Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Zaslugama za pobedu nad fašizmom se (ne) može trgovati?!
Savremeni svet

Zaslugama za pobedu nad fašizmom se (ne) može trgovati?!

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Milošević   
nedelja, 22. mart 2015.

Da nemačka kancelarka Angela Merkel neće doći u Moskvu 9. maja na obeležavanje Dana pobede, znalo se još početkom marta iako se to moglo pretpostaviti i znatno ranije. Neće doći ni američki predsednik Barak Obama, niti bilo koji drugi lider vodećih zemalja Zapada. S obzirom na trenutne odnose Rusije sa tim zemljana, to ne izaziva nikakvo iznenađenje. Iznenađenja izazivaju neke druge, propratne činjenice koje govore o tome da hladni rat nikada nije ni prestajao, da je samo bio zakamufliran slatkorečivim izjavama o tobože želji zapadnih zemalja da razvijaju saradnju sa Moskvom i unapređuju uzajamne odnose. Koliko je ta želja bila iskrena, vidi se stavom i ponašanjem prema Rusiji poslednjih godinu dana, koji se pravdaju tobožnjom ruskom agresijom na Ukrajinu. Antiruska retorika poprimila je u poslednje vreme razmere prave histerije.

Propratna, iako ne beznačajna pojava, bili su i ostali pokušaji prekrajanja istorije koji sada, uoči 70-godišnjeg jubileja pobede nad fašizmom, dobijaju na zamahu i pretvaraju se u pravu antirusku histeriju. Cilj je da se ospori odlučujuća uloga Sovjetskog Saveza u pobedi u Drugom svetskom ratu i da se ta uloga pripiše zapadnim saveznicima. Žalosno je to što se jedan takav događaj, jedna takva godišnjica, kao što je obeležavanje Dana pobede nad fašizmom, koristi za postizanje uskih sopstvenih ciljeva i ostvarivanje sopstvenih interesa.

Evo jednog od poslednjih ,,bisera’’ iz tog arsernala. Tri bivša američka ambasadora u Ukrajini - Stiven Fajfer, DŽon Herbst i Vilijam Tejlor, predložili su da se, umesto u Moskvi, parada povodom Dana pobede održi u Kijevu. U napisu, objavljenom u Los Anđeles tajmsu, oni podržavaju stav lidera zapadnih zemalja da ne idu na proslavu u Moskvu. Iako su Klinton i DŽordž Buš putovali u Moskvu 1995. i 2005. godine na obeležavanje jubilarnih godišnjica Dana pobede, Moskva 2015, prema njihovom uverenju, nije najsrećnije mesto za okupljanje zapadnih lidera.

Američkim ambasadorima se može progledati i kroz prste. Tako nešto se od njih može i očekivati. Ali, kakve to nevidljive zle sile nagone i uglednog građanina Rusije, pa to još i bivšeg potpredsednika ruske vlade, Alfreda Koha da se svrsta u iste redove?

Bivši vicepremijer ruske vlade, a danas ugledni liberal Alfred Koh takođe smatra da Moskva ne može pretendovati na ulogu ,,prestonice pobede’’ i smatra da bi jubilarna svečanost trebalo da se održi u - Berlinu. Organizaciju bi trebalo prepustiti nemačkoj kancelarki Angeli Merkel.

Zašto u Moskvi, pita Koh na svojoj stranici u Fejsbuku. Zašto ne u Londonu ili Vašingtonu? Da, Sovjetski Savez je imao najviše žrtava, kaže Koh. Ali, u kojoj meri je za to ,,zasluga" Hitlera, a u kojoj ,,sopstvenih efektivnih menadžera"? Po mišljenju ovog ruskog liberala, odgovora na to pitanje još nema. Znači, teorija o ,,odlučujućoj ulozi’’ nije prihvaćena u celom svetu.

Koh smatra da je konflikt sa Hitlerom bio ,,situativni", a ne strateški. I rat za uništenje koji su vodile obe strane, više je bio izraz osobenosti vladajućih režima nego dubina protivrečnosti.

Bilo kako bilo, tek Moskva realno ne može pretendovati na ulogu ,,prestonice pobede’’ - kaže Koh. A gde slaviti pobedu? Odgovor Koha je ,,prost kao pasulj’’ (Rusi kažu kao krastavac). Pobedu treba obeležiti tamo gde se ona i desila: znači u Berlinu. A Angela Merkel treba da organizuje svečanost. I da pozove sve. Na kraju krajeva, nemački narod je bio oslobođen od Hitlera.

Pred ovakvim tvrdnjama čovek prosto ne zna sta da misli - kažu komentatori u Moskvi. Koh se očigledno naslađuje svojim neprimerenim cinizmom, istovremeno manifestujući mržnju prema Rusiji i njenom narodu.

Utisak je da je ovaj bivši vicepremijer ispalio najprljavije ,,argumente’’ iz repertoara neprijatelja Rusije, koji se povremeno iznose tako reći još od pobede 1945. godine.

Teško je pretpostaviti da Koh ne zna (pa zaboga, obrazovan je čovek, bio je vicepremijer Rusije) da je Sovjetski Savez u Drugom svetskom ratu imao skoro 28 miliona žrtava, od čega su 7,3 miliona bili vojnici, a preko 20 miliona civila ubijeno je ili je umrlo od gladi na ropskim poslovima u nemačkim logorima.

Da, mi smo naročito na početku rata, trpeli značajne poraze - kaže ruski vojni analitičar. Ali, krv prolivena u tim borbama omogućila je zemlji da izdrži, a ne da postane lak plen nacista za ciglo mesec dana kao što je to bilo sa Francuskom, ili čak za nekoliko dana kao što je to bio slučaj sa nekim evropskim demokratijama, koje su brže-bolje zaboravile svoju sramotu.

Koh, dakle, predlaže da se godišnjica pobede obeleži u Berlinu. Očigledno, uz učešće na paradi jedinica Bundesvera. A ko je oslobodio Berlin od nacista pre 70 godina? Čija je zastava istaknuta na zgradi Rajhstaga i čiji su vojnici opkolili Hitlerov bunker u kome je nesuđeni gospodar sveta sebi ispalio metak u glavu? To očigledno za Koha nije važno.

Ruski analitičar primećuje da je to najciničnija i najopasnija laž bivšeg vicepremijera, proračunata na slabu obaveštenost omladine. Ali, oni borci koji su još živi i pokolenje rođeno pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka dobro znaju da su ogromno požrtvovanje i čelična volja naroda Sovjetskog Saveza omogućili veliku pobedu. Tu pobedu koju sada pokušavaju da nam ukradu.

Ne želim ništa ružno da kažem na njegovu adresu, ali etnički Nemac po imenu Alfred Rajnholdovič Koh trebalo bi da ima u vidu ove činjenice kada razmišlja o tome ko, gde i kada treba da obeležava 70-godišnjicu pobede nad nacističkom Nemačkom - zaključuje ruski analitičar.

Pokušaji prekrajanja istorije nisu novijeg datuma. Pojedini krugovi na Zapadu već dugi niz godina na tendenciozan način prikazuju događaje iz Drugog svetskog rata, pokušavaju da odgovornost za njegovo izbijanje u jednakoj meri prebace na Nemačku i Sovjetski Savez, da umanje ulogu Crvene armije i sovjetskih vojskovođa u pobedi nad fašizmom, da Sovjetski Savez predstave kao imperiju zla, podsećajući pri tome da je Rusija zemlja-naslednica i da se od nje ništa dobro ne može očekivati. Takve tvrdnje dobile su poseban zamah posle događaja u Ukrajini.

Ovih dana, predsednik Putin je na sednici Organizacionog komiteta koji priprema Paradu pobede najodlučnije osudio nastojanja da se umanji uloga Sovjetskog Saveza i njegove Crvene armije u pobedi nad fašizmom. "Dužni smo da stalno, čvrsto, argumentovano i uporno branimo istinu o ratu, o ogromnom doprinosu sovjetskog naroda pobedi", rekao je ruski predsednik. On je izjavio da su pokušaji da se istorija prekroji usmereni na to da se podriju snaga i moralni integritet savremene Rusije, da se ona liši statusa zemlje-pobednice, sa svim međunarodno-pravnim posledicama koje iz toga proističu, da se podele i posvađaju narodi, iskoriste istorijske spekulacije u geopolitičkim igrama.

Uporedo sa negiranjem odlučujuće uloge Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom, u pojedinim zapadnim političkim krugovima i medijima čine se pokušaji da se Sovjetski Savez izjednači sa nacističkom Nemačkom, a Staljin sa Hitlerom. "To bi bilo isto kao izjednačiti medvede koala i gusenice zato što se i jedni i drugi hrane listovima eukaliptusa", kaže poznata ruska istoričarka Natalija Naročnicka. Namera je očigledna: da se umanji pobeda Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu koja pojedinim zemljama nikako ne daje mira. One su već davno počele da falsifikuju smisao tog rata i prestale da gledaju na Hitlerovu teoriju o nejednakosti ljudi. 

Zapad želi da ubedi sve da je staljinizam isto što i hitlerizam, odnosno da je Sovjetski Savez isto što i Hitlerov Treći rajh. A posle toga da stavi pod sumnju ne samo pobedu Sovjetskog Saveza nego i sve odluke koje je potpisao navodno totalitarni monstrum Staljin. Naslednik tih odluka je Rusija, znači ona igra negativnu ulogu na međunarodnoj sceni.

Naročnicka kaže da su neki njeni vrlo bliski rođaci bili u Staljinovim logorima, ali da kao častan istoričar postavlja pitanje: zašto sada neko od Staljina pokušava da napravi zlotvora, a zlotvorom nisu proglasili Kromvela, koji je krvlju zalio celu Englesku, niti Robespjera i Dantona, kome i danas stoji spomenik na bulevaru San-Žermen u Parizu. U poređenju sa brojem stanovnika, žrtve francuske revolucije prevazilaze sve represivne režime 20. veka. Ali Francuzi ne uklanjaju spomenik. Kritičare Staljina ne uzbuđuju njegove represije. Nego to što je obnovio Sovjetsku Rusiju, koju su pritiskali sa svih strana, u jednaku po snazi zapadnim silama. Naravno da niko neće da se staljinizam ponovi. Ali to nije povod da se obezvređuju dostignuća te velike epohe.

U poslednje vreme oglasili su se još neki poznati ruski istoričari koji Staljina prikazuju u nešto drugačijem svetlu, različitom od dosadašnjih stereotipa. Ili, bolje rečeno, otkrivaju i drugu stranu medalje, a ne samo onu negativnu.

Poznati ruski ekonomista i analitičar Mihail Deljagin kaže u jednom analitičkom tekstu da ruski liberali mrze Staljina zato što je SSSR suprotstavio Zapadu i što je u grob legao sa zakrpljenim čarapama. Mrze ga zato što oni ne razumeju kako čovek može da živi ne radi svog džepa nego radi opšteg dobra. Zbog toga je Staljin diktator i nitkov. Bio je to čovek koji je u tom času obezbedio opstanak države u apsolutno neprijateljskom okruženju, osujetio uništenje ruske civilizacije. Neverovatnom cenom, velikom krvlju, strašnim greškama.

Nekadašnji visoki državni i partijski činovnik Aleksandar Šeljepin posvedočio je istoričaru Dmitriju Volkogonovu da iza Staljina nije ostala gotovo nikakva vrednija imovina. Ispostavilo se da popisivačka komisija nije imala mnogo posla. U Staljinovom stanu od vrednijih stvari našao se samo jedan državni pijanino. Nije bilo čak nijedne vrednije slike. Na zidinama su visile reprodukcije slika iz novina uokvirenih jeftinim drvenim ramovima. Nameštaj je bio prost, jeftin. Osim maršalskog mundira, od odeće je nađen par običnih odela, obične seoske valjenke i seljački gunj. Od mnogobrojnih dača koje je koristio, nijedna nije bila lično njegova i sve su posle njegove smrti vraćene državi. Njegova deca i njihove porodice živeli su često u oskudici.

Deljagin ne osporava Staljinova nedela, ali istovremeno podseća na činjenicu da se Hruščov, koji je na 20. kongresu KPSS osudio Staljinov kult ličnosti, ,,proslavio’’ maksimalnim zahtevima za streljanje ,,narodnih neprijatelja’’. Na jednom od takvih izveštaja Staljin je napisao:,, Smiri se, budalo’’.

Ko je od najviših državnih rukovodilaca, ne samo u Rusiji nego i u svetu, u novijoj istoriji slao svoje sinove u rat? Takvih je malo ili ih uopšte nema. A Staljin je poslao u rat oba svoja sina. ,,Idi i bori se", poručio je starijem sinu Jakovu, koji je dopao nemačkog zarobljeništva odakle se nije vratio. Mlađi, Vasilij, neko vreme kao pilot lovac stitio je nebo nad Lenjingradom.

,,Zatekao je zemlju sa drvenom ralicom, a otišao je stvoreći atomsku bombu’’, rekao je za Staljina njegov ljuti politički protivnik, britanski premijer Vinston Čerčil.

Da li je Staljin kriv za deportacije čitavih naroda, represije, drastično kršenje ljudskih prava i sloboda, logore, mnogobrojne likvidacije? Dabome da je kriv. Ali, kažu pojedini ruski anlitičari, najveća Staljinova krivica je što je njegov sistem iznedrio Mihaila Gorbačova. Doktor istorijskih nauka Oleg Nazarov piše u jednoj studiji da je Gorbačov prilikom susreta sa američkim predsednikom DŽordžom Bušom Starijim na Malti 1989. godine ,,prodao svoju polovinu sveta za Reganov stari kaubojski šešir’’. Ovaj susret poznati ruski diplomata Andrej Gromiko nazvao je ,,sovjetskim Minhenom". To je bio početak razgradnje države koju je stvorio Staljin, a koja je nastavljena svih narednih godina, da bi bila zaustavljena, u znatno suženim granicama, tek samim početkom ovog veka.

Sve napred rečeno nije nikakav poziv na rehabilitaciju Staljina i staljinizma, što je u današnjem ruskom drustvu nezamislivo, kažu autori gorepomenutih analiza. To su samo mišljenja koja ne pretenduju na apsolutnu istinu, ali koja mogu predstavljati doprinos da se lik i delo Staljina celovitije sagledaju i osvetle.

Da se vratim osnovnoj temi: obeležavanju Dana pobede, Alfredu Kohu i pokušajima prekrajanja istorije. Definitivno, dakle, Angela Mekel ne dolazi u Moskvu na vojnu paradu 9. maja. Stići će dan kasnije. A kako bi drugačije i moglo da bude. Moskvi su zavedene sankcije, a starija braća, na čelu sa ,,svetskim šerifom’’ (pod kojim se, svakako, podrazumevaju SAD) mogli bi i da se naljute. Naravno, kažu u Moskvi, biće nekako čudno da se Dan pobede obeležava bez predstavnika one zemlje koju je naša, sovjetska vojska, oslobodila pre 70 godina.

Sugestije Alfreda Koha izazvale su buru negodovanja kod čitalaca. Mnogi konstatuju da Koh nije jedini, da su u vladi ili političkom vrhu sedeli ljudi slični njemu: Kozirjev, Čubajs, Berezovski, Gajdar i drugi. Što se samog Koha tiče, većina čitalaca konstatuje da niko neće zažaliti niti pustiti suzu ako on i njemu slični odu u Nemačku i prazniju Dan pobede zajedno sa gospođom Merkel. I odande se više ne vrate.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner