Зашто је за Србију (ипак) добро што је Гаспром купио НИС?

Са приближавањем почетка изградње Јужног тока кроз Србију битка за заустављање целог пројекта постаје све озбиљнија, а без много дилеме се може рећи да су главни противници овог гасовода Сједињене Државе, којима изградња још једне гасне везе између Русије и Европе ремети све најважније планове за контролу Балкана и Медитерана. Спречавање остварења пројекта Јужни ток или његово прилагођавање интересима Запада, што подразумева његову што већу контролу, представља сложену операцију која се у Србији спроводи већ неко време, а актуелна дешавања и пропагандна офанзива попут серијала Инсајдер су, чини се, део припремне фазе пред коначан обрачун који би могао да наступи ускоро.

Док се у државним структурама Србије одвијају закулисне радње, а српска јавност замајава Инсајдером и сличном пропагандом, у којој се продаја НИС-а представља као пљачка столећа, настављају се напади на НИС и кораци ка остварењу плана гасног повезивања Србије и Бугарске, који би се снабдевали гасом из Азербејџана. С обзиром на офанзиву евроантлантских структура у Србији, опасност да се Јужни ток стопира баш у Србији је сасвим реална, због чега је пре неки дан дошло и до јавног реаговања амбасадора Русије Александра Чепурина, који је дипломатски упозорио да „превелика бирократија може закочити реализацију пројекта Јужни ток.“, док је „Глас Русије“ као главне кочничаре руско-српских енергетских односа, прозвао министарку енергетике Зорану Михајловић и невладину организацију „Исак фонд“.

Дугорочно добар посао

Подземни и медијски рат води се подједнако око Јужног тока и НИС-а, а док гасовод у Србији још није започет, нафтни гигант већ шесту годину ради у већинском власништву Гаспромњефта, и данас представља званично најуспешнију компанију у Србији, која је 2012. године пословала са нето добитком од 49 милијарди динара, или око 450 милиона евра. Овакав приход је по критичарима целокупног енергетског аранжмана један од најјаснијих показатеља да је НИС „поклоњен“ Русима, а Србија оштећена, пошто је када је компанија продавана, њена цена, то већ и врапци на грани знају, била 400 милиона евра за 51% НИС-а плус 500 милиона евра зајма за инвестиције, уз услов изградње Јужног тока кроз Србију.

Продаја НИС-а договорена је Међудржавним енергетским споразумом Србије и Русије, али треба напоменути да се улазак Русије у енергетику Србије није десио изненада, већ да су први кораци у овом правцу учињени још средином 90-их, под вођством бившег председника Србије Слободана Милошевића и некадашњег председника Владе Мирка Марјановића. Тада је већ јасно наговештено да ће у енергетици Србије доминантно место добити мешовите руско-српске фирме, и да се спрема гасовод који ће бити веза са Русијом преко Бугарске[1] 

Енергетски споразум Србије и Русије и продаја НИС-а представљала је стога један од делова дугорочне стратегије, која је требало да буде крунисана Јужним током, за који се сви надамо да ће бити изграђен. Треба међутим напоменути да су, како је то недавно обелоданио Ненад Поповић, акционари Јужног тока, италијански ЕНИ (20 одсто), француски ЕДФ (15 одсто) и немачки БАСФ (15 одсто) вршили огроман притисак на Русију да траса гасовода пролази кроз Румунију, тако да је 51% НИС-а заправо био улог Србије за учешће у овом пројекту, пошто да српска компанија није продата, гасовод вероватно и не би ни прошао кроз Србију.

Када се овај пројекат оствари, и када после неког времена Србија почне да осећа користи и погодности због своје улоге у њему, показаће се свакако да је 51% НИС-а био оправдан улог, иако би истини за вољу, за грађане Србије било најбоље да је све своје велике компаније попут НИС-а држава могла да сачува у свом стопостотном власништву и да их развија као модерне и профитабилне компаније. Да је било одговорности и правовремених улагања НИС би могао да буде успешна државна фирма, али то, нажалост, као што знамо, често је „домаћа памет“ успевала да упропасти и најпреспективније компаније.

Приликом продаје Гаспрому, и то на почетку економске кризе, НИС је такође, попут многих, био оптерећен великим губицима, вишком радника, рафинеријом порушеном 1999, и застарелим системима за истраживање, производњу и прераду нафте. Компанија није улагала довољно новца у сопствени развој, губила је клијенте, гомилала кредите и била у знатној мери коришћена као механизам за чување социјалног мира. Годинама је служила и за покривање дугова других јавних предузећа, док су стање у компанији такође отежали и бројни нестручни кадрови именовани по партијској припадности. 

Сви ови фактори су знатно слабили преговарачку позицију српске стране, а пре него што су ушли у преговоре, представници Србије, намерно или случајно, нису до краја ни утврдили шта тачно нуде на продају. Зато је дошло до неслагања пошто је по руској рачуници НИС био губиташ, а по српској остварио је добит од око 2,3 милијарде динара. Право стање НИС-а је показао тек извештај ревизорске компаније КПМГ, који за нас није био повољан. Према неким мишљењима, реална ситуација НИС-а је заправо сакривана од Руса, који су с друге стране снабдели бројним инсајдерским информацијама, па чак и оним о покушајима пребацивања новца на друге рачуне. На крају је договорено да Гаспромњефт купи НИС у постојећем стању, са пословањем које у том тренутку није било могуће потпуно утврдити, а руска страна је прихватила и губитке НИС-а који су само на крају 2007. били око 250 милиона долара, док је према другим проценама српска компанија била у минусу од чак милијарду евра.

Поучан пример „ИНЕ“

Цена за коју је 51% НИС-а продато Гаспромњефту и даље је један од главних адута противника целог споразума, али с обзиром на то ко је и како продавао, и у каквом стању је НИС био пре продаје, питање је да ли је могло да се добије више. Алтернатива је била да компанија остане у државном власништву, као што су то и данас Телеком, ЕПС и Србијагас, али о том случају, да би НИС опстао и напредовао, наша држава је морала да уради све ово што је протеклих година урадио Гаспром. Знајући, нажалост, какви све кадрови седе на челу јавних предузећа које су још у власништву Србије, велико је питање шта би у том случају данас остало од српске нафтне компаније. Друга могућност, када је већ одлучено да се НИС-прода, била је да се распише тендер, док су као најзаинтересованији помињани мађарски МОЛ и ПКН, аустријски ОМВ, грчки Хеленик петролеум и руски Лукоил. Подсећања ради, Влада Србије усвојила је јула 2006. године Стратегију коју је понудио конзорцијум Мерил Линч - Рајфајзен инвестмент. Тај модел је предвиђао продају мањинског пакета акција те компаније стратешком партнеру који би тиме стекао и управљачка права, а био би у обавези да у прве три године НИС докапитализује са око пола милијарде евра. Касније је ипак одлучено да се НИС прода директном погодбом Гаспромњефту, који је, како се видело, продат под сличним условима.

Када се већ говори о цени, тада је помињано да је МОЛ рецимо целу компанију хтео да купи за око милијарду евра, а како би НИС прошао да га је купио МОЛ (или ОМВ, свеједно) може се видети на примеру суседне Хрватске, чије правосуђе тренутно захтева хапшење и изручење директора МОЛ-а Золтана Хернадија јер га сумњичи да је са десет милиона евра подмитио бившег премијера Иву Санадера како би управљачка права ИНЕ препустио МОЛ-у. Према тврдњама синдиката ИНЕ, Мађари нису модернизовали ријечку и сисачку рафинерију, у Сиску су преполовили рад, у малопродају нису уложили ништа већ је дају у франшизу, а на Ининим бензинским станицама у БиХ се уместо хрватског продаје мађарско гориво. Такође се у Хрватској већ дуже време говори о затварању рафинерије у Сиску, док су страхови појачани после одлуке МОЛ-а да затвори своју рафинерију у Мантови.[2]

С обзиром на дешавања у Хрватској, реално је рећи да смо, бар у тој области, боље прошли од Хрвата, и да је добро што је НИС, ако је већ морао да буде продат, дошао у руке инвеститору који је направио најуспешније предузеће у Србији, које је делом и у рукама њених грађана.  Према најновијим подацима, од губиташа "тешког“ пола милијарде евра у 2008,  НИС је током пет година израстао у компанију која учествује у приходима државне касе са чак 11 одсто и појединачно је убедљиво највећи буџетски уплатилац у Србији. Укупно је од преузимања ова компанија на име пореза, акциза, такси и доприноса исплатила 475 милијарди динара, или око 5 милијарди евра, а током лета је на рачун државе по први пут у историји легао новац од дивиденди што је заједно са порезима изнело 4,7 милијарди динара. Анализа наведених података показује да је НИС један од стубова стабилности финансијског система Србије, као и гарант функционисања пензијског и здравственог система у чије је касе нафтна компанија од 2009. уплатила више од 30 милијарди динара. 

За разлику од многих великих приватизација које су завршене катастрофом (сетимо се само Железаре Смедерево) НИС је купила компанија заинтересована да улаже у наше капацитете - рафинерије, нафтовод, ветроелектране и да се шири и у суседним државама,  и која има средстава и интерес да уложи у истраживање и црпљење нафте у нашој земљи и суседству. Стратешки план НИС-а је да заузме центално место у региону у снабдевању тржиша горивом из рафинерије у Панчеву, због чеа су купљене пумпе ОМВ-а у Босни, а најава је да ће до краја 2013. године бити отворено још око 100 пумпи у Бугарској, Румунији и Мађарској. Према наводима Кирила Кравченка инвестиције у НИС су од 2009. досада су достигле две милијарде евра, док се у наредне три године очекује улагање још 1,5 млрд. евра.

Издашан социјални програм и „ниска рудна рента“

Данас је тржишна капитализација НИС-а на Београдској берзи, односно њена вредност, 146,5 милијарди динара, дакле нешто више од 1,3 милијарде евра, а када се разматра продаја НИС-а, треба узети у обзир и геополитичку реалност Србије, и чињеницу да је она сада у рангу економске колоније ЕУ. Да је рецимо НИС остао у државном власништву, питање је да ли би компанији уопште било дозвољено да се шири и напредује, и тиме јача утицај Србије у региону. Вероватнији одговор је да не би, тако да је у суштини продаја Русима омогућила даљу регионалну експанзију компаније, и самим тим јачи положај Србије. 

Руси и Срби јесу браћа, али нам посао са НИС-ом и Јужним током указује да нам кесе нису сестре, а да Гаспромњефт није компанија која се бави хуманитарним радом већ енергетиком. Представници Гаспрома зато свакако нису показивали жељу да због братске љубави плате НИС више него што морају, док менаџмент НИС-а данас ради у циљу максимизације профита. У том смислу је појачана и експлоатација ресурса у Србији, која је делом и резултат ширења у региону, што опет изазива оптужбе да ћемо остати без нафте, али се исто ако врше и нова истраживања, јер су бушотине у Војводини већ близу краја експлоатације. Такође се НИС-у приговара да на место старих радника примају нови преко агенција за запошљавање, са много лошијим статусом и примањима. То је данас нажалост постала уобичајена пракса у Србији, не само у НИС-у, али због тога су представници Независног синдиката два пута слали писма председнику Томиславу Николићу. Не улазећи у мотиве њихових писама, мора се рећи да таква пракса тако великој компанији и не служи на част, али треба рећи и да НИС има убедљиво најбољи социјални програм у региону. Око 6 000 радника је отишло из фирме уз огромне отпремнине од 750 евра по години стажа, а тренд је да се радна снага додатно смањује, у оквиру програма добровољног одласка. Тим програмом радник НИС-а добија 560 евра бруто по години укупног радног стажа, и једну и по зараду, а уз то, у оквиру добровољног одласка, запослени могу да рачунају на отпис до чак 70% преосталог дуга за стамбени кредит који су добили уз субвенцију НИС-а, што је највећи социјални програм који је икада спроведен на Балкану.

Када је купован НИС, Гаспром је у оквиру компаније, поред рафинерија, складишта и око 450 бензинских пумпи, добио и монопол нафтних деривата и гаса на српском тржишту до 2012, право на експлоатацију нафтних и гасних поља у Војводини, право на све термалне и термоминералне воде. као и концесију »Нафтагаса« у Анголи, која важи до 2025. године. Енергетским споразумом утврђена је и рудна рента од само 3% док трају инвестиције, која се на пример у Инсајдеру третира као један од начина пљачке Србије, јер за „Гаспром“ не важи промењен обрачун рудне ренте за нафту са три на седам процената, који по новом закону важи од почетка ове године. Када је реч о томе, треба истаћи објашњење које је у јануару дао Лајош Секе, помоћник за минералне сировине у Покрајинском секретаријату за енергетику и минералне сировине Војводине [3]. Према његовим речима, сам чин „замрзнутих“ пореза и такси, или чак њихова потпуна суспензија за време трајања капиталних инвестиција је честа пракса у свету. Наплаћивање рудне ренте је, од државе до државе, дефинисано на разне начине, а ниска рента је уобичајена за лежишта у одмаклој фази експлоатације, а таква су практично сва лежишта у Војводини.

НИС до 2002. иначе није плаћао рудну ренту, а за последње две године је на то име уплатио око 50 милиона евра. Према Секеовим речима, НИС је једина компанија од свих у којима је држава сувласник или 100% власник која ову обавезу редовно измирује. При томе, бруто приход, који служи као основица за израчунавање ренте се обрачунава према берзанској цени нафте и гаса, за разлику од, на пример, рудника угља, који угаљ „продају“ термоелектранама по некој интерној цени, далеко од било какве тржишне. Исти принцип је важио и за НИС пре приватизације, када је, на пример, накнаду плаћао по цени од 28 долара по барелу, а цена нафте на берзи је била 120 до 130 долара. У нередовне платише спадају РТБ Бор као и предузећа за производњу камених агрегата, па би због тога, када се већ говори о рудној ренти, захтев за њено повећање био оправдан када би је сви плаћали. 

Износ рудне ренте за НИС се иначе тешко може променити пошто је предвиђено да се она Србије плаћа док НИС не врати инвестиције уложене у Србију, али је сада питање да ли се под крајем инвестирања подразумева завршетак рафинерије у Панчеву, или се рачунају и нове инвестиције. Такође, Милан Бачевић, министар просторног планирања и рударства, је раније истакао да би од повећања рудне ренте НИС-у Србија убирала већи приход годишње за 15 до 20 милиона евра, али би „Гаспрому” морала да плати пенале за неповучене, а уговорене количине гаса, које износе 300 милиона евра годишње, а које Србија никада до сада није платила.

Ниску надокнаду за рудну ренту држава компензује високим акцизама на гориво које чине више од 50 одсто малопродајне цене, и на тај начин је трошак сваљен на леђа грађана. Ипак, према речима Кирила Кравченка, НИС ће следеће године имати једну трећину домаће нафте, па ће онда моћи да се размишља о снижењу цене горива испод просека у региону, али само уколико не буде расла цена нафте на светском тржишту и курс динара буде стабилан.

НИС и „европска Србија“ – мазохизам или рекет који се не исплати

Према недавно објављеној анализи, НИС се у Србији налази на првом месту по укупним приходима и профиту за 2012. годину испред ЕПС-а, Телекома Србије, Делеза и Србијагаса. Компанија и даље јача, и наставља своје ширење у региону, што би требало да повећа њену вредност и приходе, и самим тим уплате у буџет Србије. Ипак, и поред тога, НИС је у јавности изложен константним нападима, који се појачавају негативним кампањама попут недавно завршеног Инсајдера, где је се непрестано понављала теза да смо компанију „поклонили Русима“. Тим поводом, занимљиво је приметити да, иако Инсајдер и остали посредно тврде да је посао са Русима препрека евроинтеграцијама Србије, то апсолутно није тачно. Истина је баш супротна и званична политика НИС-а била је да подржава евроинтеграције Србије и да због пословних пројеката у Румунији, Бугарској и Мађарској НИС сарађује са институцијама Европске уније. По речима Кирила Кравченка, компанија се труди да помогне читавом региону, пре свега Србији, како би се брже интегрисала у ЕУ, а  Кравченко је у интервјуу порталу „Еуроактив“ навео да званична стратегија НИС-а, коју су одобрили сви акционари, укључујући и “Гаспромњефт” обавезује  менаџмент да пружа Србији највећу могућу помоћ по питању евроинтеграција, и да би држање Србије подаље од чланства било супротно економским интересима компаније.[4]

Сем НСПМ и, зачудо, „Времена“, у осталим српским медијима нико није објавио ниједан ауторски чланак који би демантовао прљаву кампању Б92 и "Инсајдера", а која је директно усмерена на штету и компаније и дугорочних српских интереса, док су коментари читалаца на сајтовима „проевропских“ медија били пуни мржње према Русији и Гаспрому. Можда би то могао бити повод да менаџмент НИС-а размисли да ли је политика безрезервне подршке „проевропским снагама“ и њиховим медијима дугорочно исправна и у интересу компаније, јер се показује да су управо ти медији и снаге увек спремни да им забију нож у леђа. Испада да Руси у Србији сами финансирају антируске медије, што је или пример невиђеног мазохизма или погубне и неисплативе политике плаћања својеврсног рекета онима који су или из интереса или из убеђења ненаклоњени снажнијем руском присуству у Србији и региону.

Поставља се питање каква је то маркетиншка и шира стратегија НИС-а када јавно мњење о целокупном енергетском аранжману у Србији опет формирају Инсајдер и министарка Зорана Михајловић, која је узгред речено, заједно са Вучићем и Кравченком недавно обележила почетак градње ветропарка у Пландишту, иако се из све снаге труди да прикаже да су продаја НИС-а и Јужни ток нешто најгоре што је могло да задеси Србију.

Закључак

Српско руски енергетски аранжман је, без обзира на неке замерке које се могу упутити, исувише важан и за Србију. Јер са ширењем НИС-а и напретком пројекта Јужни ток, западна политика контроле Балкана полако али сигурно, губи битку са стратешким и дугорочним пројектима Русије, коју Јужни ток на велика врата поново уводи у овај регион, што је нама уједно велика подршка на дуже стазе. Пројекат је зато, што је било за очекивати, све време изложен опструкцији и медијским нападима, који с времена на време кулминирају емисијама попут Инсајдера, а циљ медијске хајке је и да се заустави продор руских банака и фирми на балканско тржиште. А  ако Јужни ток не може да се спречи, онда је намера да се већ велики гасни послови око Јужног тока у Србији повере немачким и америчким, уместо  српским и руским фирмама. За овакав сценарио се већ месецима лобира у врху власти, чије активности изазивају све више сумњи и у Москви. Ипак, остаје да верујемо да су НИС и Гаспром ипак јачи од Зоране Михајловић и Бранкице Станковић.

На крају, мора се признати да смо ми сада, нажалост,  мали и исувише слаби, ма колико то сазнање било непријатно. Зато је важно уз себе имати неког снажнох пријатеља. А руско пријатељство, чак и ако понекад кошта, дугорочно је за Србију знатно јефтиније него непријатељство које нам иза европске маске нуди Запад.