Чобани и овце

Негде почетком деведесетих пожалио се Србин комшији Албанцу на Косову зашто сваког дана напаса своје овце на његовој ливади и зна ли он да је то његово прадедовско власништво. Албанац, мртав хладан, још уз циничан осмех, одговори: знам ја да је та ливада теби остала још од прадедова, али долазе нека нова времена и нова правила. А која комшија? Е сада важи правило: чије је стадо, тога је и ливада, а ти покушај да то промениш. Неће ти успети. Тако и би. Дошао „Милосрдни анђео“ отерао, а можда и убио Србина, а Албанац не само да је наставио да напаса своје овце на комшијској ливади него се можда и уселио у његову кућу.

Зашто ово испричах? Подсети ме на ту причу директор Канцеларије за КиМ, млађани Марко Ђурић, изјавом која би могла ући и у антологију „бисера“ новије српске политике. Реагујући на провокативну изјаву "косовског министра евроинтеграција" Чолакуа да се, према договорима постигнутим у Бриселу, српско признање Косова подразумева и да ће Србија у одређеном времену бити спремна да призна нормално функционисање државе Косово као услов за пријем у ЕУ, господин Ђурић љутито му узврати да се албанским политичарима „стално привиђа признање независности Косова од стране Србије“, али да се то никада, ама баш никада, неће десити.

Мантра за мантром. Колико ли их само измислише наши политичари, а и лако их се одрекоше увиђајући ваљда сву њихову бесмисленост. Пронађоше на мапи света некаква Оланска острва, Тирол, Хонгконг, две Немачке, затим и Косово и Трибунал, и ЕУ и Косово, и Русија и Косово, мање од независности више од аутономије, све само не столица у УН. Још само да чујемо и НАТО и Косово, ко зна. Али врхунац у одбрани Косова и заштите територијалног интегритета и суверенитета Србије ево најновијег и најјачег нашег адута: „Чак и чобани у најудаљенијим селима на Косову знају да се то (независност Косова) неће десити“.

Хајде да господину Ђурићу поверујемо да су „чобани на Косову“ добро проучили Бриселски споразум са она два магична слова у потпису „I.D.“ и исцрпно се информисали о недавним разговорима два премијера у Бриселу. Чули су они понешто и о оном Борковом „IBM“ који од административног прелаза прерасте у границу, али га, хвала Богу, оспори успорени Уставни суд. Начуше нешто они и да нова шефица ЕУ за спољну политику и безбедност Федерика Могерини прво дође у Приштину, па тек онда у Београд, а зна се коме пријатељ прво иде.

Хајде и да претпоставимо, мало другачије, да су ти чобани можда и неписмени, па и не знају шта пише у тим бриселским споразумима и договорима, али су некако сада много слободнији да своје овце напасају на тим српским ливадама без бојазни да ће их стварни власник и приупитати зашто то раде. Чују они да се тамо негде у Митровици све српске институције подводе под приштински устав и законе па као веле зашто да не поверујемо и у ту заклетву млађаног Ђурића. Нека га нека он прича, а ми уз помоћ наших заштитника из тамо неког Брисела, Берлина и Вашингтона баш се сербез осећамо на овој српској прадедовској ливади као своји на своме.

Који ли ће се „чобанин“, онај са Косова или неки у Берограду, забринути када буде исписивао приступницу за чланство у ЕУ, ако се то једног дана и деси, ко зна. Где ће ону српску ливаду на Косову, на којој Албанац напаса своје овце, уписати? Унутар граница Републике Србије, по Уставу Србије, или ће њу „случајно“ заборавити и оставити је тој „НАТО држави“ коју Србија никада, ама баш никада неће признати? Да ли ће оног Албанца који напаса овце на српској ливади уписати као свог држављанина ли ће и њега случајно заборавити и оставити у „НАТО држави“.

Нешто размишљам. Ако стварно онај чобанин са Косова зна што не зна његова власт у Приштини, зашто онда губимо време и замлаћујемо се у тамо неким разговорима са тим приштинским властима по Бриселу. Јер каква је то независност, у коју ни министар Вулин не верује, о којој „Приштина мора да разговара у Бриселу са Београдом“. Зашто не узмемо за саговорнике те чобане, можда управо оног са почетка овог текста, на брзину са њим решимо проблем КиМ, па да нас бог види и да још и Миљацку запевамо. Тако би онај Албанац шишао своје овце тамо у његовом селу, а ми бисмо се отарасили тог Брисела, Берлина и Вашингтона да више не „шишају“ наше овце по Београду, па би тако уз помоћ тих „чобана са Косова“ коначно ону „прадедовску ливаду“ уписали унутар уставних граница Републике Србије и са том ливадом и оним овцама на њој ушли коначно у ЕУ.

Бојим се, како ствари стоје сада, какве „платформе“ правимо за повратак „Свете српске земље“ у уставно-правни систем Републике Србије и какве све уступке у тим преговорима чинимо, на дугом и предугом штапу су и једно и друго. И повратак КиМ у уставно-правни систем Републике Себије и учлањење у ЕУ, где нас још задуго неће. Досадашњи бриселски преговори имају за резултат фактичко „de facto“ признање „НАТО државе“. Надајмо се да намераваном променом Устава, којом би се КиМ брисао из преамбуле, неће доћи и до стварног „de јure“ признања. Симптоматично је да се за промену Устава, и то као прва, и формално огласила Социјал демократска странка.

Тек када Србија уреди запуштену и неуређену државу и економски стане на своје ноге доношењем програма економског развоја, без диктата ММФ, окрене се првенствено себи и својим не малим потенцијалима, посебно људским, али и правим пријатељима, што покушава председник Републике, биће у позицији да одлучније утиче и на решавање и она два претходна питања – КиМ и ЕУ.