Заслугама за победу над фашизмом се (не) може трговати?!

Да немачка канцеларка Ангела Меркел неће доћи у Москву 9. маја на обележавање Дана победе, знало се још почетком марта иако се то могло претпоставити и знатно раније. Неће доћи ни амерички председник Барак Обама, нити било који други лидер водећих земаља Запада. С обзиром на тренутне односе Русије са тим земљана, то не изазива никакво изненађење. Изненађења изазивају неке друге, пропратне чињенице које говоре о томе да хладни рат никада није ни престајао, да је само био закамуфлиран слаткоречивим изјавама о тобоже жељи западних земаља да развијају сарадњу са Москвом и унапређују узајамне односе. Колико је та жеља била искрена, види се ставом и понашањем према Русији последњих годину дана, који се правдају тобожњом руском агресијом на Украјину. Антируска реторика попримила је у последње време размере праве хистерије.

Пропратна, иако не безначајна појава, били су и остали покушаји прекрајања историје који сада, уочи 70-годишњег јубилеја победе над фашизмом, добијају на замаху и претварају се у праву антируску хистерију. Циљ је да се оспори одлучујућа улога Совјетског Савеза у победи у Другом светском рату и да се та улога припише западним савезницима. Жалосно је то што се један такав догађај, једна таква годишњица, као што је обележавање Дана победе над фашизмом, користи за постизање уских сопствених циљева и остваривање сопствених интереса.

Ево једног од последњих ,,бисера’’ из тог арсернала. Три бивша америчка амбасадора у Украјини - Стивен Фајфер, Џон Хербст и Вилијам Тејлор, предложили су да се, уместо у Москви, парада поводом Дана победе одржи у Кијеву. У напису, објављеном у Лос Анђелес тајмсу, они подржавају став лидера западних земаља да не иду на прославу у Москву. Иако су Клинтон и Џорџ Буш путовали у Москву 1995. и 2005. године на обележавање јубиларних годишњица Дана победе, Москва 2015, према њиховом уверењу, није најсрећније место за окупљање западних лидера.

Америчким амбасадорима се може прогледати и кроз прсте. Тако нешто се од њих може и очекивати. Али, какве то невидљиве зле силе нагоне и угледног грађанина Русије, па то још и бившег потпредседника руске владе, Алфреда Коха да се сврста у исте редове?

Бивши вицепремијер руске владе, а данас угледни либерал Алфред Кох такође сматра да Москва не може претендовати на улогу ,,престонице победе’’ и сматра да би јубиларна свечаност требало да се одржи у - Берлину. Организацију би требало препустити немачкој канцеларки Ангели Меркел.

Зашто у Москви, пита Кох на својој страници у Фејсбуку. Зашто не у Лондону или Вашингтону? Да, Совјетски Савез је имао највише жртава, каже Кох. Али, у којој мери је за то ,,заслуга" Хитлера, а у којој ,,сопствених ефективних менаџера"? По мишљењу овог руског либерала, одговора на то питање још нема. Значи, теорија о ,,одлучујућој улози’’ није прихваћена у целом свету.

Кох сматра да је конфликт са Хитлером био ,,ситуативни", а не стратешки. И рат за уништење који су водиле обе стране, више је био израз особености владајућих режима него дубина противречности.

Било како било, тек Москва реално не може претендовати на улогу ,,престонице победе’’ - каже Кох. А где славити победу? Одговор Коха је ,,прост као пасуљ’’ (Руси кажу као краставац). Победу треба обележити тамо где се она и десила: значи у Берлину. А Ангела Меркел треба да организује свечаност. И да позове све. На крају крајева, немачки народ је био ослобођен од Хитлера.

Пред оваквим тврдњама човек просто не зна ста да мисли - кажу коментатори у Москви. Кох се очигледно наслађује својим непримереним цинизмом, истовремено манифестујући мржњу према Русији и њеном народу.

Утисак је да је овај бивши вицепремијер испалио најпрљавије ,,аргументе’’ из репертоара непријатеља Русије, који се повремено износе тако рећи још од победе 1945. године.

Тешко је претпоставити да Кох не зна (па забога, образован је човек, био је вицепремијер Русије) да је Совјетски Савез у Другом светском рату имао скоро 28 милиона жртава, од чега су 7,3 милиона били војници, а преко 20 милиона цивила убијено је или је умрло од глади на ропским пословима у немачким логорима.

Да, ми смо нарочито на почетку рата, трпели значајне поразе - каже руски војни аналитичар. Али, крв проливена у тим борбама омогућила је земљи да издржи, а не да постане лак плен нациста за цигло месец дана као што је то било са Француском, или чак за неколико дана као што је то био случај са неким европским демократијама, које су брже-боље заборавиле своју срамоту.

Кох, дакле, предлаже да се годишњица победе обележи у Берлину. Очигледно, уз учешће на паради јединица Бундесвера. А ко је ослободио Берлин од нациста пре 70 година? Чија је застава истакнута на згради Рајхстага и чији су војници опколили Хитлеров бункер у коме је несуђени господар света себи испалио метак у главу? То очигледно за Коха није важно.

Руски аналитичар примећује да је то најциничнија и најопаснија лаж бившег вицепремијера, прорачуната на слабу обавештеност омладине. Али, они борци који су још живи и поколење рођено педесетих и шездесетих година прошлог века добро знају да су огромно пожртвовање и челична воља народа Совјетског Савеза омогућили велику победу. Ту победу коју сада покушавају да нам украду.

Не желим ништа ружно да кажем на његову адресу, али етнички Немац по имену Алфред Рајнхолдович Кох требало би да има у виду ове чињенице када размишља о томе ко, где и када треба да обележава 70-годишњицу победе над нацистичком Немачком - закључује руски аналитичар.

Покушаји прекрајања историје нису новијег датума. Поједини кругови на Западу већ дуги низ година на тенденциозан начин приказују догађаје из Другог светског рата, покушавају да одговорност за његово избијање у једнакој мери пребаце на Немачку и Совјетски Савез, да умање улогу Црвене армије и совјетских војсковођа у победи над фашизмом, да Совјетски Савез представе као империју зла, подсећајући при томе да је Русија земља-наследница и да се од ње ништа добро не може очекивати. Такве тврдње добиле су посебан замах после догађаја у Украјини.

Ових дана, председник Путин је на седници Организационог комитета који припрема Параду победе најодлучније осудио настојања да се умањи улога Совјетског Савеза и његове Црвене армије у победи над фашизмом. "Дужни смо да стално, чврсто, аргументовано и упорно бранимо истину о рату, о огромном доприносу совјетског народа победи", рекао је руски председник. Он је изјавио да су покушаји да се историја прекроји усмерени на то да се подрију снага и морални интегритет савремене Русије, да се она лиши статуса земље-победнице, са свим међународно-правним последицама које из тога проистичу, да се поделе и посвађају народи, искористе историјске спекулације у геополитичким играма.

Упоредо са негирањем одлучујуће улоге Совјетског Савеза у победи над фашизмом, у појединим западним политичким круговима и медијима чине се покушаји да се Совјетски Савез изједначи са нацистичком Немачком, а Стаљин са Хитлером. "То би било исто као изједначити медведе коала и гусенице зато што се и једни и други хране листовима еукалиптуса", каже позната руска историчарка Наталија Нарочницка. Намера је очигледна: да се умањи победа Совјетског Савеза у Другом светском рату која појединим земљама никако не даје мира. Оне су већ давно почеле да фалсификују смисао тог рата и престале да гледају на Хитлерову теорију о неједнакости људи. 

Запад жели да убеди све да је стаљинизам исто што и хитлеризам, односно да је Совјетски Савез исто што и Хитлеров Трећи рајх. А после тога да стави под сумњу не само победу Совјетског Савеза него и све одлуке које је потписао наводно тоталитарни монструм Стаљин. Наследник тих одлука је Русија, значи она игра негативну улогу на међународној сцени.

Нарочницка каже да су неки њени врло блиски рођаци били у Стаљиновим логорима, али да као частан историчар поставља питање: зашто сада неко од Стаљина покушава да направи злотвора, а злотвором нису прогласили Кромвела, који је крвљу залио целу Енглеску, нити Робеспјера и Дантона, коме и данас стоји споменик на булевару Сан-Жермен у Паризу. У поређењу са бројем становника, жртве француске револуције превазилазе све репресивне режиме 20. века. Али Французи не уклањају споменик. Критичаре Стаљина не узбуђују његове репресије. Него то што је обновио Совјетску Русију, коју су притискали са свих страна, у једнаку по снази западним силама. Наравно да нико неће да се стаљинизам понови. Али то није повод да се обезвређују достигнућа те велике епохе.

У последње време огласили су се још неки познати руски историчари који Стаљина приказују у нешто другачијем светлу, различитом од досадашњих стереотипа. Или, боље речено, откривају и другу страну медаље, а не само ону негативну.

Познати руски економиста и аналитичар Михаил Дељагин каже у једном аналитичком тексту да руски либерали мрзе Стаљина зато што је СССР супротставио Западу и што је у гроб легао са закрпљеним чарапама. Мрзе га зато што они не разумеју како човек може да живи не ради свог џепа него ради општег добра. Због тога је Стаљин диктатор и нитков. Био је то човек који је у том часу обезбедио опстанак државе у апсолутно непријатељском окружењу, осујетио уништење руске цивилизације. Невероватном ценом, великом крвљу, страшним грешкама.

Некадашњи високи државни и партијски чиновник Александар Шељепин посведочио је историчару Дмитрију Волкогонову да иза Стаљина није остала готово никаква вреднија имовина. Испоставило се да пописивачка комисија није имала много посла. У Стаљиновом стану од вреднијих ствари нашао се само један државни пијанино. Није било чак ниједне вредније слике. На зидинама су висиле репродукције слика из новина уоквирених јефтиним дрвеним рамовима. Намештај је био прост, јефтин. Осим маршалског мундира, од одеће је нађен пар обичних одела, обичне сеоске ваљенке и сељачки гуњ. Од многобројних дача које је користио, ниједна није била лично његова и све су после његове смрти враћене држави. Његова деца и њихове породице живели су често у оскудици.

Дељагин не оспорава Стаљинова недела, али истовремено подсећа на чињеницу да се Хрушчов, који је на 20. конгресу КПСС осудио Стаљинов култ личности, ,,прославио’’ максималним захтевима за стрељање ,,народних непријатеља’’. На једном од таквих извештаја Стаљин је написао:,, Смири се, будало’’.

Ко је од највиших државних руководилаца, не само у Русији него и у свету, у новијој историји слао своје синове у рат? Таквих је мало или их уопште нема. А Стаљин је послао у рат оба своја сина. ,,Иди и бори се", поручио је старијем сину Јакову, који је допао немачког заробљеништва одакле се није вратио. Млађи, Василиј, неко време као пилот ловац ститио је небо над Лењинградом.

,,Затекао је земљу са дрвеном ралицом, а отишао је створећи атомску бомбу’’, рекао је за Стаљина његов љути политички противник, британски премијер Винстон Черчил.

Да ли је Стаљин крив за депортације читавих народа, репресије, драстично кршење људских права и слобода, логоре, многобројне ликвидације? Дабоме да је крив. Али, кажу поједини руски анлитичари, највећа Стаљинова кривица је што је његов систем изнедрио Михаила Горбачова. Доктор историјских наука Олег Назаров пише у једној студији да је Горбачов приликом сусрета са америчким председником Џорџом Бушом Старијим на Малти 1989. године ,,продао своју половину света за Реганов стари каубојски шешир’’. Овај сусрет познати руски дипломата Андреј Громико назвао је ,,совјетским Минхеном". То је био почетак разградње државе коју је створио Стаљин, а која је настављена свих наредних година, да би била заустављена, у знатно суженим границама, тек самим почетком овог века.

Све напред речено није никакав позив на рехабилитацију Стаљина и стаљинизма, што је у данашњем руском друству незамисливо, кажу аутори горепоменутих анализа. То су само мишљења која не претендују на апсолутну истину, али која могу представљати допринос да се лик и дело Стаљина целовитије сагледају и осветле.

Да се вратим основној теми: обележавању Дана победе, Алфреду Коху и покушајима прекрајања историје. Дефинитивно, дакле, Ангела Мекел не долази у Москву на војну параду 9. маја. Стићи ће дан касније. А како би другачије и могло да буде. Москви су заведене санкције, а старија браћа, на челу са ,,светским шерифом’’ (под којим се, свакако, подразумевају САД) могли би и да се наљуте. Наравно, кажу у Москви, биће некако чудно да се Дан победе обележава без представника оне земље коју је наша, совјетска војска, ослободила пре 70 година.

Сугестије Алфреда Коха изазвале су буру негодовања код читалаца. Многи констатују да Кох није једини, да су у влади или политичком врху седели људи слични њему: Козирјев, Чубајс, Березовски, Гајдар и други. Што се самог Коха тиче, већина читалаца констатује да нико неће зажалити нити пустити сузу ако он и њему слични оду у Немачку и празнију Дан победе заједно са госпођом Меркел. И оданде се више не врате.