чланови СНС. Члан СНС није ни Весић али чини се да ће та бивша десна рука Зорана Ђинђића постати секретар привременог органа. Пошто  од пет чланова већа ни један није кадар СНС, већ су двојица ванстраначке личности али је један од њих (Човић) био функционер СПС и ДА , један је кадар СПС, један ДС и један ДСС, поставља се питање да ли СНС и у овом случају нема кадрове? Или СНС жели да „сачува“ своје кадрове од компромитовања? Зашто СНС не постави на чело Већа кандидата за градоначелника? Зато што га чува или зато што га нема? Зашто будући кандидат СНС (за градоначелника који треба да буде изабран крајем марта 2014) није способан или подобан да буде председник привременог органа и да се тако и на делу докаже? Има ли боље прилике за то? На све то СНС нема одговор. Што се саме коначне одлуке Владе о саставу већа тиче, она је много боља од оне, у медијима најављене.

Прво, добро је што су у том органу само представници странака које су на прошлим изборима прешле цензус. Друго, добро је што су у том органу и два представника опозиционих странака, које су се саме избориле за присуство у привременом органу, тако што су послале предлог надлежном министарству (уместо да буде обрнуто- што је кривица министарства). Лоше је то што је за председника органа постављен човек без искуства у локалној самоуправи. Лоше је то што је у орган именован Човић. Најгоре је то што ће, вероватно, секретар привременог органа постати максимално компромитовани Весић. Лоше је и то што су надлежности тог органа врло нејасне и подложне тумачењима („текући и неодложни послови“).

Да приметим и да Влада није власна да одреди надлежности тог органа, већ само да својим решењем „именује председника и чланове привременог органа“. Из флоскуле из Закона о локалној самоуправи „текући и неодложни послови“ која описује надлежности види се да привремени орган, поред тога што је временски ограничен, има и ограничене надлежности – нешто као техничко веће. Е сад, велико је питање да ли ће већина у том већу посегнути за овлашћењима која припадају регуларним органима града – Скупштини, градоначелнику и Градском већу? Ако посегну, то ће отворити бескрајну серију мучних спорења у медијима и то ће бити и једна од тема у предизборној кампањи. Некако предвиђам да ће се будуће стране у сукобу обраћати Министарству за регионални развој и локалну самоуправу (које води истакнути кадар СНС) или чак надлежним судовима ради тумачења надлежности. Било би добро унапред разрешити ово питање.

Није наодмет присетити се и шта је ППВ Вучић писао или говорио нпр. о Небојши Човићу. Александар Вучић је за Човића рекао следеће: “Човек који сублимише сву перфидност, поквареност и патолошку перверзност режима Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића, а поседује најгоре особине и Ђинђића и Коштунице је потпредседник Владе Србије Небојша Човић. Благоглагољив, лажљив и иако не глуп, болесно амбициозан, толико да ни приближно не може да одреди своје могућности и потенцијале, али и истински бескрупулозан, један од ретких за које са сигурношћу можете да тврдите да би газио преко лешева све се умилно осмехујући“ .Тако је Вучић, генсек СРС, написао у књизи Војислава Шешеља „Мафијашка пудлица Небојша Човић“ – 2002. година, издавач „Етикета“, Болеч.

У истој књизи Вучић је за Човића написао: “Небојша Човић је опасан човек, уплетен у бројне послове за које су обични људи само чули, или видели у америчким филмовима. Он је опасан, свакако не зато што се никога, или ничега, не боји, већ зато што се никога и ничега не стиди“ [4]. Са друге стране, ППБ Вучић је 18. новембра 2013. године, на конференцији за штампу, на питање зашто се влада одлучила да баш Човић буде у Привременом органу, одговорио: „Трудили смо се да састав људи одговара потребама Београђана – мислили смо на њихово искуство и знање. Пресудило је његово искуство и енергија у вођењу града. Нико не може да каже да Човић те 1996. године није добро радио свој посао. Сложићете се да је Човић неупоредиво боље решење него Живорад Анђелковић, кога је предложио ДС. Сви грађани ће се сложити да је Човић способан, волели га или не“[5].

Вероватно је Вучићева трансформација од СРС шовинисте па до СНС „најевропљанина“, утицала и на Човићеву трансформацију у Вучићевој глави – од „сублимације перфидности, покварености и патолошке перверзности, лажљивости, болесне амбициозности и бескрупулозности“ 2002. године, до „искуства, енергичности, доброг обављања свог посла и способности“ 2013?

И опет да поставим једно сувишно питање: Ко је сада овде „сублимација перфидности, покварености и патолошке перверзности, лажљивости, болесне амбициозности и бескрупулозности“, ко би „газио преко лешева све се умилно осмехујући“?Чији је осмех данас најумилнији и ко нам се обраћа тихим гласом, скрушено и достојанствено склопљених прстију?