Треба ли нам држава у привреди - и каква?

„Држава мора да изађе из привреде“, каже министар економије, а премијер нас просветли изјавом да је актуелна влада добијањем датума за почетак преговора са ЕУ „остварила највећи резултат у историји Србије“. Да би „промена свести“ српског народа била плодотворнија, треба му мало и припретити да је „свако луд ако мисли да би нам без ЕУ било боље“, али и „лаже ко каже да бисмо могли добити датум без споразума са Приштином“.

Да би демосу забетонирали и оно мало преосталог здравог разума, који се систематски испира уз помоћ таблоида, уследи и изјава да „одлука да се Србији одреди датум за почетак преговора нема везе са признавањем Косова“. Ко још чита немачко-британски „нон-пејпер“ о некаквој „свеобухватној нормализацији односа са Приштином“ која мора да се преточи у „правно обавезујући документ“ уз „географски оквир“. Да не набрајам даље. И оволико је за почетак довољно за „промену свести“. Још да у хору запевамо „Миљацку“ и да нас бог види.

Саша Радуловић

Ако смо макар мало успели да „допринесемо“ учвршћењу резултата агресије НАТО предвођених САД и окупацији јужне српске покрајине, да видимо како ћемо и зашто „истерати“ државу из економије. Ево, одмах се слажем са министром Радуловићем да државу, али овакву неуређену и запуштену, добрим делом корумпирану и „буразерску“, треба најурити из привреде. Али не знам да ли ће се уважени министар сложити са мном да оваквој, опљачканој и девастираној привреди и те како треба јака и уређена држава са изграђеним институцијама, са законима које је могуће применити, са стручним и добро плаћеним бирократама (али у позитивном смису речи) као кичмом сваке државе и надасве са државницима визионарима.

Стање српске привреде, без претеривања, може се упоредити са разореним економијама Немачке и Јапана после Другог светског рата. Не би нашим политичарима, посланицима и поготово министрима шкодило када би се мало више позабавили и проучили како су се те две земље, али рецимо и Сингапур, Република Кореја, па чак и данашња Кина и још неке земље у развоју понашале, какве су мере предузимале и какву помоћ добијале да би се опоравиле и данас уврстиле у економски најразвијеније земље света. Без лажне скромности, добро познајем опоравак и економски развој Јапана из тог периода, у свету назван „економским чудом“, и уверен сам да бисмо, без обзира на промењени међународни амбијент и историјску дистанцу, могли и требало би да знатним делом применимо њихово искуство, уз одређена прилагођавањаа на нашу ситуацију.

Без већег елаборирања, навешћу неколико кључних ствари које су омогућиле то „економско чудо“, када су имали двоцифрене стопе раста ДБП. Прво и најосновније: све политичке партије различитих идеолошких опредељења (либерали, социјалисти, комунисти, демократе, комеито), сви релевантни друштвени и економски субјекти, постигли су национални консензус да је први и стратешки најважнији државни и национални циљ, нешто о чему се не треба спорити, увести Јапан у сам врх економски најразвијенијих земаља света, уз слоган „извозити или умрети“. Пошто им је умирања током рата било и превише, окренули су се себи, својим веома оскудним материјалним, али богатим људским ресурсима, реду, раду, дисциплини, самоодрицању, хијерархији звања и знања и надасве уређеној држави, која је у тој почетној фази обнове земље била неприкосновени арбитар и врховни „газда који се пита и одлучује“.

Комисија за планирање држала је све „дизгине“ привредног развоја, а тзв. „сугестије“ Министарства спољне трговине и индустрије беспоговорно је извршавао сваки привредник, са истом озбиљношћу и одговорношћу као што су примењивали законе и уредбе. Изучавали су страна искуства и примењивали их уз прилагођавања својим условима и традицији, копирали стране производе, али тако да тај производ, како је говорио пок. Акио Морита, оснивач и прдседник „Сонија“, буде „мало квалитетнији и мало јефтинији“. Паметно су искористили тзв. „Доџов план“ обнове попут „Маршаловог“ у Европи. На све су додавали свој „зен“ (добро). Неке „полуге“ државе у привреди, али тек након њеног опоравка и јачања, преузимала је моћна организација привредника „Кеиндарен“.

Са постепеним порастом стандарда грађана, главни извор финансирања привреде била је штедња грађана у домаћим банкама. (Узгред, да ли знамо како се користи и ко убира „кајмак“ од не тако мале штедње наших грађана у условима када је 75% банкарског сектора у страном власништву, а ликвидациони поступак наше некада моћне четири банке траје више од 10 година). Страни кредити су коришћени не за потрошњу већ за производњу и запошљавање. Понајмање су штедели на школству, образовању и науци.

Није Србија Јапан, нити су Срби Јапанци по много чему, али би нам њихова позитивна искуства и те како користила. Како се не нађе места за макар једног страног саветника наших највиших функционера из на пример Јапана, Сингапура, Кореје, па и неког из Путиновог окружења. Не, они би нам покварили шансе за експресни улазак у ЕУ.

Уређење привреде Србије по законима најразвијенијих европских држава и ЕУ је добро и пожељно, али неприменљиво и штетно, чак разорно за овакву опљачкану и девастирану привреду и у садашњој фази опоравка. Даља примена неолибералног концепта макроекономског развоја, кога се у доброј мери клоне и много развијеније привреде, уз „избацивање“ државе из овако ојађене привреде, где инострани банкари, трговински, финансијски и корпоративни лобији у сарадњи са домаћим тајкунима и делом корумпираних државних структура „загађују“ пословни амбијент и добрим делом „исисавају њену супстанцу“, води државу у банкрот, а привреду и целу државу у неоколонијални статус. Слажем се: страначке интересе и партократију, а не државу са способном нестраначком бирокатијом и независним инстуцијама, треба истерати из привреде. За то је потребна политичка воља, поштење, храброст и одговорност политичара, а изнад свега владавина закона.

Све власти после тзв. демократских промена врте се и саплићу око ЕУ и Косова, а најмање се „питају“ у њиховом решавању јер одлуке перфидно, а некада и грубо намеће инострани фактор кроз притиске, уцене и условљавања. „Историјски“ споразум и „Његово величанство“ датум су ту. Нека мало застану ту где су, нека причекају, да мало сазру. Доћи ће Србија опет једног дана да се позабави њима, када буде јача, уређенија, поноснија. Окренимо се својим не толико малим потенцијалима, својој привреди, запошљавању, школству, здравству, стандарду грађана, јер од тога зависи безбедност државе и опстанак отаџбине. Потражимо и учврстимо пријатељства и сарадњу, поред „немачке Европе“ и са другим деловима света, где нас хоће и где још тињају стара добра пријатељства.