Тарабић или Tрговчевић - Вучићева прекогниција?

Кад млидијах умријети

„Лисје жути веће по дрвећу,

Лисје жути доле веће пада;

Зеленога више ја никада

Видет' нећу!

Глава клону, лице потавнило,

Боловање око ми попило,

Рука ломна, тело измождено,

А клеца ми слабачко колено!

Дође доба да идем у гроба...“

Бранко Радичевић

Америчка привредна комора у Србији- AmCham Serbia, je 6. септембра 2013. године, организовала пословни ручак у „Хајату“[1]. Један од говорника је био и ППВ Александар Вучић. Први потпредседник владе г. Вучић је говорио о економским изазовима, циљевима и изгледима српске економије. Присутне високе званице би биле силно изненађене да им је ППВ тада рекао оно што је изјавио после скупа, одговарајући на питања новинара, између осталих, на питање о препрекама и отпорима реформама. Господин Вучић је дословце рекао: „Ја осећам одговорност и зато хоћу, пошто знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ, знам себе, знам свој народ, највише га волим на свету, зато и знам како ћу да скончам, тако да...хоћу да што више завршим, да би неко то за 10 и 15, 20 година могао да каже да је неко нешто урадио. Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило“[2].

У првом тренутку смо, верујем, сви били прилично изненађени његовим речима- готово до нивоа неверице- гледавши телевизијске извештаје са тог скупа. Чинило нам се да тај скуп није место где треба изговарати такве речи. Потом смо се запитали - које је то место где треба изјавити тако нешто? Да, јасно је да о таквим стварима не треба говорити нигде. Једноставно је неприлично. Тешке су то речи- скончаћу, приближило ми се... Архаичне, судбинске, езотеричне, мистичне. Нова Вучићева улога- реформатор, модернизатор, реконструктор, уопште није у складу са оваквим речима. Вероватно су у питању различите адресе? Оно што је ППВ господин Вучић рекао на самом скупу служи спољној употреби- упућено је иностранству, и амбасадорима, а оно што је рекао после скупа служи за унутрашњу употребу- упућено је грађанима.

Предсказање?

У неким ранијим текстовима је било говора о месијанству и мисионарству г. Вучића (зато што се чини да он верује у своју „мисију“ коју треба да оствари као својеврсни Месија). Претходно се можемо упитати да ли је г. Вучић веровао у своје речи које су предмет овог текста или не? Предлажем да прихватимо онај једноставнији и добронамернији одговор- да јесте веровао у своје речи. Сасвим је јасно из речи г. Вучића да он зна (или барем основано предвиђа- предсказује) на који начин ће „скончати“ („пошто знам како ћу да скончам“; „зато и знам како ћу да скончам“), дакле на који начин ће напустити овај свет, као и да прилично тачно зна и када ће се то десити („јер знам да ми се приближило“). Сасвим је умесно да поставимо питање- на који је то начин господин Вучић сазнао, или предвидео, или предсказао, начин и термин своје смрти? У нас је познато тзв. Креманско пророчанство, златиборске породице Тарабић. Можда је г. Вучић некакав изданак те породице „видовњака“?

У време првог министровања господина Вучића (министар информисања) велику популарност у електронским медијима под контролом г. Вучића и тадашњег режима, уживао је још један „видовњак“ и прекогнитивац, знаменити Љубиша Трговчевић, познат по томе што је, када падне у предсказивачки транс, изговарао- „Јавља ми се...“. Можда је г. Трговчевић, г. Вучићу открио тајне свог заната, можда га је заразио видовњаштвом, можда се г. Вучићу „јавило“? Ко зна? Изван шале, можда се не ради ни о једној од ове две претпоставке? Није господин Вучић усамљен у религијским инспирацијама. У јулу је његов подређени претпостављени, председник Владе, господин Дачић, цитирао Нови Завет, односно Свето јеванђеље од Матеје[3][4]. Почетком августа је тај бивши комуниста, поручио члановима Главног одбора СПС да буду апостоли који ће ширити нову (вероватно евроунијатску?) веру по Србији- „Будите апостоли који ће ширити нову веру! Позивам вас да будете апостоли који ће ширити нову веру по Србији. Веру није ширио само Христ, него су му за то били потребни и апостоли“[5].

Можда се у случајевима господе Дачића и Вучића ради о чистој религијској спознаји? Из историје и религије су познати такви примери. Нови завет[6], на пример, на више места, кроз Света јеванђеља од Матеје, Марка, Луке и Јована, говори о Исусовим предвиђањима сопствене смрти. Свето јеванђеље од Матеја каже: „Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати“ и још „Знате да ће за два дана бити Пасха, и Син Човјечији биће предан да се разапне“. Свето јеванђеље од Марка каже: „И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути“.

На овом месту ваља рећи да није умесно, нити могуће да г. Вучићу делегирамо способности једног Исуса Христа. Стога морамо рећи, у најбољој намери, да г. Вучић ваистину верује у своје речи, али да суштински греши- јер није могуће да поседује једновремене и непоновљиве дарове Јешуе из Нзарета. Сасвим је јасно да нико не може предвидети или знати начин на који ће умрети, и тренутак када ће умрети. Стога морамо посегнути за даљим одгонетањем значења речи Првог потпредседника владе Србије, благословеног Александра Вучића. Како смо установили да нам у том трагању не може помоћи религија а сматрамо да још мање одговора има у парапсихологији, мистици и езотерији, једино што нам преостаје је да се обратимо науци. Психологији и психијатрији.

Астролог или психолог?

Пре тога осврнимо се још једном на речи г. Вучића. Из снимка Вучићевих речи се види да он те речи не изговара намргођен, забринут, тмуран, већ ведрог расположења, са осмехом који као да се помаља иза умерене озбиљности. Претпоставимо да је мисао која је претходила исказаном, била присутна већ неко време у његовој глави и да је желео да је изрекне у првој прилици када је праћен од стране свих медија. Његово расположење доприноси овој тврдњи. Дакле, ППВ те речи није изрекао у афекту, већ са предумишљајем. Има више претпоставки које могу да се преплићу. Видљиво је самосажаљење г. Вучића. Видљив је месијански тон и свест о сопственој важности. Понос због жртве на коју је спреман и због помирености са судбином.

Чини се да је г. Вучић желео да изазове и одређен степен сажаљења од стране грађана својим патетичним речима о сопственој „жртви“ (јер се о томе ради- ако је неко свестан како ће и када да „сконча“ и ако пристаје на то јер воли свој народ, а чини се и да жели да каже да ће страдати од руке баш тог вољеног народа- ради се о „жртвовању“ за народ- ради се о одређеној имитацији Исусовог поступка). А то није први пут да Господин Вучић говори о жртвовању за народ. Само у претходним приликама радило се о нешто прозаичнијим стварима- жртвовању, јер се није купао у Абу Дабију, или о жртвовању, јер на радном месту прима инфузију. И опет је потребно да се вратимо на питање да ли г. Вучић заиста верује у то што је рекао или се ради о обичној манипулацији? Већ смо на почетку дали одговор - као залог добронамерности и благонаклоности треба узети прву претпоставку. Међутим, таква поставка ствари онда неминовно захтева подробну психолошку анализу. Та анализа би била непотребна да се ради о чистом поигравању јавношћу.

Господин Вучић веома често понавља да му се жури, да осећа одговорност, да мисли на будућност- брине очигледно о својој оставштини- што је још један доказ да је мислио озбиљно. Ако је тако, разумно је претпоставити да је код ППВ присутан одређен облик неурозе изазване спознајама које нам господин Вучић саопштава. Само је Исус Христ могао да се носи са таквим теретом спознаје. До дана данашњег није се појавила особа која ће без неуротске или психотичне реакције да се носи са таквим судбинским теретима. Посебно је питање, да ли је кад господина Вучића присутна само начелна спознаја или се ради о неком конкретнијем облику? Да подсетим, Исус је тачно знао када ће и како скончати, ко ће га се одрећи а ко ће га издати. Овде видимо сличне елементе. Ако г. Вучић има и нека конкретнија сазнања, спознају, визију, можда о томе треба да обавести надлежне органе? Уосталом, баш је он координатор безбедносних служби. Међутим, умесно је поставити питање који је орган надлежан за предметно питање? Да ли су то полиција и безбедносне службе, или су то црквени органи, или су то можда езотеричари и мистици? Ко је надлежан да брине о визијама смртоносне будућности ППВ? Ко може да предупреди предсказање? Може ли се оно уопште предупредити?

Велику непријатност изазива чињеница да је пре десет година Србија изгубила председника владе, који је убијен од стране групе криминалаца и злочинаца, од којих су неки имали положаје у полицијским и специјалним јединицама. Додуше, као рацинални опортуниста, господин Ђинђић се није бавио предвиђањем сопствене смрти (поменимо да овај човек, кога данас неумесно пореде са ППВ, делује као прави политички горостас у односу на онога са ким га пореде). До сада је објављено да је крајем маја ове године због претњи Првом потпредседнику владе, у Новом Саду приведен бивши функционер СНС Ђорђе Вишекруна јер је на свом Фејсбук профилу написао „То неће са власти без метка...“. Средином августа 2013. је такође због претњи ППВ-у, у Београду привођен Павле Ћосић, власник издавачке куће „Корнет“, аутор једног романа и једног речника, колумниста „Печата“(сада бивши), јер је, по сопственом признању, у пијаном стању, у шали, понудио новац за убиство ППВ-а, на свом Фејсбук профилу. Без обзира што се у ова два случаја није радило о озбиљним претњама, надлежни органи сасвим сигурно треба да раде на максималној заштити Првог потпредседника владе. Али, шта урадити када сам ППВ износи видовита предвиђања своје смрти? Да ли ће надлежни органи да се баве овим случајем или не? Да ли ће ППВ бити испитан о сопственим тврдњама које се тичу његове безбедности? Да ли ће бити испитан одакле му та сазнања? И ко треба да га испита? Полицајац? Обавештајац? Свештеник? Астролог? Психолог? Трговчевић? Клеопатра?

„Always Look On The Bright Side Of Life“

Ако се неко поводом ранијих текстова питао зашто се бавим господином Вучићем, или ако је неко сматрао да претерујем, надам се да су га невероватне речи Првог потпредседника владе о сопственом „скончавању“ увериле у потребу бављења стањем чувека који влада Србијом, и увериле у то да не претерујем, нити да мрзим господина Александра Вучића. На два места у овом тексту изнета је одређена дилема и оба пута истоветан одговор, наклоњен господину Вучићу. Веровали ви, поштовани читаоци, или не, у искреност судбинских предвиђања господина Вучића, једно је сигурно. У оба случаја ради се о психолошком проблему. У случају да су речи изговорене са циљем манипулације, лека нема. У другом случају ради се о месијанској психози неприличној функцији на којој се налази личност која је изговорила спорне речи. У том случају лека има, али се мора потражити стручна помоћ. У сваком случају, на самом крају разведрићу и вас и господина Вучића, једном песмом Монтипајтоноваца[7]:

„Always Look On The Bright Side Of Life“

For life is quite absurd

And death’s the final word

You must always face the curtain with a bow.

Forget about your sin – give the audience a grin

Enjoy it – it’s your last chance anyhow.

So always look on the bright side of death

Just before you draw your terminal breath

Life’s a piece of shit

When you look at it

Life’s a laugh and death’s a joke, it’s true.

You’ll see it’s all a show

Keep ‘em laughing as you go

Just remember that the last laugh is on you.

And always look on the bright side of life…

Always look on the right side of life…“