Политички живот | |||
"Гузи" као најновији спаситељ Србије |
среда, 25. септембар 2013. | |
Нема сумње да је интернет изузетно корисно чудо савременог доба. Кад желите да се о нечему обавестите или само проверите оно што не знате сасвим поуздано, довољно је да “отворите” Гугл или Крстарицу или неки трећи извор и пронађете готово све податке о било којој познатој личности или области. Тим путем доћи ћете и до чињеница које штампа и телевизија не саопштавају, које можда не скривају намерно, али их, ипак, из неких њима знаних разлога - изостављају, те ће вам остати непознати уколико се сами не постарате да дођете до правих података. Слично можете проћи – ако се ослоните искључиво на наше медије - и у случају најновијег саветника првог потпредседника Владе Србије, педесеттрогодишњег г. Алфреда Гузенбауера, у родној му Аустрији познатог по надимку Гузи. За овог аустријског најпре државника, а онда и бизнисмена, говори се и како је својевремено лобирао за признавање албанске републике на Косову, а што је, по његовом доласку у нашу земљу, код мене, као типичног Србина Балканца, изазвало и недоумицу и мучнину. За лобирање сам први пут чуо пре нешто више од две деценије (што само показује колико сам у заостатку за догађајима у свету), а кад је као српски лобиста поменут г. Гузенбауер, просто нисам знао шта да мислим. Пријатељи су ме тешили објашњењима како је лобирање само посао као и сваки други, и да ни Гузенбауер ни сви остали који су се досад залагали или то и данас чине да се Космет одвоји од Србије, не поступају тако што нас мрзе, већ само савесно обављају посао за који су добро плаћени. Исти је случај и са односом плаћеног убице према жртви коју се спрема да убије. Он нема ништа против ње, има једино обавезу да испуни обећање дато наручиоцу злочина. Зашто не могу да на исти начин разумем и ангажовање г. Гузија, чији је главни задатак да поправи лошу слику Србије у свету, питају ме пријатељи. Зашто не верујем да ће се он поштено трудити да оправда новац који ће добити од наше Владе, односно, грађана Србије? Напослетку, зар могу да пренебрегнем чињеницу да је Гузенбауер члан Мадридског клуба који броји преко 80 бивших председник држава и влада, а чији је циљ да се јача демократија у свету? Сва ова питања постављам и сам себи, а одговоре не знам. Алфред Гузенбауер, доктор политичких наука, бави се политиком од најраније младости. Све до 2008. био је непрестано запослен у Социјал-демократској партији Аустрије, а коју је и водио као председник од 2000. до 2008. године. Пошто је та странка освојила највише гласова на парламентарним изборима 2006, он је, као њен председник, постао канцелар Аустрије јануара 2007, и одмах по ступању на дужност изазвао протесте у земљи због неиспуњавања предизборних обећања. Протестима су се постепено прикључивали и чланови Социјал-демократске странке, те је он средином 2008. смењен са места председника странке, а на месту канцелара задржао се до краја исте године. Било је то, како је забележено у штампи, најкраће обављање дужности канцелара Аустрије од Другог светског рата наовамо. После завршетка каријере канцелара и политичара, 2008, г. Гузенбауер се потпуно посветио свету бизниса (у коме није био непознат и одраније). У њему се све досад прилично истицао, а и данас се истиче. Тако је, рецимо, канадска фирма “Габријел Рисорсиз”, у којој и најновији српски лобиста има удела, дошла на замисао да у Румунији отвори највећи рудник злата у Европи. Како компанија за добијање злата из руде намерава да користи цијанид , што неизбежно доводи до тежих последица по околину, становништво се с разлогом противи овим радовима. Ипак, “Габријел Рисорсиз” се засад много не потресају због негодовања демонстраната, већ очекују да им румунске власти издају дозволу за отварање рудника. Најновији саветник у Влади Србије био је својевремено и консултант у банци Хипо Алпе Адрија, која је имала филијале широм Балкана, па је, тако, између осталог, за време рата у Југославији 1991-95. омогућила Хрватској да преко ње купује оружје. Банка се најпре брзо ширила, а затим нагло пропала, те је Влада Аустрије морала да је национализује како би је спасла од банкрота. Постоје и сумње да је банка Хипо Алпе Адрија сарађивала и са неухватљивим Дарком Шарићем, коме је омогућила да кроз грађевински објекат у Београду (чији је сувласник била сама банка) опере 100 милиона евра, а све то у време када је г. Гузенбауер био њен економски саветник. Према подацима са неизбежног интернета, Гузенбауер се од јуна ове године налази под истрагом због одавања поверљивих података председнику Казахстана, Нурсултану Назарбајеву. Он, разумљиво, не признаје да је оптужба тачна, али и не крије да је већ више година плаћени саветник председника који се добро учврстио на престолу, те влада Казахстаном непрекидно од 1990. године, а и владаће још бар до 2016, када му истиче садашњи мандат. Што, опет, нимало не смета његовом саветнику из Аустрије да хвали Казахстан као земљу која може да служи за пример другима. Долазак на место саветника у Влади Србије г. Гузенбауеру, ипак, није први посао у вези са нашом земљом. Он је, наиме, јуна 2010. године постао председник управног одбора”Штрабага”, највеће грађевинске фирме Аустрије. “Штрабаг” је 2011. године био умешан у корупцијски скандал са ”Железницама Србије”, што, опет, уопште не значи да је тај случај аустријској фирми нешто наудио. “Штрабаг” и данас гради по Србији, у којој је прошле године остварио приход од 72 милиона евра. А, како се сасвим природно може очекивати, вероватно ни ове и следећих година, и уз најновије ангажовање свога председника управног одбора, неће лошије проћи. Само звање саветника вероватно је прилично сложено и одговорно, али ја га памтим на сасвим други начин. Пре више година, мој познаник Мирко С-ковић, иначе, спортски новинар, по одласку у пензију постао је саветник у једном листу. Кад сам га упитао шта, заправо, ради, он ми је с осмехом одговорио: “Ништа!” “Како:ништа!”, зачудио сам се. “Лепо”, објаснио је, “паметне није потребно саветовати, а будале – не вреди!” Што се пак грађана Србије тиче, којима тешко да и сам Господ Бог може помоћи, њима остаје само да се надају како им је први потпредседник Владе у господину Гузенбауеру и њему сличним саветницима нашао – спасиоце. |