Два ауторитета и једна празнина

У Србији данас постоје два политичка ауторитета: студенти и председник. Ово није симболична подела, већ реалан однос политичких снага. Први су политички наивни и имуни на блато дневне политике, па оклевају да се упусте у политичке воде, упркос неспорним, а вероватно и већинским симпатијама српских гласача. Они су креатори и морална кичма друштвеног покрета који још није добио извршне политичке контуре, али је њихова платформа деловања политичка parexcellence. Њихова досадашња креативност упућује на способност за пробитачно реформатирање, уколико постојећа стратегија не донесе даље резултате.

Други политички ауторитет, председник, има изванредно политичко искуство и, историјски гледано, победничку стратегију. Али већ дванаест година понавља исте трикове. Проблем је што већинска публика почиње да разазнаје целокупан репертоар. Додатно, он тренутно нема већину. Јер да је има, већ бисмо били у ванредном стању. Његов актуелни циљ је хомогенизација преосталог гласачког тела кроз покушај надградње политичког ентитета — Покрета чије имe још није дефинисано. Но, тај покушај, будући да је лишен икаквих новитета за средњу и млађу генерацију српских гласача, може привући само старије: оне који још верују да се будућност кроји само изједног кабинета.

У Србији данас постоје два политичка ауторитета: студенти и председник. Први су политички наивни и имуни на блато дневне политике, па оклевају да се упусте у политичке воде, упркос неспорним, а вероватно и већинским симпатијама српских гласачa

Актер у међупростору друштвено-политичког тренутка Србије, односно већина етаблиране српске опозиције, не представља значајан фактор. Она баштини неповољно историјско оптерећење, али и ривалску интимност, а можда и ветеранско разумевање са влашћу.

Актуелна власт суштински не разуме новонастајући друштвени покрет. Српски радикали – и потоња интересно трансформисана партијска наследница у виду напредњака – своју су политичку борбу водили кроз пендреке и сузавац толико пута, да ово сматрају неизбежним или чак и неопходним делом сваког политичког сукоба. Управо због тога нису у стању да схвате захтеве за променом који долазе кроз креативни израз, пиштаљке и насмејана лица у карневалској атмосфери. Креативни отпор не виде као политички инструмент, већ као естетску заблуду. Наравно, такав начин размишљања ће неминовно постати прошлост – само је питање да ли ће бити прекасно. С друге стране, оног тренутка када студентски покрет своју борбу артикулише кроз конкретан политички захтев или почне да заузима реалан политички простор, он постаје видљив циљ на радару председника који више нема већину и коме недостају нове идеје. У том тренутку политичка борба постаје огољена, и тада би (можда) помогло искуство посредничких политичких актера – опозиције. Међутим, студенти су свесни да би улазак у овакву фазу могао значајно да наруши аутентичност њиховог покрета.

Писац ових редова је често у контакту са „блокадерима“, како су режимски медији називали студенте у покушају да им стигматизујућим епитетом унапред одреде место у друштвено-политичком процесу. Они су део генерације која је, у кратком року, уздрмала апсолутну власт – оличену у председнику до трагичних догађаја пада настрешнице и насиља над студентима ФДУ – разграђујући темеље ауторитарне контроле. Разматрајући узроке овог политичког преокрета, запазио сам разноликост њихових идеја – од левичарских визија до либералних и конзервативних струја – што на први поглед делује као идеолошки раскол. Ипак, шта их уједињује? Одбацују ауторитет, видећи га као архаичну, наметнуту категорију, што се огледа у њиховом преиспитивању институција без страха од хијерархије. Истовремено, одликује их импресивна правно-политичка култура као потпуна новина на овим просторима. Вероватно оба ова својства једнако доприносе фасцинантној креативности коју су до сада испољили.

У данашњем тренутку, „ненадлежна институција“ поново је показала ванредан таленат за политичку вратоломију. Будући председник нове владе, академски колега Ђуро Мацут — у јавности уведен као умерена новина и симбол могућег помирења — у суштини је технократски елемент у систему који не намерава да се мења.Стога, логично је очекивати пораст репресије и интензивирање притисака на друштвени покрет.Логика тог развоја је двострука. Са једне стране, резултати досадашње топло-хладно реторике схваћени су унутар гласачког корпуса власти као знак неодлучности, што је потенцијално довело до постепеног осипања подршке код дела гласача који очекују одлучнију реакцију режима. Са друге стране, бочни притисци на рањиве групе — пре свега запослене у јавном сектору — дају извесне, иако ограничене, резултате.

\

Други политички ауторитет, председник, има изванредно политичко искуство и, историјски гледано, победничку стратегију. Али већ дванаест година понавља исте трикове. Проблем је што већинска публика почиње да разазнаје целокупан репертоар. Додатно, он тренутно нема већину

Међутим, врло вероватан исход надолазеће репресије неће бити заустављање процеса. Аксиом овог тренутка гласи: процес се може делимично преусмерити, али не и зауставити. Оно што је много извесније јесте дубока друштвена поларизација, са потенцијално несагледивим последицама. Због тога ће студенти у блокади (јер постоје и они други, мада малобројни) бити присиљени,због притиска историјске нужности,да напусте свој досадашњи модел постепене обнове демократских институција и пређу у фазу пуне политичке борбе, у којој ризикују губитак дела чистоте коју су досад с правом сматрали својом ексклузивом.

Нажалост, време за поступно приближавање и плодоносни друштвени дијалог између два пола је неповратно иза нас (још од скупа на Славији). Дани који долазе, и у којима је политички победник — на кратке или дуже стазе —лако препознатљив, могуће неће донети најоптималније решење за Србију.

Студентски покрет ће или остати морална вертикала без политичке тежине — или ће постати политички фактор лишен некадашње аутентичности и политичке чедности. Између те две крајности не постоји компромис који би Србију водио напред. Управо у том парадоксу лежи празнина коју нико, за сада, није у стању да испуни. А када празнина потраје, не попуњавају је најбољи — већнајбржи. Стога је императив да се у агенду студената, потиснуте интелектуалне елите и ново-формирајућег друштвеног покрета уврсти заузимање празнине пре него што је присвоје политички сплеткароши, стварајући ред утемељен на начелима, а не на пречицама!

(Аутор је професор Медицинског факултета Универзитета у Београду)