Neodrživost strategije „dva koloseka“

Srpska diplomatija je glasanje u GS OUN široko eksploatisala kao svoj veliki uspeh, ističući da je time zaustavila dalje priznavanje nezavisnosti KiM. Naravno, to nije uticalo na ponašanje jednog broja zemalja, a posebno najbližih suseda, Crne Gore i BJR Makedonije. Ostaje da se vidi da li će sličnu “pobedu”, ako se uopšte nešto u odnosu na rešavanje problema KiM u okvirima postojeće zvanične državne politike može smatrati uspehom, slaviti i posle odluke MSP. Izjava predsednika suda gospodina Ovade, iako data u tipičnom japanskom maniru neodređenosti i nedorečenosti, a kasnije demantijem nešto korigovana, ne daje nam za pravo da budemo suviše optimisti.

Da li se može očekivati određenije i jasnije izjašnjavanje uvaženih petnaest sudija MSP? Verujemo da većina njih i neće, a može se pretpostaviti i zašto. Pa to su ljudi koji žive u realnom, a ne nekom virtuelnom svetu. Ne žive oni u nekom izolovanom svetu, pod staklenim zvonom, koji ne prate šta se događa u međunarodnim odnosima i kakvo je stvarno stanje određenog problema kojim se bave, ovde konkretno KiM. Jesu oni vrhunski stručnjaci i autoriteti u oblasti međunarodnog javnog i privatnog prava, ali i ljudi sa velikom odgovornošću, svesni da njihovo javno izrečeno mišljenje može imati dalekosežne posledice po dalji razvoj međunarodnih odnosa, bezbednosti i mira u svetu.

Pravna norma, iako legalisti misle drugačije je, ipak, rezultat i proizvod određene politike i kompromisa političkih snaga u datim uslovima i određenom vremenu, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom planu. Čak i primena pravne norme na konkretni slučaj, hteli mi to priznati ili ne, u mnogo slučajeva opredeljuje politika na veoma suptilan način. Zar neko, realno gledajući faktičko stanje, može očekivati da će MSP nekim “jednosmislenim” mišljenjem, bez obzira što ono nije obavezujuće, hteti da zabada prst u oko SAD i najuticajnijim zemljama EU zbog Kosova ili pak Rusiji zbog Abhazije i Južne Osetije, iako one nisu na dnevnom redu. Svakako da neće, svesne da neće ni jedni ni drugi da se “posipaju pepelom” i opozovu svoje priznanje. Ipak je danas u savremenom svetu sve politika i goli interesi, a što to u određenom trenutku nije shvatilo političko rukovodstvo Srbije to je njihov, odnosno naš problem. Ne opredeljujući se u kom vremenu i koje političko rukovodstvo je “najzaslužnije” za sadašnje stanje stvari na KiM, ipak će u istoriji ostati zapisano da se jednostrano proglašenje nezavisnosti, sa priznanjem znatnog broja zemalja, ipak dogodilo u vremenu  petooktobarske demokratske vlasti u Srbiji. Zašto, tema je za drugu priliku.

Da li je pravo na samoopredeljenje naroda jače od prava na očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta država, moglo bi se pežorativno svesti na pitanje šta je starije – kokoš ili jaje. Da li će MSP da se upušta u opredeljivanje za jedno ili drugo, svestan posledica koje bi mogle proizaći iz toga? Verujemo da neće implicitno. Treba očekivati da će u savetodavnom mišljenju MSP, bez obzira kako će ga ko tumačiti, ipak biti sugerisano stanovište da u realnom svetu stvari i događaje treba shvatati realno, onako kako oni faktički postoje, a vremenom i prihvatati bez obzira koliko u početku izgledali nerealnim.

Pri ovako očekivanom neodređenom savetodavnom mišljenju MSP, ni crno ni belo, šta preostaje aktuelnoj državnoj vlasti u odbrani svoje državne celovitosti i povratka južne pokrajine, makar i jednog njenog dela, u ustavno-prani sistem države Srbije? Isprazno zaklinjanje “nikada nećemo priznati nezavisnost KiM”, koje je sadašnje političko rukovodstvo preuzelo iz legalističke platforme prethodne političke garniture, platforme proizašle iz isforsiranog Ustava, isto kao i ranija mantra “više od autonomije, manje od nezavisnosti” i analogije sa nekakvim “ostrvima”, ne vodi nikuda. Tračak svetla na kraju tunela mogao bi se, uz dosta ako i kada, naslutiti u najnovijoj izjavi predsednika Borisa Tadića da pregovorima o budućem statusu Kosova je potreban drugačiji fleksibilniji pristup. Iako zakasnela, izjava je ohrabrujuća i predstavlja zračak nade da se stvari mogu pomeriti sa mrtve tačke. Hteli bi da verujemo da postoji vizija koja će izroditi novu strategiju za iznalaženje obostrano prihvatljivog i održivog rešenja za dva naroda. Strategija koja će se obraćati svim građanima na KiM a ne samo, kao do sada, pripadnicima srpskog naroda. Strategija koja neće predstavljati prepreku za ostvarenje najznačajnijeg strateškog cilja – punopravnog članstva Srbije u EU. Insistiranje na odvojenosti ova dva procesa, članstva u EU i statusa (uputnije bi bilo operisati pojmom “problema”) KiM, svakako će jednog dana doći u koliziju sa ispunjenjem kriterijuma iz Kopenhagena, a odnosi se na razvoj dobrosusedskih odnosa. Odluku EU da se u resor komesara za proširenje ukomponuje i susedska politika, što nije slučajno, treba ozbiljno shvatiti.