После разговора у Минску - Нема мира без одлуке Вашингтона

Шта очекивати после састанка председника Русије, Белорусије, Казахстана, Украјине и Европске уније ових дана у Минску?

Одговор на ово питање није једноставно дати, али најприближнији би, отприлике, био – ништа. Или можда прецизније – ништа конкретно. А најмање да ће решити кризу у Украјини која траје месецима, која је већ однела много живота и чији се крај још не назире.

Председник Украјине Петро Порошенко изјавио је на састанку да ће бити формулисана ,,мапа пута’’ који би, наводно, водио што скоријој обустави ватре и регулисању ситуације. За познатог руског експерта Вјачеслава Никонова, председника фонда ,,Политика’’ и депутата у руском парламенту, то је ребус који захтева разјашњење. Ми ни приближно не знамо шта би та ,,мапа’’ могла да садржи, шта да предложи и којим путевима би оно што се у њој износи могло бити реализовано.

Никонов (узгред да напоменем да је он унук у свету познатог совјетског политичара, дугогодишњег министра иностраних послова СССР Вјачеслава Молотова) оцењује да Москва и Кијев потпуно различито оцењују садашњу ситуацију у Украјини и њене узроке, па самим тим и различито гледају на то шта та ,,мапа пута’’ треба да садржи.

Није случајно што је Порошенко после састанка избегао сусрет са руским и другим страним новинарима. Окупио је само представнике украјинских медија. А лајтмотив украјинских новинара је, како тврде руски аналитичари, информациони рат по коме се добри и невини Украјинци супротстављају агресивној и злој Русији која против њих ратује.

Порошенко се залаже за двостране украјинско-руске разговоре. Зашто за разговоре Москве и Кијева, питају руски званичници? Па Русија није умешана у оружани сукоб у Украјини. Ако Кијев са неким треба да разговара, онда су то представници Новорусије, односно Доњецке и Луганске републике, тим пре што последњих дана њихови борци бележе значајне успехе на бојном пољу. О таквој врсти разговора изјаснио се и председник Путин, залажући се за обнову рада контакт групе, уз учешће представника Новорусије.

"О евентуалном новом сусрету Путина и Порошенка за сада не може бити речи, о томе је прерано говорити"", каже Путинов прес секретар Дмитриј Песков.

Очигледно је, каже Никонов, да се решење кризе у Украјини не може наћи без воље Вашингтона, који није учествовао у разговорима у Минску, али од кога готово у целини зависи позиција Кијева.

Путин и Порошенко различито су оценили разговоре у Минску. Док их је руски председник уздржано, али позитивно оценио, Порошенко их је окарактерисао као компликоване и тешке. Откуд такве различите оцене? Па отуда, каже Никонов, што Русија у овом тренутку има повољнију позицију и не иступа као подређена, већ надмоћна страна. Русија нема веће економске проблеме и поред одређених негативних последица због заведених санкција. У Украјини је ситуација неповољнија, економски пад је много израженији. Од почетка године вредност националне валуте, гривне, опала је за 75 процената.

Неки показатељи говоре да је сада наступила преломна ситуација, и то у корист Доњецке и Луганске републике. Њихови борци наступају и ка Запорожју. Чују се гласови (губернатор Губарјов) о могућности стварања Харковске републике, па Дњепропетровске, Запорошке, Херсонске, Николајевске, Одеске и неких других. Појединци на проруској страни сматрају да је то само питање времена.

Познаваоци прилика кажу да се у неким подручјима на југоистоку јединице украјинске војске и националне гарде налазе у окружењу. Ако се одазову позиву Захарченка и предају се заједно са наоружањем, проруске снаге би се по тешком наоружању изјадначиле са снагама лојалним Кијеву.

У међувремену, наставља се гранатирање Доњецка и Луганска. Војни експерти кажу да ће тако бити све док Кијев буде контролисао добро утврђене пунктове, односно аеродроме у Доњецку и Луганску са великим бројем војника и ратном техником. Ако проруске снаге сломе њихов отпор, ситуација ће се из основа променити.

У склопу читаве замршене ситуације, медији у Москви подсећају на инцидент са руским десантницима, који су наводно заробљени на украјинској територији. Откуд то да се десетак руских десантника нађе на украјинској територији баш уочи састанка у Минску – питају коментатори у Москви? Очигледно је да се ,,упад руских специјалаца’’ на територију Украјине претвара у нову аферу са својевременим обарањем "боинга" на истоку земље. То је још један покушај да се Русија увуче у рат.

Москва не крије да се у редовима проруских снага бори и један број грађана Русије. Али, у тим редовима има и Француза, Шпанаца и припадника других нација. Исто је и на супротној страни. Према томе, ту смо на једнаким позицијама, кажу у Москви. Иако ситуација око специјалаца још није до краја разјашњена, велика је вероватноћа да су они једноставно залутали. Линија територијалног разграничења Русије и Украјине није видно обележена и нехотични прелазак на једну или другу страну је сасвим могућ. А то што западни медији изводе пред камеру руске десантнике који сведоче о тобожњој намерној инфилтрацији - то окачите мачку о реп. Сви добро знамо шта се и како ради у таквим приликама, кажу руски медији.

Москва, иначе, енергично демантује тврдње Кијева да су руске оружане снаге прешле на територију Украјине. Руско министарство иностраних послова каже да се такве информације лансирају да би се јавност у Украјини довела у заблуду, а обични грађани ,,залудели’’.

Узгред речено, обарање „боинга“ над територијом Украјине као да више никога не занима. А понајмање оне који су извршили тај злочин и који су се својски трудили да се починилац не открије. Испада да је то био инцидент за једнократну употребу. А у њему је животе изгубило преко две стотине људи, међу којима је било и деце. Нема ништа новога и око несталог малезијског авиона пре неколико месеци на азијском југоистоку. Иако тај инцидент нема везе са кризом у Украјини, он указује на чињеницу да у савременом свету могу и велики путнички авиони да нестану без трага, ако је то у нечијем интересу и у не баш часној функцији.

Цитирао бих овде и познатог руског политиколога Виталија Третјакова, који је у једном тексту недавно изнео мишљење о ситуацији у Украјини и могућности њеног решавања. То мишљење је доста радикално и самим тим подлеже одређеним резервама.

Третјаков каже да се Украјина у садашњим границама не може очувати. То једноставно није могуће. Нацисти и бандеровци који мрзе Русе и антируска шизофрена кијевска интелигенција дефинитивно су претворили Украјину у националистичку антируску државу, у којој Руси на југоистоку и малоруси не само да неће, него и не могу да живе.

Сједињене Америчке Државе, НАТО и Европска унија чак и ако обаспу кијевске власти трилионима долара и евра нису способни да натерају Украјинце да престану да буду националисти, а Русе да верују украјинским националистима и да се налазе под њиховом власти.

Питање је само када ће и под којим условима доћи до коначног распада Украјине и како ће он правно да се изведе. У сваком случају, то је ствар скорије будућности.

По мишљењу Третјакова, најбољи излаз из садашње кризе био би да САД повуку из Украјине све своје саветнике и да заједно са Европском унијом престану да се мешају у њене унутрашње послове. То није њихов проблем.

Зашто уопште Американци, па чак и Канађани, настављају да се мешају у унутрашње послове европских земаља? И зашто европске земље то и даље трпе? С тим и другим анахронизмима хладног рата требало је још одавно да се заврши. Већина земаља Латинске Америке данас су од САД независније него практично све европске државе, изузев, наравно, Русије. То је и смешно и срамотно за саму Европу, закључује Третјаков.

Већ сам рекао да је његово мишљење прилично радикално и да подлеже одређеним резервама, укључујући, рекао бих, и од стране званичних кругова у Москви. Од руских званичника још нико се није тако радикално и недвосмислено изјаснио о кризи у Украјини и њеном решавању. Утисак је да бар у овом тренутку такав излаз из кризе није реалан. Тешко је претпоставити да би се Запад олако одрекао тако лепог и ,,масног комада’’ какав је Украјина, око кога се облизује већ неколико векова, како то каже публициста Едуард Лимонов. А тај ,,масни комад’’ само је део, додуше веома крупан и значајан, геостратешких планова усмерених против главног опонента на међународној сцени - Русије и њеног председника Путина који је, како то каже руски академик, економиста и политичар Михаил Дељагин, починио грех који прави господари запада не опраштају - одбио је послушност.

Све то говори да су догађаји у Украјини и око Украјине крајње сложени и тешко решиви. По неким мишљењима, најтежи од завршетка хладног рата, који поједини аналитичари пореде са кубанском ракетном кризом пре више десетина година.

Да ли је свет ушао у нову, крајње опасну политичку кризу, која може да доведе до непредвиђених и несагледивих последица? То је питање које бар за сада остаје без одговора. Трагично је то што ће кашу, коју су дуги закували, морати да кусају и они који са тим немају ама баш никакве везе, који у њеном припремању нису ни учествовали.