Ко кога (не) брифује?

Љутимо се с правом када осетимо да нас својим поступцима неки страни државници сврставају у категорију другоразредних или трећеразредних земаља, примајући наше државне званичнике на нижим нивоима од одговарајућих и очекиваних. А наша влада управо то уради недавно. Премијер прими амбасадоре САД, В. Британије, Француске, Немачке, Италије (чланице тзв. Квинте) и шефа Мисије ЕУ да их упозна са досадашњим током дијалога Београда и Приштине и спровођењем постигнутих договора. Они су несумњиво, као представници уређених држава, већ били информисани од својих влада, односно ЕУ, па вероватно нису имали шта ново чути. Уколико је било њиховог евентуалног реаговања или коментара, о чему је јавност остала ускраћена, за очекивати је да су амбасадори, с обзиром на добро познате ставове својих земаља, могли само да понове фразе које свакодневно чујемо да је независност Косова „свршена ствар“, да се расформирају институције Србије на северу КиМ, да „време цури“, а „датум виси“ и сл.

Премијер одлучи да информише стране амбасадоре, а избегава да информише народне посланике иако му је то обавеза која проистиче из скупштинске Резолуције и пратеће Платформе. По завршетку ранијих, као и последње дводневне рунде разговора у Бриселу није било неких изјава које би указивале на оно што премијер изјави пар дана после разговора са амбасадорима. А та изјава, у којој премијер каже да су у дијалогу настали велики проблеми те да нема о чему да информише парламент, може да буде и тактичко позиционирање за нову рунду преговора са поруком чвршћег става, али и нешто много озбиљније.

Ваљда иритиран инсистирањем опозиције, што политичар таквог ранга не сме себи дозволити, да парламенту поднесе извештај, тек премијер им одбруси да ће влада информисати посланике када се закаже седница на ту тему, а то ће бити када буде разлога за заказивање седнице, који сада не види да постоји, јер се није одмакло у преговорима. Још рече да ће бити изложен великим притисцима и манипулацијама, као да тога раније било. Зар није логичније да премијер поднесе извештај парламенту управо онда када настану проблеми да би добио подршку и ојачао своју преговарачку позицију, него када се ствари одвијају у позитивном смеру.

С ким се то премијер и у које сврхе препуцава (да није можда већ почела предизборна кампања), када изјави да му се не дозвољава ни да помене разграничење и поделу КиМ, иако и даље сматра да је то најбоље за Србију. Не знам шта ће му одговорити влада, али Отаџбина Србија му поручује да може „разграничавати и делити“ само оно што је његово, али не и отаџбину, свету земљу и колевку српске државности и духовности.

Да ли оваквим изјавама премијер можда поручује да осећа да му је кредибилитет угрожен афером у „случају Шарић“, што умањује и његову преговарачку позицију, јер на „притиске и манипулације“ указује сада, а не и после претходних рунди преговора, када је преговарао као „слободни стрелац“ без Резолуције. Да ли наговештава неку врсту одступнице јер увиђа да је узео „врућ кромпир“ у руке и да због тога губи на домаћој политичкој сцени.

Истог дана, када се премијер састао са амбасадорима Квинте, директор Канцеларије за КиМ окупи амбасадоре земаља – „пријатеље из међународне заједнице и већег дела планете“ које нису признале независност Косова (ту свакако спадају и Руска Федерација и Кина) са циљем да их упозна о истој теми. Посебно је похвалио што се наши пријатељи са „великом преданошћу“ одупиру огромним притисцима који долазе од можда најмоћнијих земаља света. И закључио је да “наши пријатељи и међународно право чувају нашу позицију на КиМ“.

Могу да замислим како су се осећали ти „наши пријатељи и већи део планете“, колико су „почаствовани“ што их о истом проблему брифује државни чиновник а не премијер, који је резервисан за моћне који су створили и признали „државу Косово“. Ваљда ће једног дана премијер примити и овај „већи део планете“ када и они признају „државу Косово“. Ништа ново: на пријеме за државне празнике оне петорке сручи се безмало цео државни врх, а код ових „пријатеља и већег дела планете“ по који државни чиновник. Уређена држава, нема шта.

Оставимо за моменат по страни тај не само протоколарни већ дубоко политички пропуст и запитајмо се какве сигнале и поруке шаљемо „нашим пријатељима и већем делу планете“ са нашим све већим подлегањем притисцима и уценама оних којима се много жури, а и уступцима да „држава Косово“ заиста и постане суверена независна држава и чланица УН. Да ли таквим поступањем наше „пријатеље и већи део планете“ учвршћујемо у уверењу да остану доследни у својим досадашњим опредељењима или их поколебавамо и пружамо адуте онима који их „можда притискају“.

За сада је Приштини и творцима „државе Косово“ довољно и „де факто“ признање од Србије (а оно је имплементацијом онога што је Борко парафирао већ ту) за добијање „ датума“ на Видовдан. Због тога гђа Ештон поручи да се не тражи признање Косова. За даље се може претпоставити. Када и ако уопште дође тај дан да Србија буде и формално позвана да попуни захтев за учлањење, мораће, пре свега, да уцрта своје државне границе и наведе тачан број својих држављана. Уз то ће морати ићи и „де јуре“ признање. Кога ће онда примати премијер а кога државни чиновник.