Odlazak „dragog vođe“

Grandioznom sahranom i dvanaestodnevnom žalošću Severna Koreja se oprostila od svog dragog vođe, Kim DŽong Ila, drugog člana prve komunističke dinastije na svetu. Socrealističko-faraonski sprovod bio je kulminacija kolektivne tuge i masovne histerije građana ove komunističke tvrđave, a posle smrti „dragog vođe“, oči su uperene u njegovog trećeg sina i naslednika, Kim DŽong Una, koji je već titulisan kao „veliki vođa“ i „sunce 21. veka“. Prelaz vlasti na novog lidera za sada teče glatko zbog podrške vojske, ali, obzirom da naslednik ima samo 28 godina, smatra se da za sada nije dovoljno moćan da konsoliduje vlast. Najveći problem predstavlja njegova mladost i neiskustvo, jer treći Kim dolazi na čelo zemlje sa krutom hijerarhijskom tradicijom, u kojoj mladi ćute pred starima i u kojoj su zrelost i iskustvo jedne od najvećih vrlina. Stoga se procenjuje da će zemlja, bar privremeno preći na kolektivno rukovodstvo, i da će pored Kima, najvažnije pozicije u državi imati njegova tetka i sestra preminulog diktatora Kim Kjong Hui, koja je visoki član Radničke partije i general armije, njen suprug DŽang Song Taek, zadužen za tajnu službu i Ri Jong Ho, najviši vojni čin u zemlji. Ova trojka treba da obezbedi da prenos ovlašćenja na Kim DŽong Una protekne glatko, i da sistem ostane stabilan i pored veoma teške ekonomske situacije.

Analitičari na Zapadu se nadaju da bi dolazak trećeg Kima mogao dovesti do određenih reformi u zemlji, ali bilo kakvo omekšavanje režima u Pjongjangu ne odgovara Kini, da ne bi bio započet proces koji bi mogao da se otme kontroli i završi ujedinjenjem poluostrva utapanjem Severne u Južnu Koreju, i dolaskom američke vojske na kineske granice u regionu sa značajnom korejskom manjinom. Ujedinjenje dve Koreje za sada je ipak daleko, ne samo zbog Kine i nepomirljivih razlika dva režima, već i što bi taj proces koštao daleko više od pripajanja Istočne Nemačke Zapadnoj. Umesto toga, analitičari procenjuju da bi kratkoročno moglo da dođe do novog zaoštravanja situacije na poluostrvu, radi jačanja pozicija novog lidera.

Režim u Pjongjangu ima veliku podršku Kine, koja ima jak interes da Severna Koreja ostane bastion rigidnog komunizma, ali je zemlja zbog međunarodnih sankcija u teškom ekonomskom stanju i ima velike probleme sa ishranom stanovništva. Vlada Kim DŽong Ila je dugo kao prioritet u trošenju državnih sredstava stavljala vojsku, i sledila politiku "prvo vojska", a očekuje se da će i novo korejsko rukovodstvo stajati čvrsto na liniji daljeg razvoja atomskog naoružanja. Ekonomija zemlje je međutim zbog toga u lošem stanju, dok ogromna ulaganja u vojsku izazivaju teške poremećaje u snabdevanju i velike probleme u ishrani stanovništva.

Severna Koreja i pored želje svojih lidera, nije ostvarila komunistički raj, već je u mnogim oblastima pre bliža socrealističkom paklu. Ipak, i pored veoma teškog života, većina severnokorejskog naroda, koliko se čini, daje podršku svojoj vlasti u borbi za nuklearni program i nezavisnost zemlje. Obzirom na prirodu i karakter režima, postavlja se pitanje zašto su građani spremni da toliko trpe, a odgovor se verovatno može naći u strahovitim stradanjima naroda za vreme korejskog rata 1950–1953. Proecenjuje se da je tokom tri godine masovnih američkih bombardovanja sravnjeno sa zemljom 78 severnokorejskih gradova i stotine sela, i da je Severna Koreja zbog toga izgubila oko 20 posto civilnog stanovništva, odnosno oko 8 do 9 miliona ljudi. Jedan od stubova režima u Pjongjangu je sećanje na zločine Amerikanaca i stradanje naroda, a američki zločini su ostavili takvu traumu da su Korejci spremni da gladuju da bi imali jaku vojsku i atomsku bombu, kako ne bi u nekom budućem ratu opet bili žrtve američkog genocida.