Руско-турско партнерство и Балкан

Отказивање изградње Јужног тока, ако то није само „тактичка варка“ председника Путина са политичком и економском позадином, са једне, и јачање руско турских односа, уз договор око изградње тзв. турског тока, са друге стране, уз већ појачани интерес Вашингтона, Брисела и Берлина, донеће у догледно време нову политичко-безбедносну „конфигурацију“ односа на Балкану, са тешко предвидивим исходом.

Било би наивно просуђивати да је напуштање (надам се привремено) изградње Јужног тока првенствено резултат опструкције ЕУ због инсистирања на тзв. Трећем енергетском пакету. У питању су, изгледа, много озбиљнији разлози, првенствено геостратешког карактера, а њих треба тражити на сасвим трећој страни, далеко „преко Баре“, у чему је значајно помогла Бугарска, наравно на своју штету. Вашингтон је тако убележио још један поен у својој стратешкој игри заоштравања конфронтације ЕУ са Русијом. Наравно, на њихову, а не на своју штету. Тај садашњи, за САД позитивни поен, ако ЕУ и Русија буду сагледале своје егзистенцијалне интересе, а мораће, САД ће „на крају баладе“ бити губитници глобалних размера.

Америка је подметнула Европској унији својеврсно „кукавичје јаје“ конфронтације са Русијом на једном од најосетљивијих и за њене чланице веома важном питању дугорочне енергентске стабилности, али и политичког престижа. Профитираће не само економски, него можда још више политички, понајвише Турска, што може имати значајних импликација и на лабављење односа унутар НАТО и оне улоге Турске у овој војној алијанси коју су посебно „гурали“ Американци када је у питању војна претња Русији. Потрчао је брже боље државни сектерар Џ. Кери и у Бугарску, којој је претила нека врста „ софијског Мајдана“, да јој вида ране из „колатералне штете“ игре моћних, којима мале земље њихови слепи послушници и служе за међусобно поткусуривање.  Није се ни Србија много претргла бранећи своје интересе у реализацији Јужног тока. Ко ће бити победник а ко губитник у овој „Рашомонијади“ показаће се ускоро, а већ ни сада није тешко наслутити. 

Руска страна, рекао бих првенствено Путиново КГБ-овско обавештајно искуство и проницљивост, проценила је да из ове вашингтонско-бриселске „ујдурме“ може извући и неку корист. На политичком плану, да смањи притиске и санкције ЕУ јер продужавањем ратних дејстава у Украјини озбиљно се доводи у опасност редован доток гаса њеном територијом за значајан број европских земаља, а коначно би, ако не пре, био обустављен 2019. На економском, откупом обезвређених акција европских партнера у Јужном току, руска страна не само да извлачи какву-такву корист, већ ствара услове да једног дана, у измењеним геостратешким условима, прави нове, повољније  аранжмане за изгрању неке друге варијанте Јужног тока. Јер, не треба заборавити на Путинове речи у Анкари 1. децембра да „у садашњим условима“ Москва неће реализовати Јужни ток, Дакле,  „у садашњим“.

У међувремену, до расплета или пак замрзавања украјинске кризе, из које ће произаћи и нови далеко повољнији свеукупни односи Русије и ЕУ, уз још један геостратешки пораз САД, развој руско-турских односа наговештава нови распоред снага и појачаних страних утицаја у ширем региону првенствено Балкана, али и на Блиском истоку и југоисточној Европи. Без сумње, Турска ће уместо садашњег „повлашћеног партнерства“ ојачати своје преговарачке позиције са ЕУ око чланства, али и у другим питањима, са позиција регионалне силе.

Ојачана неоосманска позиција двојца Ердоган-Давутоглу унутар Турске тек ће успостављањем савезништва  са Русијом добити размах на међународном плану, у првом реду у реализацији Давутоглуове доктрине „стратешке дубине“ у спољној политици. Традиционални интереси и Русије и Турске на Балкану, овим новим економско-политичким партнерством, и те како ће доћи до изражаја управо у овом региону. При томе, не би требало искључити могућност поделе сфера утицаја не само по регионалном, већ, што је још опасније, по верском принципу. У таквим условима, Анкари се отварају још веће шансе за активнији наступ у Санџаку, КиМ и Сарајеву, уз „гледање кроз прсте“ на јачање утицаја Москве у Републици Српској као гаранта да БиХ, у догледно време, остане изван структура НАТО.

При таквом сценарију, кога у савременом галиматијасу међународних односа не треба искључити, биле би озбиљно уздрмане већ изграђене позиције и угрожени интереси ЕУ, посебно Берлина и Беча, али и САД на Балкану, што може овај регион увести у ново кризно жариште. Земље Балкана, посебно Србија као централна и најзначајнија земља, биле би изложене новим и још израженијим притисцима и уценама, посебно у вези са КиМ, Војводином, Санџаком, чланством у ЕУ и статусом Републике Српске.

Недавне посете региону државног секретара Керија, секретара Форин офиса, министра спољних послова Немачке Штајнмајера и Аустрије Себастијана Курца, уз Кирбијево „штанцовање“ новогодишњих и божићних честитки, као и намештање Раминих провокација у Београду, провокативна посета Тачија Подгорици, „загревање“ око „Трепче“ пред наставак преговора у Бриселу, Колиндине провокације у вези са Војводином и све учесталији позиви  (сада и у Европском парламенту) да Србија усклади своју спољну и безбедносну политику са ЕУ, само су неки од показатеља са каквим изазовима ће се Србија, али и регион, суочити у наредним недељама и месецима.

Кога је на Западу брига што „минирањем“ Јужног тока Србија губи финансијске бенефите и гасно-енергетску сигурност. Треба је додатним притицима и уценама натерати да потпуно „дигне руке“ од Русије и тако у целини угрози своју економију. Ако се Србија, са таквим свестраним традиционалним односима са Русијом „сломи“, шта преостаје другим земљама. Већ сам раније писао да се безбедност Русије брани не само у Украјини већ на одређени начин и у Србији. И да ли се, с тим у вези, криза из Украјине преноси или наставља и у регион Западног Балкана и какво се може очекивати реаговање Русије? На одговор, плашим се, неће се изгледа  дуго чекати.

Српска дипломатија, управо кроз председавање ОЕБС-у, биће изложена великим „ударима“ са разних страна, и то не само због кризе у Украјини. Без обзира на то што Балкан није једна од приоритетних тема у агенди овогодишњег заседања ОЕБС-а, самом чињеницом нашег председавања, Србија ће бити додатно изложена притисцима својеврсног изјашњавања и опредељивања не само у односу на сарадњу са Русијом већ и у вези са темама  и односима у овом региону. Биће због тога потребна велика умешност и храброст остати на неутралним, али проактивним позицијама, ако се садашња политика владе уопште може суштински подвести под те појмове.