Ultimatum bačen u lice Srbije

Država i građani Srbije su već duže vreme izloženi strahovitim psihološkim pritiscima sa raznih strana. Toliko snažno da im se ubija volja i sama pomisao da sami, bez pomoći sa strane, mogu nešto promeniti da im život bude dostojan ljudskog bića. Veštom propagandom usađuje im se osećaj krivice za sva događanja na prostorima bivše SFRJ. Na delu je psihološki rat sa težim posledicama po čoveka i društvo možda i od oružanog rata. Uvodi ga u određeno stanje društvene i političke hipnoze. Od Srbije se pravi „banana“ država.

Vojnoj agresiji NATO obični građanin je mogao da se suprotstavi bar izlaskom na ulicu, javnim protestom i izražavanjem ogorčenja zbog nepravde i drskosti moćnika. Današnjoj psihološkoj agresiji, kao specijalnoj vrsti rata, obični, neorganizovani građanin, sa ugroženom materijalnom egzistencijom i strahom da sutra može biti još gore, nemoćan je da se suprotstavi. Sve joj više nesvesno podleže. Postaje svojevrsno hipnotisan.

Okončanjem vojne agresije NATO, uz sve ljudske i materijalne žrtve, KiM je, zahvaljujući Rezoluciji UN, sačuvana makar i formalno kao sastavni deo SRJ, odnosno Republike Srbije. Danas smo zbog psihološkog agresivnog rata, ali i zbog nečinjenja i mnogih pogrešnih poteza, pred faktičkim gubljenjem petnaestak procenata državne teritorije, uz sva poniženja, koja izgleda tek predstoje.

Teško je na mapi sveta pronaći zemlju koja je toliko dozvolila stranom faktoru da se meša u njene unutrašnje poslove kao što je to današnja Srbija. Štaviše, svojim ponašanjem to mešanje još i podstičemo i mazohistički ga primamo. Vikiliks je još ranije obelodanio da se stranim državnicima i ambasadorima govori jedno, a narodu drugo. Nije onda ništa čudno što strane diplomate sa podsmehom govore o „tipu balkanskog političara“.

Narodu se sa strane sugeriše da je „motor razvoja“ Srbije onaj ko nas je bombardovao i ko nam otima KiM, da ćemo da gladujemo bez EU, a sami govorimo da se deset godina lagalo da je KiM u Srbiji, da se sa Ustavom pod miškom ne može na KiM, da „papira sa uslovima“ ima pa ga nema, pa ga opet ima, da se ne traži priznanje „Kosova“ već normalizacija (nije šija nego vrat), da Borkov „IBM“ nije granica nego nekakav prelaz, da „carina“ nije carina nego dažbina, da su stolica u UN, razgraničenje i podela KiM samo „opipavanje pulsa“, da nam predstoje teški dani, da nemamo prijatelja u svetu, itd. Tipičan primer kako se podleže psihološkom ratu da se neko odvrati od nečega, da se prepusti sudbini, da se usadi osećaj nemoći i defetizma, da se otupi oštrica bilo kakvog otpora, čak i logičnog rasuđivanja. Da priznamo da smo krivci za agresiju i secesiju i da još to platimo uz izvinjenje.

Tom psihološkom ratu kumuju i neka sredstva javnog informisanja. Utrkuju se ko će više objaviti intervjua sa ambasadorima Nemačke, V. Britanije, SAD, Francuske, da bi oni svojim „dobronamernim“ savetima ubeđivali javno mnjenje šta nam je činiti i šta je za građane Srbije dobro, a šta nije. U tim intervjuima ne manjka ni prikrivena pretnja, otvoreno uslovljavanje i pritisci, drsko podsećanje da je nezavisnost Kosova svršena stvar. Šta je drugo nego cinizam ako ambasador moćne države kaže: „Nećemo Srbiju sprečavati da prizna Kosovo“. A tek koliko prostora se daje „birokratama“ iz Brisela za njihovu propagandu, poput Kacina, Pakove, Lajčaka, Žbogara i sličnih. Pa, valjda u ovoj Srbiji stoluju i ambasadori iz onog Vulinovog „većeg dela planete“, za čija mišljenja i stavove izgleda nije zainteresovana naša štampa, jer, ne daj bože, mogli bi reći nešto što nije „na liniji“ i može podstaći građane da razmišljaju svojom glavom.

Sve to olako prolazi kod nadležnih državnih organa. Uređena država, koja drži do svog samopoštovanja i dostojanstva svojih građana, suprotstavlja se takvom ponašanju stranog faktora. Kada je, na primer, naš ambasador dobio šansu da objavi neki svoj autorski tekst ili da da intervju u nekom značajnijem dnevnom listu zemalja iz kojih dolaze gospoda ambasadori koji ne silaze sa stranica naše štampe.

Koja to država sme dozvoliti da joj gost dođe u posetu i ispostavi listu uslova za dobijanje „datuma“, koja nije ništa drugo nego ultimatum bačen u lice Srbiji. Saopštava nam se da nema „njegovog veličanstva datuma“ bez predaje Kosova, priznanja genocida, „krečenja“ ambasade. U takvom stanju amnezije i hipnoze, postoji opasnost da Srbija proguta još po neku „žabu“ ako ne pre, svakako posle „datuma“. Sada je to KiM, a sutra: pitajte Čanka i Zukorlića. 

Srbiji je potrebno otrežnjenje. Da se sagleda "iznutra"; da se samoorganizuje, ujedini, aktivira sopstvene materijalne i ljudske resurse; umesto strategijama da se bavi konkretnim programima, da ceni svoj rad, svoje ljude i svoje potencijale; da stane na put neto odlivu kapitala iz zemlje po raznim osnovama, da opljačkano vrati narodu; da povrati samopoštovanje i dostojanstvo, da se ne stidi svoje istorije, kulture i svojih predaka; da intelektualna elita izađe iz "zapećka" i uzme aktivno učešće u preporodu društva; da država preformuliše spoljnu politiku, da sarađuje sa svima, ali da ume da prepozna i ceni prijatelje; da konačno definiše nacionalne i državne ciljeve, da država bude iznad stranaka i da je vode državnici.