Ni lepo ni ružno lice ne rešava problem

Velika japanska mudrost, ispisana na ulazu u Dom štampe u Tokiju, kultnom mestu gde se sastaje intelektualna elita (političari, državnici, novinari, diplomate), kaže: „O Svevišnji, pomozi mi da ćutim dok ne budem znao šta da kažem“.

Tokom događaja u Mađarskoj 1956, kada je zapadna štampa brujala da predstoje slična zbivanja i neredi u SFRJ, a zapadni ambasadori u Beogradu tražili hitne prijeme na najvišem nivou, J. Broz se uputio na Brione, a njima poslao poruku: „Ništa ne brinite, ne uzbuđujte se, sve je pod kontrolom“.

Voleo bih da poruke iz ova dva pasusa nekako dopru do premijera Vučića i da se debelo zamisli nad njima. Savetnici koji ga okružuju, takvi kakvi su, ni domaći ni strani, ne mogu mu pomoći.

Veliki državnici sveta, koji drže do svog renomea i ugleda svoje zemlje, ne izlaze svakodnevno u javnost sa izjavama o svim pitanjima iz unutrašnje i spoljne politike. Oni koji to rade svakodnevno, bez obzira na to koliko imali visoko mišljenje o sebi, o svojim sposobnostima, njihove izjave o svemu i svačemu, posebno o velikim i nerealnim obećanjima, žive od danas do sutra, a protokom vremena ispadnu neozbiljne. Ozbiljni državnici, uz pomoć svojih saradnika, prikupivši sve relevantne informacije i uz dobro odabran tajming, daju saopštenje u dužim vremenskim razmacima o jednom ili najviše dva aktuelna pitanja. Ali saopštenje ima „težinu“ i predstavlja srž državne politike, trasirane na duži vremenski period.

Saradnici i savetnici, ako su od struke i integriteta, najbolje će pomoći svojim šefovima ako im podastiru realne i objektivne činjenice, bez obzira na to da li i kako će ih on prihvatiti. „Uvlakači“ i „poltroni“ daju šefu samo one savete koje on očekuje i koji će mu se svideti. Takvih je danas u Srbiji u izobilju. Pravi „birokrata“, u pozitivnom smislu reči, u uređenoj državi, stručan, dobro plaćen, predstavlja „kičmu“ države, bez obzira koje stranke dolazile na vlast. Ustav, zakon i njegova savest moraju biti alfa i omega njegovog rada i ponašanja. Srbija definitivno još nije izgradila takav sistem vlasti, za što su najodgovorniji političari, kojima takve „birokrate“ mogu samo da predstavljaju smetnju njihovoj bahatosti i sujeti.

Panika uopšte u običnom životu, a posebno u politici je veoma opasan fenomen iz koga mogu proizaći veoma nerazumne i štetne odluke i ponašanja. Ona je svojstvena ljudima nesigurnim u sebe, ljudima koji malo šta znaju o pojavi ili događaju od koga se panično plaše. Mnogi će mi zameriti što ističem Broza, ali priznaćete da je održao lekciju stranom faktoru, a uneo mir i spokojstvo u svoj narod. Zašto? Imao je kredibilne informacije i poverenje u svoje saradnike. Imao je institucije države koje su funkcionisale. Šta se desilo posle njega je priča za sebe i za neku drugu priliku.

Dve izjave premijera Vučića imale su potpuno suprotne efekte. Izjava da je Srbija daleko od bankrota unela je kakav-takav mir u narod, makar i privremeno. Izbegnut je stampedo na banke za dizanje ušteđevine. Međutim, skorašnja izjava o „veoma teškom periodu pred nama“ i (ne)lepoti sopstvenog lica, koja se graniči sa panikom, unosi nemir među građane. Pristalice teorije zavere bi rekli: eto Merkelove u Beogradu da nam „prolepša lica“ kroz formulu „otvaramo prva poglavlja, a Telekom Dojče telekomu“ i iz „teškog perioda“ prevede nas tako u blagostanje sa „punim novčanicima“.

I opet se vraćam na saradnike, savetnike i „birokrate“, kada je reč o paničnoj izjavi šefa. Da li su oni prikupili i šefa informisali o konkretnim problemima zbog kojih nečije „lice ne izgleda lepo“. Da li je država, tj. aktuelna vlast, izgradila i osposobila institucije sistema, konkretno svoju diplomatiju i obaveštajne agencije, da blagovremeno ukažu na nešto što se „valja iza brega“, kako bi vlada i država blagovremeno preduzeli mere za otklanjanje ili ublažavanje negativnih efekata po zemlju, bez panike. Da jesu, ne bi se onda premijer vajkao da ga niko nije ništa pitao o rezoluciji o Srebrenici. Diplomatija, ali ne ova bez SID-a i još drugih važnih službi, morala je znati za ovu „igru“ oko Srebrenice i blagovremeno sugerisati. Izgleda da se naši ambasadori u Londonu i u Vašingtonu ne mešaju u svoj posao.

Bila je to prilika da i „prijatelj Srbije“ Toni Bler nešto „izdeliveruje“ oko te rezolucije u „četiri oka“ premijeru, a uslugu bi valjda platili šeici. I „veliki prijatelj“ Kirbi mudro prećuta da njegov Kongres dok je premijer bio u Vašingtonu pripremao svoju rezoluciju.

Ne smeju strani savetnici, a njih je posebno sa Zapada puna država, a posebno neki ambasadori, „najveći prijatelji Srbije“, biti mirođija u svakoj čorbi. Oni sviđaju svoje, a ne naše interese. Primer „veoma uspešne posete“ premijera Vučića SAD, o kojoj mnogi u državi misle sasvim drugačije, upotrebljavajući čak i termin debakl, treba konačno da otvori i oči i uši aktuelnoj vlasti i o svojoj diplomatiji i o „učinku“ njihovih ekselencija. Da se ozbiljno zapita da li taj „učinak“ predstavlja možda medveđu uslugu samom premijeru. Ko se od savetnika i saradnika usudio da premijeru savetuje eventualno odlaganje posete, s obzirom na nepovoljan tajming i prethodno nerazjašnjene američke stavove o mnogim pitanjima veoma bitnim za Srbiju? Izgleda niko. A zašto? E to je pitanje za premijera o funkcionisanju države i njegovom stilu rada.