Инфузија у мозак

Првом потпредседнику су инфузије које прима удариле директно у главу (основано сумњам да двојица Вучићевих доктора, а „пријатеља који му помажу да издржи“ у инфузиони раствор стављају и нешто јаче). Није искључено ни то да су каниле убодене директно у мозак Првог. Тако се чини после ничим изазваног интервјуа Првог, објављеног у Курирском „Службеном гласнику“ у петак 16. августа 2013, на четири странице, са „укусно“ и „зналачки“ одабраним фотографијама[1]. Па да почнемо од тога. Први над првима је усликан равно седам пута (напомена- фотографије у штампаном и електронском издању нису истоветне). Наравно, наш Вођа се налази на насловној страни „Qrira“- наднаслов „Ексклузивни интервју Александар Вучић“, наслов „Имам Маршалов план за Србију“. Господин Први је у својој најомиљенијој молитвеној пози – дотичу се врхови прстију. На лицу је благ осмех. Све на насловници је подвучено жутим. Прва фотографија у тексту стоји уз први антрфиле и Први је опет у својој класичној, саветовано преподобној пози, склопљених прстију. На следећој фотографији (Вучић стоји, наслоњен на солбанк маску радијатора) која запрема вертикално пола стране Курирогласника, види се да господин Први води рачуна о гардероби- у првом плану је (ако не рачунамо тај осмех сите лисице) ланени плави сако – нов, испод кога је нова светлоплава кошуља – дугачких рукава (прошла су та времена када је имитирао антитренди Шешеља и носио флекаву кравату уз кошуљу кратких рукава). Ту су и фармерке – избледеле али чини се, баш нове. На следеће три фотографије Први жустро објашњава новинарки свој Маршалов план – како га је сам назвао (није нам јасно зашто га није назвао Вучићев план – то је, мора бити, због упадљиве скромности нашег Вође). Три фотографије су истоветне, изузев што Вучић (стоји) исказује своју вештину у померању руку на хиљаду начина (види се вежбао је, како су му и саветовали. Што би реко Рундек: „Пусти да ти свирам, душа гине од тишине. И не бој се буке, то што свира то су руке“. Последња фотографија је онако, репрезентативна, државничка: Вучић у тамно зеленој фотељи – у првом плану су, свакако руке, овај пут једна шака преко друге – озбиљан поглед – у позадини државна застава, наравно, истакнут грб.

Мрље прошлости

Чланак има три краћа антрфилеа. Први антрфиле објашњава оно што видимо на фотографијама. Непоколебиву решеност Вође да се не да уздрмати подсмесима због поза које заузима. Решеност да се покаже да су те позе баш „ин“ и да он чврсто стоји иза њих (у последњих пар месеци запажено је извесно колебање нашег Вође апропо заузимања саветованих поза, али ексклузивни интервју показује решеност Првог да раскрсти са сумњама у том погледу). Тај антрфиле има наслов „Говор тела – Моје руке су чисте“. Хм. Нешто ми се чини да је господин ПП неопрезно и нехотице подсетио на Чедомира Јовановића, који је такође имао опсесију хигијеном руку. Додуше, Јовановић је беше упрљао руке, чистећи Србију? Код Првог ствари изгледа стоје обрнуто: руке су му чисте, али Србија није? Следи виспрено питање Марије Кордић, искусне новинарке: Имате карактеристичан начин држања руку „у троуглу“. Одакле вам тај гест?. Следи још виспренији одговор: “Увек сам желео да ми људи виде руке (Види руке!- кажу сви шибицари – оп.аут.). Нисам никоме ништа узео, ништа отео. Важно је да вам људи виде руке. Ја сам крупан човек, да их држим само испред себе, изгледало би смешно. И онда нађете да то изгледа мало скромније (оп. аут. Рекох вам да су у питању скромност и скрушеност), морате некако да их скупите, и тај гест је тако спонтано дошао (ха, ха – оп. аут.). Ништа друго). Мислим да је то поштеније него да држим руке испод стола, јер то изгледа као да нешто муљате, кријете, крадете. Немам шта да кријем. Моје руке су чисте и не стидим се да их покажем“. Господин Вучић губи из вида да се људи, бар неки људи, свега сећају. Сећамо се да господин ПеПе ове позе заузима тек последњих тринаест месеци - откако је постао Први Вођа. У претходних деветнаест година каријере није тако тихо и свечано говорио и није имао ове гесте и гримасе. 

Када су га учили како да уведе нове позе и гестове и да избаци неке старе, објаснили су му и како ти нови знаци треба да наглашавају ритам изговорених речи. Због тога се и зову „диригентски знаци“. На три готово истоветне фотографије Вучић стојећи демонстрира три „диригентска знака“ – дланови на горе, дланови на доле и дланови један ка другом. На последњој, „државничкој“ фотографији руке су преклопљене. Нове позе и изразе Вучић демонстрира откако су му ангажовали скупо плаћене стране медијске и ПР саветнике. Стога је неистина да је одувек волео да му људи виде руке. Док је био радикалац, до тога му је било стало ко до лањског снега.

Цео одговор који је дао је, у ствари, препричавање онога чему су га научили саветници.  

Трећи антрфиле има наслов: “На инфузији пет пута за три дана“. Опет се ради о сугерисаном питању, о патетичном зицеру за прикупљање политичких поена. Новинарка хвали Вучића, већ самим питањима: „Нисте отишли на одмор, сваки дан сте на послу до 20 часова. Како издржавате такав темпо? Вучић одговара: “Као што можете да видите, примио сам пет инфузија у последња три дана, што ми се види по рукама“. Пошто је Вучић у сакоу и кошуљи дугих рукава, биће да је скидао сако и завртао рукаве да покаже своје стигме, своје ране Исусове – иначе како другачије протумачити то његово: „Као што можете да видите...“? Опет испољава нарцизам. Новинарка га пита: “Због чега?“, а наш Вођа вели: “Због пада имунитета. Али то је ситница, неважно је, траје сат времена дневно“. Свакако смо дирнути вољом нашег Вође да се боде на радном месту, пет пута у поку три дана, сваки пут по сат времена. Жртвује се човек за Србију, то ти је. И читајући све ово ми, видимо да се ту ради о једној комедији, пародији- фарси вероватно. Можемо (?) лако замислити Вучића у луксузном кабинету у Немањиној, како седи за радним столим, заврнутих рукава, уз сталак за инфузију и канилом у вени, како прима делегације, како разговара са, из Америке, васкрслим Лазаром, како комбинује и реконструише. Следи питање: “Долази доктор код вас у Владу да вам да инфузију?“. Да, каже Вучић. „Мој доктор Златко Лончар дође овде, добијем инфузију кад год се осећам лоше. Кад ми је притисак лош, онда дође доктор Динчић, то су двојица мојих пријатеља који ми помажу да издржим“.

Забринута новинарка пита: “Не бојите се да можете да имате озбиљне последице по здравље?“. Наш Драги Први Вођа у стилу бунтовног детета каже: “Баш ме брига. Занима ме само какав ћу резултат имати иза себе и жури ми се. Уопште ми се не стоји и ништа ми се не чека. Много, много ми се жури. Погледајте, ко је пре само неколико месеци могао да помисли да ћемо на овакав начин уводити министре? (Да, заиста, то ником нормалном не би пало на памет! Оп. аут.). Људи траже озбиљност, да виде да неко хоће нешто да мења у овој земљи. И зато журим, зато ме не интересује да ли ми се одмара. Нисам слану воду ни помирисао, а камоли се окупао, не памтим откад. Па шта? Био сам у Абу Дабију, нисам се окупао. Па шта? Постоји други посао, много бољи, лепши – да нешто урадим у Србији. Куд ћете лепши и већи посао“.

Вратимо се поменутом антрфилеу. Погледајте само те дечије изразе – „Баш ме брига“- „Па шта?“ – „Па шта?“. Погледајте тај детињасти начин размишљања: „Нисам слану воду ни –помирисао, а камоли се окупао, не памтим откад“. Узмимо да је ПеПе пропустио да иде на одмор и овог и прошлог лета када је формирана влада. Међутим у годинама пре тога, ништа га у томе није спречавало. Био је заменик председника СНС, није нигде журио, бавио се енологијом, седео је на стиропору, камповао је у Томиној болничкој соби током гладожеђомора итд. Стога су тврдње да „не памти откад“ на танким ногама. Ено и Николића, годинама уназад медији извештавају о егзотичним дестинацијама, попут Кубе, на којима он летује. Такође, помињање некупања у Абу Дабију је смешно. Уобичајено је за званичнике, не само на Западу, да се не купају на плажама нпр., када су на службеном путовању, а то званичне државне посете јесу. Уобичајено је да се и тзв. слободно време користи за рад, састанке, припреме за састанке, протоколарне догађаје... Само помињање тога говори да Вучић робује оном накарадном начину размишљања по коме се службена путовања користе за лично уживање. Да није тако, не би му пало на памет да помиње некупање у Абу Дабију. Уз то, потпуно је комична суштина његове тврдње – жртвовао сам се за народ, тако што се нисам купао у Абу Дабију. 

Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда

Ван шале, иритирају демагогија и патетика којима овај интервју обилује. Неподношљива је толика количина хвалисавости. У претходном тексту о реконструкцији владе, говорили смо о его стању Првог потпредседника владе[2]. О томе да је стално у Детету. Има ту још много тога. Ради се о надуваном егу, о месијанској психози, о веровању у сопствене надљудске способности, у некакву Свету Мисију. Истовремено, сећамо се Александра Вучића, генсека СРС, демагога, дрског букача, примитивног шовинисте, Шешељевог апологете. Сећамо се овог човека, који је бахато одбијао да плаћа рачуне Телекому Србије за телефонске рачуне 15 месеци, вајкајући се малом посланичком платом. Сећамо се кандидата за градоначелника кога су три пута до ногу потукли противкандидати- дакле сећамо се човека који није успео да постане ни градоначелник а сада влада Србијом мимо Устава и закона (није ни председник ни премијер). Да ли је то тај исти човек? Онај Вучић, генсек СРС, петнаест година жарио је и палио, као шампион једне примитивне демагогије.

Дакле, можда се не ради о месијанству, можда се ради о чистој демагогији којој је Вучић тако вичан? Пре се ради и о једном и о другом. Зна Господар Вучић чиме нас све обмањује, али то истовремено не искључује усхићење самим собом. Популарност СНС и његова лично му помажу у тој самообмани и обмани уопште. Удвориштво којим га јавно обасипају је одавно одвратно. Поновићемо тврдњу да се ствара култ личности, који почиње значајно да надраста онај последњи релевантни, култ Слободана Милошевића. Постоји важна разлика – Вучић има и неподељену подршку Запада, медија и великог дела опозиције. Пошто се и иначе радило о недовршеној личности, сасвим је јасно да су узлет у небо популарности и пре свега неслућена моћ и власт у последњих годину дана, даље утицали на нездраво нарастање ега Александра Вучића. Он се нашао у позицији детета или неке друге недорасле особе којој су као у неком филму фантастике, дате могућности- оруђа и оружја да иживљава своје фантазме. Ако дозволимо да негде и постоји трачак добрих намера- довољно је да се сетимо констатоване анамнезе и психолошког профила и да кажемо- пут у пакао је поплочан добрим намерама. Наш Први Вођа неодољиво подсећа на главног јунака књиге Роберта Луиса Стивенсона- „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда“. Да подсетим, књига је настала као критика двоструког морала. Основно питање је ко је прави Александар Вучић – онај који је петнаест година изигравао господина Хајда, или овај, који пет година игра улогу доктора Џекила? Као и у случају Стивенсоновог јунака ради се о личностима потпуно супротног понашања. Ако неко жели још једно поређење, рецимо да Вучић личи и на једног антихероја из култног Алана Форда – Гумифлекса (да вас подсетим, то је стрип јунак који поседује моћ да узме било чије обличје – док је сам веома неугледног и флуидног лика).

Сине, мој сине

Вучић почиње интервју наклапањима о странцима у влади. Тврди да је Лазар Крстић професионалац, што је неутемељено, јер исти има недовољно радног искуства при томе не и оног на раду у државној управи и руководећим пословима. Такође, неистинито тврди да је то први пут да је неко довео стручњака и први пут да једна странка за себе није тражила ресор финансија. Опште је познато да је Милошевић овде довео и Аврамовића и Панића, као што су Лабус и Ђинђић 2000. и 2001. довели „стручњака“ Божидара Ђелића, као ванстраначку личност на место министра финансија и економије. Ђелић је тада имао 35 година и значајно искуство за разлику од Крстића – а обојица су доведена из исте консултантске фирме – Мекинсија. Сасвим је јасно да Крстић не испуњава услове потребне за министра финансија. За сада, без обзира на његове квалитете, он нема довољно знања и искуства да би био министар у земљи која је у финансијском ропцу. Такође, сумњу изазива то што његова биографија, није представљена јавности. Извесну сумњу побуђује и чињеница да је Крстић сам (привремено?) затворио свој Фејсбук налог (претходно је забележено да је тамо већ објавио да је министар финансија иако није још изабран- а нема га на сајту Мекинсија, међу Главним сарадницима, што значи да је заиста напустио Мекинси). Питање је због чега је затворио свој ФБ налог- то се лако установи ако се покуша успостава линка са Гугл налога на ФБ налог?[3]

Један дневни лист је објавио нешто података са сајта Форсквер и одређене фотографије и податке из којих можемо схватити да је господин Крстић био на летовању у Порторику са „пријатељем“. Индикативно је да господин Крстић није ожењен и да, колико се чини, нема ни девојку. Невезано за његову сексуалну опредељеност, поставља се питање да ли су наше безбедносне службе уопште извршиле било какве сигурносне провере лица које треба да преузме најважнији ресор у српској влади? Највише података о Крстићу има наравно на пословном Линкедин-у[4]. Из тог профила господина Крстића се може видети да он поседује Бачлор (Bachelor of Arts) диплому Јејла (Yale University B.A., Ethics, Politics, and Economics; Mathematics). Ова диплома се стиче после трогодишњег или четворогодишњег школовања. Дакле завршио је тзв. Undergraduate студије. На Јејлу , као и на осталим Ајвилиг универзитетима, после основних студија, постоје и тзв. Graduate студије које најчешће трају још две године, после чега се добија мастер диплома (М.А., M.Sc.). После тога постоји и докторат (Ph.D.) који траје још две године. Све је слично као и код нас. Поседовање бачлор дипломе тешко може бити препорука и довољан услов да би један двадесетдеветогодишњи старији сарадник из Мекинсија постао министар финансија Србије. У Србији се бачлор диплома осим после првог степена студија, може добити и у Високим школама (бившим Вишим школама)-у САД се то зове и колеџ диплома, а овде се некад то звало диплома Више школе.Толико о тврдњама да је Крстић геније, вундеркинд и у рангу Николе Тесле! Ради се сигурно о бриљантном ученику и студенту али то је све. У самом Мекинсију[5] постоји пет консултантских нивоа-разреда. Најнижи је Пословни аналитичар -Business analyst, следи Сарадник-Associate, потом Пословни менаџер-Engagement manager, после тога Старији или Главни сарадник-Associate principal, и на крају Партнер-Partner. Постоје и три нивоа која се могу укрштати са ових пет а то су нивои стручности (Specialist, Expert, Senior expert). Наравно изнад свих поменутих је управни менаџмент- директори нпр.

Видимо дакле да је господин Лазар Крстић после пет година и седам месеци догурао до четвртог хијерархијског степена консултаната- Associate principal. Није одабрао да настави веома скупе мастер и докторске студије, већ је одабрао понуду Мекинсија. Плата је поприлична за наше услове и варира у зависности од успешности. Међутим посао који је радио господин Крстић за америчке услове није ништа неуобичајено или посебно. Стога мора бити да се у Мекинсију чудом чуде која је срећа снашла Крстића (то ће бити сјајно за његову биографију ако каријеру буде желео да настави у САД). Можда се и не ради о срећи, већ сугестији која је вешто дотурена Вучићу? Можда знају да је Србија мала и сиромашна. Можда мисле да је Србија банана држава у којој млађани и неискусни сарадник ко од шале постаје министар? Можда знају а можда и не, да је Србија под меком окупацијом САД и ЕУ? Можда знају а можда и не, да америчка администрација улаже стотине хиљада долара у појединачне младе таленте из разних земаља, који добијају стипендије за студирање у САД, а касније се ти млади људи, често враћају на високе позиције у својим земљама? Многи од њих постају прави теледириговани емисари своје друге земље и служе њој, а не оној правој домовини. Такав случај је био Ђелић, харвардовац и мекинсијевац. За њега је белодано да је слепо служио интересима САД и ЕУ, као што је белодано да је за то време служио и себи, стекавши десетине милиона евра- све са теткиног кауча. Извесно је данас, тринаест година после доласка, да је Божидар Ђелић једна од највећих штеточина која се појавила на овим просторима.

Но, вратимо се на интервју. Следеће што сазнајемо је нешто што такође описује егоманију Првог, а то је да се он Крстићу обраћао са „сине“ („Рекао сам му: Сине, имаћеш много проблема“, „То сине, и тебе чека“). Треба да имамо у виду да је Вучић од Крстића старији само 14 година па је потпуно неприлично да му се обраћа са „сине“. Можда је бивши земунски радикалац могао да се обрати Крстићу са „брате“ или „ тебра мунзе конза“ ? Али није. Манимо се шале, ова епизода говори о стању ега нашег Вође. Умислио је да Отац Нације да је Велики Месија, Спасилац свеколиког српства и да може он, четрдесеттрогодишњак, да се практично тридесетогодишњаку, обраћа са сине. Ради се о опасној егоманији (некоме ће се учинити да смо неправедни и острашћени према Вучићу – нисмо – нпр. Николића и Дачића не можемо оценити као људе који пате од егоманије). Што је још горе, Вучић господина Крстића назива и „мали Лазар“, што је увредљиво („Мали Лазар је доспео до тога да буде један од најбољих оперативаца у „Мекинсију“). Какав је то ум? Јасно је да Вучић нема намеру да вређа или ниподаштава Крстића али он то нехотице чини. Као што је јасно и због чега. Због искривљене слике о самом себи (distorted self image – Мали Лазар – Велики Вучић).

Даље у чланку Вучић опширно брани одлуку да се доведу странци у владу Србије, о чему смо говорили у прошлом чланку и што нећемо понављати. Што је најгоре, Вучић и даље брани сопствену одлуку да у владу доведе човека за кога се основано сумња да је сексуални манијак и силоватељ („Са господином Строс Каном сада разговарамо да видимо можемо ли се сагласити о важним елементима који треба да буду обављени у Србији или су нам погледи другачији. Очекујем расплет у наредним данима.“). Да ли смо сви разумели шта значи реченица „можемо ли се сагласити о важним елементима који треба да буду обављени у Србији“? Елементи који треба да буду обављени у Србији? То се зове празнословље. Или још боље „паткоговор“ (ducktalk) како је то својевремено назвао Џорџ Орвел у свом драгоценом делу „1984“ – Орвел говори о идеалу Партије –да се говори из грла, а не из мозга.

"Маршалов" план

Пре двадесетак година Забрањено пушење је имало концерт у ДКЦ-у. Током концерта покварило им се озвучење и Неле Карајлић је рекао: “Црко нам Маршал“. Група је имала поприличне проблеме док нису објаснили да нису мислили на покојног Маршала. Ово помињем јер је Вучић у свом стилу измислио некакав пројекат обнове државе- који буквално не постоји и за потребе медија га назвао „Маршалов план за Србију“. И тај Маршалов план је абортиран, пре него је и зачет. У тај план Вучић убраја (цитирам га оним редом којим он говори у интервјуу): Да Србија буде као Сингапур, да доведемо странце у владу, да обезбедимо владавину права и изборимо се за најбољи могући амбијент за бизнис, да скратимо рок за дозволе за изградњу на месец дана, да нам Емирати буду шлаг на торти, да имамо боље индустријске капацитете, развијенију пољопривреду, да наводњавамо све наше површине а не само пет одсто, да направимо најбољи бањски туризам, да на Дунаву направимо апсолутно чудо, да кажемо да смо снажни у енергетици, рударству, пољопривреди, да спроведемо реформу јавне управе, да реструктурирамојавна предузећа, да спроведемо пензиону реформу, да изградимо 30 изванредних хотела, и скупих и јефтиних, на обали Дунава, да изградимо марине, плаже, можемо да увежемо то (нејасно је на шта мисли-оп.аут.) са Борским језером, да наше бање (опет те бање- оп.аут.) подигнемо инфраструктурно, да у њих доведемо и Кинезе и Јапанце,(зашто само њих- оп.аут.) пошто они то траже (а, због тога, нисмо били тога свесни- оп.аут.), да завршимо Бистрицу, топионицу у Бору, Петрохемију, с Мубадалом да завршимо фабрику чипова, Бош да дође у Пећинце, Мерцедес нам долази на разговор“. И то је по Великом Вођи- његов Маршалов план. Идући пут очекујемо да у план уврсти градњу ракета за одлазак на Марс, летеће китове, канцеларију за брза питања и споре одговоре, невидљиве авионе и тенкове, еурополис у води, подземне фабрике и све остало достојно Барона Минхаузена. Где Вучић ту види „ПРОЈЕКАТ ОБНОВЕ ДРЖАВЕ“ никоме не може бити јасно? Вучић је најавио да ће „Маршалов план“ бити направљен до краја године „уз знање, умеће и ангажовање великог броја људи, страних и домаћих стручњака“. Даљи коментар „Маршаловог плана“ није потребан.

Лети, лети...Вучић

На више места у интервјуу Вучић се хвали споразумом са компанијом Етихад, као да је белодано да се ради о успешном пословном потезу. Отприлике, ПеПе вели да нико нема аргументе да критикује тај посао, већ да скрећу тему на расправу о његовим уснама. Наравно то нико није чинио али је Вучићу веома згодна замена теза. Ево шта је проблем са тим послом.

Прво, цео посао је потпуно нетранспарентан и јавност не зна за детаље Уговора са Етихадом јер влада одбија да објављује било какве меморандуме и споразуме са страним инвеститорима. Друго, држава је на себе преузела све старе дугове и губитке ЈАТ-а од око 195 милиона евра. Држава је преузела и трошкове овогодишњег губитка који ће бити око 35 милиона евра. Држава је преузела и трошкове социјалног програма и отпремнина који ће бити око 10 милиона евра. Спорно је и то што је објављено да је стари авиопревозник – ЈАТ- пре потписивања уговора државе и Етихада, добио сагласност за набавку на лизинг 10 авиона Ербас А319. Ако је то заиста тако онда ће и цео овај трошак платити држава. Да се сачекало да то уради Ер Сербија онда би трошак државе био преполовљен. И коначно држава се обавезала да ће у Ер Сербију уложити 100 милиона евра (као и Етихад) а у буџету за ову годину тих пара апсолутно нема. Дакле, цео „посао века“ ће грађане Србије коштати 340 милиона евра (плус трошкови лизинга 10 Ербасова). Етихад ће уложити 100 милиона евра. Ово је „историјски споразум“ за Етихад и Емирате али не и за Србију.

У целом интервјуу Вучић се уопште не осврће на катастрофалне резултате његове владе за годину дана, нити га о томе, препарирана новинарка ишта пита. На пример- о суперштеточинском уговору са страним инвеститорима о градњи соларног парка за који се испоставило да је превара века која Србију може коштати 160 милиона евра одштете због неспровођења уговора, колико је најавила страна мешетарска компанија са којом је Вучићева влада потписала споразум. Ни речи у интервјуу нема о масовном умирању деце и осталих пацијената, због катастрофалног стања у здравству, ни речи о Бриселском споразуму и Србима на Косову, страховитој незапослености, паду стандарда, расту цене струје, о пропалој малој матури, престанку улагања у науку и културу, катастрофу у пољопривреди, несташицама лекова, безразложној амнестији за око 3000 криминалаца. То су проблеми који се не тичу нашег Минхаузена.

Неко ће упитати због чега оволика анализа једног интервјуа, због чега оволика анализа личности итд. итд. Мислим да је одговор јасан. Ради се о човеку који пресудно утиче на наш свакодневни живот, и који то жели да чини још јако дуго- а све говори да му то полази за руком. Ради се о човеку који је на путу да успостави апсолутистичку власт у земљи. Ма колико биле надувана многа истраживања (креирања) јавног мњења, јасно је да су рејтинзи Вучића и СНС-а веома високи. Ради се о човеку који је потпуни дилетант, који је потпуно некомпетентан за функције које обавља. Ради се о човеку који је у првих 19 година своје каријере то и доказао. Проблем је у томе, што ту очигледну чињеницу да је цар го, да су у цара Тројана козије уши, види (или јавно изражава) јако мали број људи.