Čobani i ovce

Negde početkom devedesetih požalio se Srbin komšiji Albancu na Kosovu zašto svakog dana napasa svoje ovce na njegovoj livadi i zna li on da je to njegovo pradedovsko vlasništvo. Albanac, mrtav hladan, još uz ciničan osmeh, odgovori: znam ja da je ta livada tebi ostala još od pradedova, ali dolaze neka nova vremena i nova pravila. A koja komšija? E sada važi pravilo: čije je stado, toga je i livada, a ti pokušaj da to promeniš. Neće ti uspeti. Tako i bi. Došao „Milosrdni anđeo“ oterao, a možda i ubio Srbina, a Albanac ne samo da je nastavio da napasa svoje ovce na komšijskoj livadi nego se možda i uselio u njegovu kuću.

Zašto ovo ispričah? Podseti me na tu priču direktor Kancelarije za KiM, mlađani Marko Đurić, izjavom koja bi mogla ući i u antologiju „bisera“ novije srpske politike. Reagujući na provokativnu izjavu "kosovskog ministra evrointegracija" Čolakua da se, prema dogovorima postignutim u Briselu, srpsko priznanje Kosova podrazumeva i da će Srbija u određenom vremenu biti spremna da prizna normalno funkcionisanje države Kosovo kao uslov za prijem u EU, gospodin Đurić ljutito mu uzvrati da se albanskim političarima „stalno priviđa priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije“, ali da se to nikada, ama baš nikada, neće desiti.

Mantra za mantrom. Koliko li ih samo izmisliše naši političari, a i lako ih se odrekoše uviđajući valjda svu njihovu besmislenost. Pronađoše na mapi sveta nekakva Olanska ostrva, Tirol, Hongkong, dve Nemačke, zatim i Kosovo i Tribunal, i EU i Kosovo, i Rusija i Kosovo, manje od nezavisnosti više od autonomije, sve samo ne stolica u UN. Još samo da čujemo i NATO i Kosovo, ko zna. Ali vrhunac u odbrani Kosova i zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije evo najnovijeg i najjačeg našeg aduta: „Čak i čobani u najudaljenijim selima na Kosovu znaju da se to (nezavisnost Kosova) neće desiti“.

Hajde da gospodinu Đuriću poverujemo da su „čobani na Kosovu“ dobro proučili Briselski sporazum sa ona dva magična slova u potpisu „I.D.“ i iscrpno se informisali o nedavnim razgovorima dva premijera u Briselu. Čuli su oni ponešto i o onom Borkovom „IBM“ koji od administrativnog prelaza preraste u granicu, ali ga, hvala Bogu, ospori usporeni Ustavni sud. Načuše nešto oni i da nova šefica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini prvo dođe u Prištinu, pa tek onda u Beograd, a zna se kome prijatelj prvo ide.

Hajde i da pretpostavimo, malo drugačije, da su ti čobani možda i nepismeni, pa i ne znaju šta piše u tim briselskim sporazumima i dogovorima, ali su nekako sada mnogo slobodniji da svoje ovce napasaju na tim srpskim livadama bez bojazni da će ih stvarni vlasnik i priupitati zašto to rade. Čuju oni da se tamo negde u Mitrovici sve srpske institucije podvode pod prištinski ustav i zakone pa kao vele zašto da ne poverujemo i u tu zakletvu mlađanog Đurića. Neka ga neka on priča, a mi uz pomoć naših zaštitnika iz tamo nekog Brisela, Berlina i Vašingtona baš se serbez osećamo na ovoj srpskoj pradedovskoj livadi kao svoji na svome.

Koji li će se „čobanin“, onaj sa Kosova ili neki u Berogradu, zabrinuti kada bude ispisivao pristupnicu za članstvo u EU, ako se to jednog dana i desi, ko zna. Gde će onu srpsku livadu na Kosovu, na kojoj Albanac napasa svoje ovce, upisati? Unutar granica Republike Srbije, po Ustavu Srbije, ili će nju „slučajno“ zaboraviti i ostaviti je toj „NATO državi“ koju Srbija nikada, ama baš nikada neće priznati? Da li će onog Albanca koji napasa ovce na srpskoj livadi upisati kao svog državljanina li će i njega slučajno zaboraviti i ostaviti u „NATO državi“.

Nešto razmišljam. Ako stvarno onaj čobanin sa Kosova zna što ne zna njegova vlast u Prištini, zašto onda gubimo vreme i zamlaćujemo se u tamo nekim razgovorima sa tim prištinskim vlastima po Briselu. Jer kakva je to nezavisnost, u koju ni ministar Vulin ne veruje, o kojoj „Priština mora da razgovara u Briselu sa Beogradom“. Zašto ne uzmemo za sagovornike te čobane, možda upravo onog sa početka ovog teksta, na brzinu sa njim rešimo problem KiM, pa da nas bog vidi i da još i Miljacku zapevamo. Tako bi onaj Albanac šišao svoje ovce tamo u njegovom selu, a mi bismo se otarasili tog Brisela, Berlina i Vašingtona da više ne „šišaju“ naše ovce po Beogradu, pa bi tako uz pomoć tih „čobana sa Kosova“ konačno onu „pradedovsku livadu“ upisali unutar ustavnih granica Republike Srbije i sa tom livadom i onim ovcama na njoj ušli konačno u EU.

Bojim se, kako stvari stoje sada, kakve „platforme“ pravimo za povratak „Svete srpske zemlje“ u ustavno-pravni sistem Republike Srbije i kakve sve ustupke u tim pregovorima činimo, na dugom i predugom štapu su i jedno i drugo. I povratak KiM u ustavno-pravni sistem Republike Sebije i učlanjenje u EU, gde nas još zadugo neće. Dosadašnji briselski pregovori imaju za rezultat faktičko „de facto“ priznanje „NATO države“. Nadajmo se da nameravanom promenom Ustava, kojom bi se KiM brisao iz preambule, neće doći i do stvarnog „de jure“ priznanja. Simptomatično je da se za promenu Ustava, i to kao prva, i formalno oglasila Socijal demokratska stranka.

Tek kada Srbija uredi zapuštenu i neuređenu državu i ekonomski stane na svoje noge donošenjem programa ekonomskog razvoja, bez diktata MMF, okrene se prvenstveno sebi i svojim ne malim potencijalima, posebno ljudskim, ali i pravim prijateljima, što pokušava predsednik Republike, biće u poziciji da odlučnije utiče i na rešavanje i ona dva prethodna pitanja – KiM i EU.