Коментар дана | |
Одлазак „драгог вође“ |
![]() |
четвртак, 29. децембар 2011. | |
Аналитичари на Западу се надају да би долазак трећег Кима могао довести до одређених реформи у земљи, али било какво омекшавање режима у Пјонгјангу не одговара Кини, да не би био започет процес који би могао да се отме контроли и заврши уједињењем полуострва утапањем Северне у Јужну Кореју, и доласком америчке војске на кинеске границе у региону са значајном корејском мањином. Уједињење две Кореје за сада је ипак далеко, не само због Кине и непомирљивих разлика два режима, већ и што би тај процес коштао далеко више од припајања Источне Немачке Западној. Уместо тога, аналитичари процењују да би краткорочно могло да дође до новог заоштравања ситуације на полуострву, ради јачања позиција новог лидера. Режим у Пјонгјангу има велику подршку Кине, која има јак интерес да Северна Кореја остане бастион ригидног комунизма, али је земља због међународних санкција у тешком економском стању и има велике проблеме са исхраном становништва. Влада Ким Џонг Ила је дуго као приоритет у трошењу државних средстава стављала војску, и следила политику "прво војска", а очекује се да ће и ново корејско руководство стајати чврсто на линији даљег развоја атомског наоружања. Економија земље је међутим због тога у лошем стању, док огромна улагања у војску изазивају тешке поремећаје у снабдевању и велике проблеме у исхрани становништва. Северна Кореја и поред жеље својих лидера, није остварила комунистички рај, већ је у многим областима пре ближа соцреалистичком паклу. Ипак, и поред веома тешког живота, већина севернокорејског народа, колико се чини, даје подршку својој власти у борби за нуклеарни програм и независност земље. Обзиром на природу и карактер режима, поставља се питање зашто су грађани спремни да толико трпе, а одговор се вероватно може наћи у страховитим страдањима народа за време корејског рата 1950–1953. Проецењује се да је током три године масовних америчких бомбардовања сравњено са земљом 78 севернокорејских градова и стотине села, и да је Северна Кореја због тога изгубила око 20 посто цивилног становништва, односно око 8 до 9 милиона људи. Један од стубова режима у Пјонгјангу је сећање на злочине Американаца и страдање народа, а амерички злочини су оставили такву трауму да су Корејци спремни да гладују да би имали јаку војску и атомску бомбу, како не би у неком будућем рату опет били жртве америчког геноцида. |