Ко другоме Земун копа, сам у Београду пада

Оно што се дешавало након пролећних избора одржаних 2008. године, вероватно је један од бољих примера за тврдњу да демократија није савршени систем, да не мора да значи владавину народа, и да је воља грађана прилично растегљив појам. На тим изборима Демократска странка је освојила највише гласова, али ипак није славила победу, јер је ,,народњачка коалиција'' (СРС-ДСС-СПС) освојила више гласова (102 наспрам 127). Читава јавност Србије очекивала је формирање ,,народњачке'' владе, али председник Тадић је одуговлачио са предлагањем мандатара.

И у Скупштини Београда се одуговлачило. Вршилац дужности градоначелника Зоран Алимпић је имао рок од шездесет дана да након избора закаже конститутивну седницу, и он је изабрао последње дане да то уради. Док је јавност нестрпљиво очекивала заказивање седнице и избор градоначелника и нове власти, и док су га из новоформиране коалиције СРС-ДСС-СПС свакодневно прозивали због таквог одуговлачења, Зоран Алимпић је одговарао да чека формирање републичке владе и оставио могућност да та седница онда може да порани. Тада је изговорио чувено ,,Онда можда могу да променим одлуку, али само ја могу да је променим, и у овом тренутку не намеравам да је променим'' [1]. Будући градоначелник Београда Драган Ђилас је тада подржавао такву одлуку речима да ,,сваки дан када у Београду није на власти Војислав Шешељ, то је добар дан за Београд'' [2].

Иако су тих дана колале приче о могућем иступању СПС-а из народњачке коалиције, из СПС-а су то непрекидно демантовали. Кандидат за председника градског парламента Александар Антић изјављивао је како је одуговлачење са заказивањем конститутивне седнице ,,изгубљено време''. ,,Ми смо часни људи и на нас је немогуће утицати на било који начин'' [3], рекао је тада. Тадашњи радикалски кандидат за градоначелника Александар Вучић изјављивао је да је заказивање скупштине за 14. јул у супротности са Уставом [4]. Осим Београда, још двадесетак општина у Србији је тих месеци одуговлачило са оснивачким седницама.

Још увек је нејасно шта се све дешавало иза затворених врата тих дана, али десило се оно што се дотад сматрало за немогуће. СПС је ушао у нову владу формирану почетком јула, а Ивица Дачић је постао потпредседник и министар полиције у тој влади. Неколико дана након тога формирана је и власт у Београду, и Драган Ђилас је постао градоначелник. Гласови оних који су дали поверење СПС-у (који је у коалицији са ПУПС-ом и ЈС на изборе позивао слоганима ,,Устани Србијо'' и ,,Победимо неправду'') тако су отишли странци и влади за које бирачи нису гласали.

На изборима у Земуну ситуација је била јасна. Са листом које се звала ,,Српска радикална странка – Томислав Николић'', СРС је победила са 28 освојених мандата. Цензус су прешле само још две странке - ДС са 24 мандата и ДСС са 5, а испод цензуса су остали СПС, ЛДП, Земунски покрет и Ромске партије. Општинска власт је тада нормално функционисала, без дугих седница и јавних скандала који су се тада дешавали у Скупштини Београда.

А онда се десило још једно прекрајање воље бирача. Из странке радикала прво је иступио Томислав Николић, па неколико дана касније и Александар Вучић, који су убрзо формирали странку СНС. Многи посланици радикала су тако преко ноћи и без избора, на свим нивоима, прешли у посланичке групе СНС-а, што се дешавало уз задовољно одобравање Демократске странке. Након једне афере (намештене или не) са гласањем у Општини Земун, која је била везана за легитимитет посланика који су прешли из СРС у СНС, из градске власти су оптужили општинске да немају кворум и да одлуке које доносе нису законске.

Тада је почела процедура за увођење привремене управе у Земун. Одлука о томе донета је у градском парламенту почетком марта 2009. године, после четири недеље заседања. За такву одлуку, руководство из Земуна затражило је оцену уставности од Уставног суда, али је није дочекало. Иако су радикали тих дана дежурали у згради Општине, одбијајући да предају управу и позивајући да се сачека оцена уставности, почетком марта председник Привременог већа из ДС-а Здравко Станковић уз помоћ полиције ушао је у просторије у Земуну. У исто време, распуштена је и Скупштина у Вождовцу, уз образложење да локална власт не може да закаже седницу у предвиђеном року.

Ових дана историја се понавља. Скупштином Београда поново руководи Зоран Алимпић, који поново одуговлачи са заказивањем седнице, и у свом маниру говори да ,,има времена'' до крајњег рока. Таква немогућност формирања седнице, као некад у Вождовцу, један је од аргумената који се користи да би се показала неспособност градске власти. Такође, СПС је поново, као и 2008, језичак на ваги, који је одлучио да дође до промене. И као што је некад руководство СРС-а тражило изборе уместо принудне управе у Земуну, тако и Ђилас данас сматра да су избори ,,најбоље решење'' уколико градска власт више нема подршку [5]. И онако како данашњег градоначелника Ђиласа неки јавно прозивају за богаћење, без јасних доказа, тако је и он пре четири године јавно прозивао лидера радикала Драгана Тодоровића, такође без доказа [6].

Оно што је различито за ове две смене власти је да изгледа да је садашњи захтев сасвим легитиман. Ако коалиција окупљена око СНС има власт у Републици, и уколико има већину у градској скупштини, нема ничег нормалнијег него да захтева и преузме власт. С обзиром на већ виђену праксу, као и осведочену „принципијелност“ свих актера, са њихове тачке гледишта,  нема разлога и било би сасвим ирационално пропустити прилику да се узме власт у највећем и најбогатијем граду.