Политички живот | |||
Ни лепо ни ружно лице не решава проблем |
понедељак, 22. јун 2015. | |
Велика јапанска мудрост, исписана на улазу у Дом штампе у Токију, култном месту где се састаје интелектуална елита (политичари, државници, новинари, дипломате), каже: „О Свевишњи, помози ми да ћутим док не будем знао шта да кажем“. Током догађаја у Мађарској 1956, када је западна штампа брујала да предстоје слична збивања и нереди у СФРЈ, а западни амбасадори у Београду тражили хитне пријеме на највишем нивоу, Ј. Броз се упутио на Брионе, а њима послао поруку: „Ништа не брините, не узбуђујте се, све је под контролом“. Волео бих да поруке из ова два пасуса некако допру до премијера Вучића и да се дебело замисли над њима. Саветници који га окружују, такви какви су, ни домаћи ни страни, не могу му помоћи. Велики државници света, који држе до свог реномеа и угледа своје земље, не излазе свакодневно у јавност са изјавама о свим питањима из унутрашње и спољне политике. Они који то раде свакодневно, без обзира на то колико имали високо мишљење о себи, o својим способностима, њихове изјаве о свему и свачему, посебно о великим и нереалним обећањима, живе од данас до сутра, а протоком времена испадну неозбиљне. Озбиљни државници, уз помоћ својих сарадника, прикупивши све релевантне информације и уз добро одабран тајминг, дају саопштење у дужим временским размацима о једном или највише два актуелна питања. Али саопштење има „тежину“ и представља срж државне политике, трасиране на дужи временски период. Сарадници и саветници, ако су од струке и интегритета, најбоље ће помоћи својим шефовима ако им подастиру реалне и објективне чињенице, без обзира на то да ли и како ће их он прихватити. „Увлакачи“ и „полтрони“ дају шефу само оне савете које он очекује и који ће му се свидети. Таквих је данас у Србији у изобиљу. Прави „бирократа“, у позитивном смислу речи, у уређеној држави, стручан, добро плаћен, представља „кичму“ државе, без обзира које странке долазиле на власт. Устав, закон и његова савест морају бити алфа и омега његовог рада и понашања. Србија дефинитивно још није изградила такав систем власти, за што су најодговорнији политичари, којима такве „бирократе“ могу само да представљају сметњу њиховој бахатости и сујети. Паника уопште у обичном животу, а посебно у политици је веома опасан феномен из кога могу произаћи веома неразумне и штетне одлуке и понашања. Она је својствена људима несигурним у себе, људима који мало шта знају о појави или догађају од кога се панично плаше. Многи ће ми замерити што истичем Броза, али признаћете да је одржао лекцију страном фактору, а унео мир и спокојство у свој народ. Зашто? Имао је кредибилне информације и поверење у своје сараднике. Имао је институције државе које су функционисале. Шта се десило после њега је прича за себе и за неку другу прилику. Две изјаве премијера Вучића имале су потпуно супротне ефекте. Изјава да је Србија далеко од банкрота унела је какав-такав мир у народ, макар и привремено. Избегнут је стампедо на банке за дизање уштеђевине. Међутим, скорашња изјава о „веома тешком периоду пред нама“ и (не)лепоти сопственог лица, која се граничи са паником, уноси немир међу грађане. Присталице теорије завере би рекли: ето Меркелове у Београду да нам „пролепша лица“ кроз формулу „отварамо прва поглавља, а Телеком Дојче телекому“ и из „тешког периода“ преведе нас тако у благостање са „пуним новчаницима“. И опет се враћам на сараднике, саветнике и „бирократе“, када је реч о паничној изјави шефа. Да ли су они прикупили и шефа информисали о конкретним проблемима због којих нечије „лице не изгледа лепо“. Да ли је држава, тј. актуелна власт, изградила и оспособила институције система, конкретно своју дипломатију и обавештајне агенције, да благовремено укажу на нешто што се „ваља иза брега“, како би влада и држава благовремено предузели мере за отклањање или ублажавање негативних ефеката по земљу, без панике. Да јесу, не би се онда премијер вајкао да га нико није ништа питао о резолуцији о Сребреници. Дипломатија, али не ова без СИД-а и још других важних служби, морала је знати за ову „игру“ око Сребренице и благовремено сугерисати. Изгледа да се наши амбасадори у Лондону и у Вашингтону не мешају у свој посао. Била је то прилика да и „пријатељ Србије“ Тони Блер нешто „изделиверује“ око те резолуције у „четири ока“ премијеру, а услугу би ваљда платили шеици. И „велики пријатељ“ Кирби мудро прећута да његов Конгрес док је премијер био у Вашингтону припремао своју резолуцију. Не смеју страни саветници, а њих је посебно са Запада пуна држава, а посебно неки амбасадори, „највећи пријатељи Србије“, бити мирођија у свакој чорби. Они свиђају своје, а не наше интересе. Пример „веома успешне посете“ премијера Вучића САД, о којој многи у држави мисле сасвим другачије, употребљавајући чак и термин дебакл, треба коначно да отвори и очи и уши актуелној власти и о својој дипломатији и о „учинку“ њихових екселенција. Да се озбиљно запита да ли тај „учинак“ представља можда медвеђу услугу самом премијеру. Ко се од саветника и сарадника усудио да премијеру саветује евентуално одлагање посете, с обзиром на неповољан тајминг и претходно неразјашњене америчке ставове о многим питањима веома битним за Србију? Изгледа нико. А зашто? Е то је питање за премијера о функционисању државе и његовом стилу рада. |