Пола вeка кинeског отварања - биланси и пeрспeктивe

Шангајски комунике дипломатски је документ договорен и потписан између представника САД и Народне Републике Кине фебруара 1972. године. То је била, рекао бих,  претеча успостављања пуних дипломатских односа између Кине и САД 1979. под новим кинексим руководством предвођеним Денг Сјаопингом.

Џоу Енлај био је први председник владе Народне Републике Кине. Врсни дипломата умео је да опстане у врху власти и у најтурбулентнијим временима. Хенри Кисинџер и он били су окосница поменутог комуникеа који је утро пут бољој сарадњи две велике земље. На питање француског политичара Алена Перфита шта мисли о француској револуцији, одговорио је да је од ње прошло тек две стотине година и да је прерано да се дају оцене. Мудрост овог политичара требало би следити и када су у питању размишљања о непосредној постреволуционарној прошлости Кине, почетку отварања и реформи, па и о актуелном тренутку када се Кина суочава са великим изазовима. Очито је да Дуги марш древне цивилизације у савремени свет још увек није завршен.

Кина се, у настојању да постане велика сила, није определила за војни авантуризам. Напротив. Она се определила за привредну експанзију кроз светске институције. То је донело велике користи свим странама.

Од 1978. када су економске реформе започете до 2017. кинески БДП повећао се 82 пута, што је економију земље учинило другом по снази у свету. За разлику од 1981, када је по дефиницији Светске банке (1,4 долара дневно на рапсолагању) 90 одсто популације живело у условима екстремног сиромаштва, данас је екстремно сиромаштво скоро сасвим искорењено[1]. Па ипак, пре четири године, тадашњи кинески премијер Ли Кећенг, на конференцији за новинаре, рекао је да 600 милиона људи у Кини живи са просечним месечним дохотком од око 1000 јуана, што је 140 америчких долара[2].

Расту кинеске економије, у периоду до пандемије, није било равног и са правом се тај раст означавао „чудесним“. На рушевинама Трећег Рајха, Немачка је започела опсежни економски опоравак, који је трајао током педесетих, са растом од око 8 одсто у просеку и мање од пет одсто током шездесетих. Ближе Кини, Јапан је растао око 10 одсто годишње између 1950. и 1973, поравнавајући се са Кином по брзини раста, али не по трајању. Сингапур, Јужна Кореја и Тајван су такође бележили високе проценте раста од око осам одсто до почетка осамдесетих.

Од историјске реченице Денг Сјаопинга да је бити богат славно, слој богатих људи, који су до тада били посматрани као они који су се обогатили на леђима радничке класе, добио је нову улогу у друштву. Улогу да буде тај који ће радити на томе да своје богатство и привилегије искористи за општедруштвено добро, за разлику од Русије под Јељцином где су се олигарси обогатили и брзо постали власници некадашњих државних предузећа, али који су потом изнели капитал ван земље. То је разлог што је руска привреда деведесетих била у стању постсоцијалистичке блокиране трансформације.

Главни фактори који су довели до кинеског узлета јесу политика оличена у градуализму, односно постепеном отварању земље према свету, кроз одлуку политичких руководилаца о правцу који ће земља заузети у наредном периоду, односно да ће Кина на путу до социјализма постати социјалистичка тржишна привреда, што, поједностављено, подразумева комбинацију капитализма и социјализма, јак приватни сектор и са друге стране део привреде под државном контролом, затим политичко и економско отварање као константа, побољшавање економске структуре кроз индустријализацију и урбанизацију и, последње, висок ниво штедње која генерише инвестиције. Резултати које је земља постигла за четири деценије реформи постали су модел за друге земље, али модел који није могуће имитирати због специфичних политичких (вишепартијски политички систем), економских (капиталистичка привреда) или демографских (етничка хетерогеност без јасно доминантне етничке групе) околности других земаља.

Међутим, епидемија ковида пореметила је многе економске токове у свету, па тако и кинеску привреду. Кинеско тржиште некретнина, на свом врхунцу, чинило је 29 одсто укупног државног БДП-а. Тај период окончан је банкротом Евегранде групе, моћне групације за стамбену изградњу са седиштем у Шенџену. Многе зграде у Кини од тада стоје незавршене. Држава је морала да нађе други начин за генерисање БДП-а и како се чини тренутно, нашла га је у производњи електричних возила и у другим областима високе технологије.

Тренутни привредни раст је већ осетно слабији у односу на некадашњи. Док је раст БДП-а у просеку између 2000. и 2011. био нешто изнад 10%, период између 2012. и 2016. показao је просечни развој од 7,3 одсто. Просечни раст БДП-а у периоду 2020. до 2023. износио је 4,6 одсто[3]. У 2024. години, постоји озбиљан проблем са незапосленошћу, пре свега младих људи[4].С друге стране, број доларских милијардера се у Кини последње три године константно смањује. Од 1185 милијардера колико их је било 2021, у 2024. остало их је 753 што је пад од 36 одсто[5].Врло је вероватно да је велика количина новца однета из земље.

У овом тренутку, видим неколико препрека даљем напретку земље. Загађење животне средине, низак наталитет,те константна политичка тензија у односима са политичким Западом која се прелила на економско поље.

Октобра 2018. изашла је студија истраживача са Кинеског универзитета у Хонг Конгу, где се наводи да загађење изазива око милион прераних смрти годишње, те уништење 20 милиона тона пшенице, пиринча, кукуруза и соје и да кинеску економију кошта око 40 милијарди долара[6]. Од објаве „рата загађењу“ премијера Ли Кећенга 2014. године, најзагађеније провинције и градови, смањили су загађење за трећину. Према Студији истраживача у Чикагу, успех у борби против загађења толики је да је просечан животни век становника Кине продужен је за две године[7].Ипак, током 2023. године, Кина је изградила чак 95% свих у свету новоизграђених термоелектрана на угаљ[8]. Спекулишем да су тренутни економски проблеми условили да борба против загађења буде привремено стављена у други план.

С обзиром на губитак у људству који узрокује, проблем загађења је у вези са наредним изазовом.

Демографски проблем је готово горући за Владу. У 2017. рођено је 17,32 милиона беба, а већ 2022. само 9,56 милиона, што је 16 милиона мање него 1987! Број регистрованих бракова се од 2013. константно смањује, број развода се повећава, а просечна старост становништва достигла је 39,6 годинау 2024.години. Број становника опао је за два милиона само током 2023. године[9]. Кина је већ сада друга најмногољуднија земља света, иза Индије. Демографски проблем је опасан утолико што је читаво чудо које је земља постигла током ове четири деценије било базирано на великој радној снази. Одржање економског раста у оваквим условима није могуће.

Кина и Запад су тренутно у затегнутим политичким и економским односима. Запад оптужује Кину да активно подржава Русију у рату са Украјином, а не свиђа им се ни нови економски модел који кинеска власт сада форсира. Дуги низ година тржиште некретнина и грађевинарство покретали су економски раст Кине, али сада влада жели да подстакне раст „новим квалитетним производним снагама“, што значи високотехнолошким индустријама које доминирају светским тржиштима за производе као што су електрична возила, батерије за електричне аутомобиле, ветротурбине и соларни панели. САД и ЕУ су забринуте да ће то довести до великог проблема са вишком производа и да ће тај вишак бити пребачен на светска тржишта – уништавајући притом њихове сопствене индустрије зелене технологије које су тек у настајању.Кинески званичници признају да ће нови приступ економији – који такође укључује смањену улогу за предузетнике, а улогу лидера резервише за државу – довести до мало мањег раста, али сматрају да ће раст сада бити уравнотеженији. Нижи укупни раст је, како је рекао један званичник, цена је коју би требало платити за боље друштвене резултате. Одговор ЕУ и САД на снажан извоз електричних возила из Кине је уједначен и своди се на царине. ЕУ је повећала царине на 45,3 одсто. Кина је најавила жалбу СТО[10]. САД су још раније увеле стопроцентну царину на увоз кинеских возила[11].

Тензија је висока и због Тајвана. Док Кина жели да уједини острво са матицом[12], САД изражавају спремност да острво бране[13].

У јеку затегнутих односа, велики број страних компанија изместио је део или целокупно пословање из Кине.Стране инвестиције у Кину пале су на најнижи ниво у последњих 30 година[14]. Такође, страни инвеститори повукли су 15 милијарди долара свог новца из Кине у другом кварталу ове године (од априла до јуна), вероватно одражавајући песимизам у погледу друге највеће светске економије[15].Ако се пад настави до краја 2024. године, то би био први годишњи негативан салдо од 1990. године.

Компаније попут Дела, Хјули Пакарда, Епла, Интела, Самсунга, Сонија, Линкедина, затвориле су делимично или потпуно своје погоне и сервисе у Кини[16]. У разговору за Форбс, директор једне компаније рекао је: „Не желим да моји стартапи послују у Кини. Видимо ране знаке да Кина губи своје (тржишно) лидерство. Осећао сам да ће Индија бити најиновативнија нација на свету у наредних неколико деценија. Са најбољим односима са Америком, кладим се на Индију и велика стратешка партнерства“[17].Епл (Apple) је у жељи да диверзификује ланац снабдевања део своје производње изместио из Кине у Индију. Извоз телефона овог произвођача из Индије порастао је за чак трећину ове године у односу на исти период прошле године и укупне је вредности 6 милијарди долара![18]

Историја Кине толико је турбулентна да је свако предвиђање незахвално. Отварање земље након краја епидемиолошких мера није донело резултате какви су се очекивали. Сталне политичке тензије у односу са Западом неће донети ништа добро ниједној страни. У последњих неколико деценија западне инвестиције, пре свега оне из САД, дубоко су се уткале у привредно ткиво Кине. Кинеска привреда је по приступачним ценама произвела и на светска тржишта донела огромну количину и квалитетне (и најквалитетније) и мање квалитетне робе. Свеукупно, обе стране имају много да изгубе. Мишљења сам, Кина више, јер она се пре неколико деценија отворила са разлогом. Она је била та која је направила заокрет, због унутрашње неопходности, не Запад. Сврха тог отварања остала би нејасна, ако би се стало на пола пута.Компромис се мора наћи, јер у сукобу ових двеју цивилизација, страда читава планета.