Плес Аске и вука или како сам потценио сопствене студенте

Пре око месец дана сам срео на маргинама блокада, (пролазио сам туда својим послом), неколико својих студената. Насмејани и пристојни зауставили су ме и са поносом подсетили на једно од мојих предавања упућених њима. Предавање у којем сам подстрекивао студентски критички ангажман према важећем знању и схватању, кроз став, да, универзитети света (што чини 2% укупне популације) сутрашњицу обликују методом конструктивне критике актуелног. Признајем, мислио сам тада да ће моје реченице погодити минорну циљну групу, а да ће код већине којој су Чет-Џи-Пи-Ти, Инстаграм и ТикТок ”иструлили мозак” моје мисли проћи неопажено. Погрешио сам! И погрешио сам значајно! А понос којим су моји студенти исказали да се сврставају у 2% учинио је да стид замени моја дотадашња потцењивачка схватања. Већ тада ми је било јасно да се ништа неће стишати у предстојећим празницима.

Стасала је генерација која у политичкој синтакси не разуме режим и њеног лидера и која не може да преведе режимске политичке флоскуле у себи разумљиве постулате. Генерација којој није јасно зашто би километри аутопута били политички важнији од петнаест живота

Стасала је генерација која у политичкој синтакси не разуме режим и њеног лидера и која не може да преведе режимске политичке флоскуле у себи разумљиве постулате. Генерација којој није јасно зашто би километри аутопута били политички важнији од петнаест живота. Комуникацијски канали између Младосрба и владајућег естаблишмента изгубљени су и нада у њихов опоравак, (ако је уопште постојала), неповратно је усахла. А објашњење је крајње једноставно: данашња студентска популација остварила је увид у сопство у време трајања садашње владајуће елите – млади мозгови се неуро-физиолошки мењају и сходно томе јавља се просперитетна динамика у ставовима, а исто се свакако не може рећи за актуелну политичку гарнитуру. Дијаметрално удаљавање у разумевању је финално, а ”удице” стамбених кредита бачене су у мртву воду. На њих се масовно ”пецају” само чланови геријатријске популације, уверени да су студентске идеје и ставови кварљива роба, нарочито зато што нису артикулисани кроз дневне изјаве вође на медијима са националном фреквенцијом.

Некако паралелно са студентским протестима узаврела је дебата о политичкој будућности позиције тј. технологији промене власти. Лицитира се са временом смене власти, праве се паралеле са блиским историјским догађајима у којима су багери, спољни фактори, полиција, војска и сличне варијабле били најважнији катализатори динамике истих. Артикулишу се зебње да ће се ”политичка енергија” који су генерисали студенти протраћити, јер се не назире излазни сценарио. Опозиционе струје не успевају да остваре добит и поред (јаловог) упирања да политички ”подзидају” фундамент протеста, а њиховог лидера – антагонисте вођи, нема ни на хоризонту. Делује да је политички лавиринт неразрешив и то ствара наратив обеспокојених. Ипак, у свему овоме, поткрала се логичка грешка.

Студентска (младосрпска) популација непоколебљивим истрајавањем на првобитним разлозима за протест заправо је већ испунила главни циљ. Генуини студентски захтеви, који се нису до сада нити једном преформулисали, мораће да се испуне у сваком сценарију

Наиме, у новонасталој политичкој једначини свако изједначавање са пређашњим догађајима готово је немогуће јер изоставља нову етичку константу коју сада презентују студенти без имена и презимена. Студентска (младосрпска) популација непоколебљивим истрајавањем на првобитним разлозима за протест заправо је већ испунила главни циљ. Генуини студентски захтеви, који се нису до сада нити једном преформулисали, мораће да се испуне у сваком сценарију. Мораће да се испуне, јер се у сукобу, који симболички може да се представи кроз плес Аске и вука, не сумња у победника од почетка. Платформа која се заснива на реализацији захтева и игнорацији ненадлежних резултоваће демонтажом постојећег поретка (али не неминовно и власти). А крајња тежња је увођење категорије променљивост титулара владајуће већине, на коју смо, чини се по протеклим деценијама, посве заборавили.

Дозвољавајући могућност да будем окарактерисан политичком наивчином, усуђујем се да кажем да сам овог пута студентско предавање упућено нама схватио језгровито

А то значи да је тужилац задовољан тиме што је тужилац (судија, лекар, наставник, паор…), мотивисан могућношћу да гради своју каријеру кроз институцију, а не кроз политичку конјуктуру. Тужилац који престаје да се сагиње партократији јер зна да неће трајати деценију и више, али се клања стручном ауторитету који се гради кроз читав професионални век.

Онај тужилац који сада са симпатијом поздравља студенте са прозора своје канцеларије упоредо са опоравком сопственог дигнитета. Дакле, тачка без повратка је достигнута, а остало су само аналитичка надгорњавања. Чак и када се баш ништа више не би десило, а то се процењује и у западним медијима као ”highly unlikely” (Веома мало вероватно), само биолошком еволуцијом садашњи политички систем ће убрзо замрети.

Дозвољавајући могућност да будем окарактерисан политичком наивчином, усуђујем се да кажем да сам овог пута студентско предавање упућено нама схватио језгровито.

(Професор Медицинског факултета Универзитета у Београду)