Ултиматум бачен у лице Србије

Држава и грађани Србије су већ дуже време изложени страховитим психолошким притисцима са разних страна. Толико снажно да им се убија воља и сама помисао да сами, без помоћи са стране, могу нешто променити да им живот буде достојан људског бића. Вештом пропагандом усађује им се осећај кривице за сва догађања на просторима бивше СФРЈ. На делу је психолошки рат са тежим последицама по човека и друштво можда и од оружаног рата. Уводи га у одређено стање друштвене и политичке хипнозе. Од Србије се прави „банана“ држава.

Војној агресији НАТО обични грађанин је могао да се супротстави бар изласком на улицу, јавним протестом и изражавањем огорчења због неправде и дрскости моћника. Данашњој психолошкој агресији, као специјалној врсти рата, обични, неорганизовани грађанин, са угроженом материјалном егзистенцијом и страхом да сутра може бити још горе, немоћан је да се супротстави. Све јој више несвесно подлеже. Постаје својеврсно хипнотисан.

Окончањем војне агресије НАТО, уз све људске и материјалне жртве, КиМ је, захваљујући Резолуцији УН, сачувана макар и формално као саставни део СРЈ, односно Републике Србије. Данас смо због психолошког агресивног рата, али и због нечињења и многих погрешних потеза, пред фактичким губљењем петнаестак процената државне територије, уз сва понижења, која изгледа тек предстоје.

Тешко је на мапи света пронаћи земљу која је толико дозволила страном фактору да се меша у њене унутрашње послове као што је то данашња Србија. Штавише, својим понашањем то мешање још и подстичемо и мазохистички га примамо. Викиликс је још раније обелоданио да се страним државницима и амбасадорима говори једно, а народу друго. Није онда ништа чудно што стране дипломате са подсмехом говоре о „типу балканског политичара“.

Народу се са стране сугерише да је „мотор развоја“ Србије онај ко нас је бомбардовао и ко нам отима КиМ, да ћемо да гладујемо без ЕУ, а сами говоримо да се десет година лагало да је КиМ у Србији, да се са Уставом под мишком не може на КиМ, да „папира са условима“ има па га нема, па га опет има, да се не тражи признање „Косова“ већ нормализација (није шија него врат), да Борков „ИБМ“ није граница него некакав прелаз, да „царина“ није царина него дажбина, да су столица у УН, разграничење и подела КиМ само „опипавање пулса“, да нам предстоје тешки дани, да немамо пријатеља у свету, итд. Типичан пример како се подлеже психолошком рату да се неко одврати од нечега, да се препусти судбини, да се усади осећај немоћи и дефетизма, да се отупи оштрица било каквог отпора, чак и логичног расуђивања. Да признамо да смо кривци за агресију и сецесију и да још то платимо уз извињење.

Том психолошком рату кумују и нека средства јавног информисања. Утркују се ко ће више објавити интервјуа са амбасадорима Немачке, В. Британије, САД, Француске, да би они својим „добронамерним“ саветима убеђивали јавно мњење шта нам је чинити и шта је за грађане Србије добро, а шта није. У тим интервјуима не мањка ни прикривена претња, отворено условљавање и притисци, дрско подсећање да је независност Косова свршена ствар. Шта је друго него цинизам ако амбасадор моћне државе каже: „Нећемо Србију спречавати да призна Косово“. А тек колико простора се даје „бирократама“ из Брисела за њихову пропаганду, попут Кацина, Пакове, Лајчака, Жбогара и сличних. Па, ваљда у овој Србији столују и амбасадори из оног Вулиновог „већег дела планете“, за чија мишљења и ставове изгледа није заинтересована наша штампа, јер, не дај боже, могли би рећи нешто што није „на линији“ и може подстаћи грађане да размишљају својом главом.

Све то олако пролази код надлежних државних органа. Уређена држава, која држи до свог самопоштовања и достојанства својих грађана, супротставља се таквом понашању страног фактора. Када је, на пример, наш амбасадор добио шансу да објави неки свој ауторски текст или да да интервју у неком значајнијем дневном листу земаља из којих долазе господа амбасадори који не силазе са страница наше штампе.

Која то држава сме дозволити да јој гост дође у посету и испостави листу услова за добијање „датума“, која није ништа друго него ултиматум бачен у лице Србији. Саопштава нам се да нема „његовог величанства датума“ без предаје Косова, признања геноцида, „кречења“ амбасаде. У таквом стању амнезије и хипнозе, постоји опасност да Србија прогута још по неку „жабу“ ако не пре, свакако после „датума“. Сада је то КиМ, а сутра: питајте Чанка и Зукорлића. 

Србији је потребно отрежњење. Да се сагледа "изнутра"; да се самоорганизује, уједини, активира сопствене материјалне и људске ресурсе; уместо стратегијама да се бави конкретним програмима, да цени свој рад, своје људе и своје потенцијале; да стане на пут нето одливу капитала из земље по разним основама, да опљачкано врати народу; да поврати самопоштовање и достојанство, да се не стиди своје историје, културе и својих предака; да интелектуална елита изађе из "запећка" и узме активно учешће у препороду друштва; да држава преформулише спољну политику, да сарађује са свима, али да уме да препозна и цени пријатеље; да коначно дефинише националне и државне циљеве, да држава буде изнад странака и да је воде државници.