Шта све можеш у Србији кад си шеик

Један од најстаријих хотела на Копаонику, познато одмаралиште „Југобанка”, продато је, после пет неуспелих лицитација, непосредном погодбом шеику Мохамеду бих Зеједу, пребогатом принцу из Уједињених Арапских Емирата, који је изненада открио Србију као одлично место за улагање и одмор. Осиромашеним Србима шеик је најављен као један од тзв. пријатеља, који само што није почео да дели шаком и капом и расипа новац по Србији на ползу убогих грађана и раздраганих политичара, од којих су многи у себи певушили стари Бренин хит, надајући се дарежљивости богатог пријатеља. Арапи су, међутим, познати као рођени трговци, а и шеик не би био шеик када би допустио да га превеслају домаћи трећелигаши, због чега Србија до сада никакав огроман новац није видела. Први и помпезно потписан уговор о оснивању Ер Србије је препун мањкавости и нејасноћа, због чега синдикати бившег ЈАТ-а већ најављују штрајкове.

Први шеикови пословни потези откривају у ствари да се бин Зајед, пре него што је одлучио да заволи Србију, дебело осигурао, односно обезбедио себи положај који тешко да је дат било ком такозваном страном инвеститору. Ништа није желео да препусти случају, нити се сажалио над осиромашеним бившим несврстаним пријатељима, што се показало и приликом куповине хотела на Копаонику, који је пазарио далеко испод цене. Процењена вредност овог одмаралишта била је наиме 5 милиона и 200 хиљада евра, а њега је најпре, после четири неуспела тендера, откупила Влада Србије, односно њена Дирекција за имовину за око два милиона евра. Затим је Дирекција тај исти хотел, и то само после неколико дана продала шеику, тј. компанији из УАЕ Проперти инвестмент ЛЛЦ за само 1,5 милиона евра. Тако је пребогати шеик добио хотел на најбољој локацији на Копаонику по три пута нижој цени од процењене, а приликом ове „генијалне“ трансакције држава је изгубила целих пола милиона евра.

Циљ овог посла био је, како је објашњено, да се објекат прода „будућем стратешком партнеру који би улагао у развој туризма у нашој земљи“, али се дарежљивост сиромашне државе, нажалост, не завршава само на овоме, већ је шеику дата могућност да, ако му се свиди, од државе јефтино добије шта год пожели. Портал Телеграф[1] је обелоданио да се ова трговина обавила на основу Закључка Владе Србије, који је уследио после споразума Србије и УАЕ потписаног у фебруару, а затим прихваћеног у Скупштини. На основу тог споразума, предвиђено је да сарадња две земље „обухвата стицање непокретне имовине у државном власништву, као и заједничко улагање у пројекте који укључују непокретну државну имовину“, што ће бити регулисано посебним уговорима. Међутим, како наводи Телеграф, ти уговори, споразуми, програми и пројекти неће бити предмет јавних набавки, јавних тендера, јавног надметања и сличних процедура.

Шеику је тако дата могућност да се директно погађа за сваку куповину, а ако се она заврши као у случају хотела на Копаонику, тешко да ће Србија нешто овајдити од толиког његовог богатства. У пословном свету за Арапе важи да воле да се ценкају, и да вреднују блискост и дружење, због чега у почетним преговорима настоје да што боље упознају своје потенцијалне партнере.

Шеик Мохамед је своје партнере из Србије изгледа тако добро упознао да је увидео да од њих може да добије све што хоће, док им дозвољава да његово име користе као рекламу и ојађеном народу обећавају милијарду долара инвестиција из Емирата. Мохамед бин Зајед је свакако веома јасно увидео и с ким треба да послује, односно ко је спреман на све – због чега је управо на захтев Емираћана Млађан Динкић именован за заменика председника Комитета за сарадњу са УАЕ. Председник је наравно Вучић, који је колегама из Владе ово изненадно именовање објаснио тиме да су Емираћани изузетно задовољни досадашњом сарадњом са Динкићем и да се они везују за људе, а не за функције.

Машала, рекли би на ову причу Арапи, док вероватно задовољно чешкају браде и мисле на српски надреални тандем и врата која су им се овде отворила. А ми када видимо шта се ради, можемо само да се прекрстимо.