Европска унија, Немачка и Србија

Нисам приметио да је неко јавно одговорио на поруку немачког амбасадора гдина Волфрама Маса да „Србија нема разлога да се љути на Немачку“ што није добила статус кандидата. Можда је тако и боље јер добар домаћин не улази у полемику са драгим гостом, али бих покушао да укажем на један аспект тог чина који се тиче саме ЕУ. А да ли је Србија љута или можда увређена, за ову прилику је мање важно. Последице су наравно ту верујем нимало пријатне како за Србију, тако и за ЕУ, а колико за коју страну негативне остаје да се види.

Хвала Његовој екселенцији што нас подсети да „Немачка десет година помаже Србију не само речима већ и делима“. Србија, као уосталом и сваки прималац помоћи, јесте захвална. Међутим, непријатно се осећа ако баш мора примати помоћ, а још непријатније ако га на то дародавац подсећа. У најмању руку, није то хришћански.

Познато је да је Европска комисија дала позитивно мишљење као и да су 24 земље чланице ЕУ биле сагласне да се Србији додели статус кандидата. Изјава господина амбасадора је дата пре коначне одлуке Савета министара, што целој причи око кандидатуре даје посебну димензију. Он не каже да Србија не би требало да се љути на ЕУ, која и доноси одлуку, макар и формално. Не, он говори о Немачкој, чији ће глас, зна он то унапред, на некој „ваги праведности“ превагнути оних 24.

Јесте Немачка економија снажна, најснажнија у ЕУ, а из ње свакако произилази и политичка моћ и утицај. Нешто нисам сигуран да је ЕУ од самих зачетака, почев од пројекта о Заједници за угаљ и челик и Европске економске заједнице, изграђивана на идеји о превладавању моћи и диктату мањег броја чланица над већином а поготово не једне од њих, ма колико она била моћна. Но, времена се мењају, а са њима и правила понашања. Нема љутње. Ко то прихвата и воли нека изволи. Невоља је и неправда, а на њој је свет и саздан, ако то „неко“ мора и да прихвати. Ја нећу бити срећан ако то моја Србија прихвати. Хоћу да верујем да се свет креће, истина мукотрпно, у правцу изградње праведнијих међународних односа ма како се они данас схватали и шта подразумевају. Но, сила Бога не моли, а Бог силу не воли.

Добијање статуса кандидата не значи скоро ништа, изузев у моралном и подстицајном смислу. Да ли је Србија морално понижена а подстицајно заустављена на путу европских интеграција, остаје да се види. Предстоје избори а они могу дати неки одговор. Да ли се овим потезом учвршћује независност „НАТО државе“ на КиМ? Ни најмање. Да ли се доприноси безбедности у региону? Не, напротив. Да ли је дошло до пада морала и ентузијазма проевропске политичке елите у Београу? Јесте.

Даривање статуса кандидата ЕУ не кошта ништа, а могла је добити доста. Пре свега могла је битно утицати на даље јачање безбедности не само овог региона већ и целе Европе. Могла је још снажније подстаћи проевропске снаге у Србији, ојачати њихове позиције а тиме и задржати свој утицај за даље притиске и условљавања, поготово у вези са КиМ. Без статуса кандидата ЕУ је сломљен „штап“, а „шаргарепе“ одавно нема. На другој страни, Србија не би својим статусом кандидата погоршала ни садашњу тешку финансијску кризу ни организациону структуру ЕУ.

А да ли је можда ЕУ нешто изгубила? На кредибилитету свакако јесте јер је довела у питање небројено пута поновљену фразу да је ЕУ отворена за земље тзв. Западног Балкана. Да ли потврђује, истина полузваничне, изјаве да ју је сустигао „замор“ ако не и страх од проширења? Да. Да ли истовременим одбијањем Србије од „првог“ корака ка ЕУ и Црне Горе од „другог“, на једној и даривања Хрватској претпоследње степенице пред вратима ЕУ, на другој страни, намерно или случајно шаље поруку где је коме место у некој, по нечијој замисли, будућој политичко-економској карти Европе? Да ли се понавља „епизода“ Геншерове ароганције из Мастрихта? Не бих хтео ни да помислим да се повлачи нека замишљена граница између „просвећене“ Европе и „балканске каљуге“ која се препушта нараслим амбицијама неоосманске Турске. Али претња поновном „црном“ шенген листом ЕУ учвршћује бојазан од поновног успостављања неке нове „гвоздене завесе“ из времена хладног рата, истина на нешто другачијој локацији. Хоћу да верујем да је Србији учињена мала неправда за све њене напоре да се приближи ЕУ, те да ће Она (ЕУ), у првом реду Немачка, ту неправду до марта отклонити, само уз услове и критеријуме које су имале и остале земље.

Анализирајући шта Србија и ЕУ добијају а шта би могле евентуално изгубити, као и које је све услове Србија испунила, приближивши се опасно до „де факто“ признања „државе Косова“, а нарочито после позитивног мишљења ЕК и благонаклоног става 24 чланице, донедавно сам веровао да је статус кандидата свршена ствар. Веровао сам да је Србија потребна ЕУ. Потценио сам улогу Немачке. Хвала јој што сам схватио нови систем функционисања ЕУ.

Ако је Немачка била кључна земља која је, упркос ставу осталих 24 чланице, зауставила Србију на путу европских интеграција, а јесте, и ако је уз сагласност Француске издиктирала како се остале чланице морају понашати у фискалној и буџетској политици а сутра можда и у свакој другој, остаје на крају, можда оно кључно питање: шта је данас ЕУ и како ће она изгледати сутра. Верујем да су мислећи људи Европе, али и обични грађани, имајући у виду искуство из оба светска рата, имали визију да кроз пројекат Европске уније добију, између осталог, европску Немачку, а тиме и мир, безбедност и економски просперитет. Да ли су у праву они који данас, не само у Европи, наслућују да се ситуација мења и ЕУ креће у правцу, макар и неформалног, конституисања „немачке Европе“?

Чињеница је, међутим, да са захуктавањем економске кризе у еврозони, утицај и улога Немачке у ЕУ добија све више на значају и то не само у сфери економије. То је донекле и разумљиво, с обзиром на њену економску снагу. Уз Немачку се „шлепа“ Француска, да ли вољно или невољно. Том двојцу је, коришћењем делова презимена њихових лидера, изведено име „Меркози“, што би фигуративно требало да означи њихово чврсто јединство у заједничком преуређењу ЕУ. Немцима изгледа тај двојац не смета јер су свесни своје нарасле моћи и утицаја и знају ко ту „коси а ко воду носи“. На другој страни, међутим, као да Французи, посебно из редова социјалиста, помало и зазиру од тог и таквог савезништва. Да ли је тај „двојац“ привременог карактера, док своје алаве банке не спасу од банкрота због инвестирања у дужничке хартије земаља у кризи или је на дуже стазе у циљу прекомпоновања ЕУ?

Да ли ће евентуално прекомпоновање ЕУ у „организам са две брзине“ или пак у чланство „првог и другог реда“ значити даље јачање улоге и позиције Немачке у ЕУ или пак њено „зауздавање“, остаје да се види. Вероватније је, како сада ствари стоје, ово прво. Ако до тог прекомпоновања дође, ЕУ неће бити више онај пројекат који су замишљали њени творци, а лако може бити и њен крај са неизвесним и нимало охрабрујућим развојем укупне политичко-безбедносне ситуације у Европи. Историја се не понавља, али је треба добро проучити и извући одговарајуће закључке.