Докле ће залагање за очување и аутентично пре-устројство српских држава у којима већ живе готово сви Срби бити јерес? Насупрот томе, руга нам се „више од аутономије, мање од независности“ југословенска утвара у којој би, под влашћу и према кључевима осталих братских народа и народности, живели сви Срби.

Нико никада ни Бошњаке ни Србе ни Хрвате није питао ни да ли желе да живе у заједничкој држави, а камоли да ли хоће у ЕУ. Истина, то претходно и кључно изјашњавање и у другим случајевима се тактички остављало за крај европског пута, па Иво Јосиповић и Зоран Милановић испод жита смањују законски неопходну референдумску већину. 

До које је мере фалсификовање повеснице ишло у овој земљи феномена приказаћемо документовано на једном конкретном примеру: паљењу варошице Страгара августа 1943. г.

Каже се, такође, да би „већа самосталност РС и ХБ водила у одвајање и завршила у великој Србији и великој Хрватској“. Међутим, нити је такав исход неминован нити је сам по себи споран. Новија истраживања показују да све већи проценат Срба жели баш самосталну РС.

У питању је унутрашњи страх једног дела српске (патриотске, националне) јавности да ће, са сплашњавањем фашистичког набоја у Хрватској и одјекивањем пријатељских нота с оне стране Дунава и Саве, са нестанком непријатеља-који-нас-конституише, доћи до тога да – изгубимо себе.

Дан Репубике Српске (7.1) у Бањалуци се слави као највећи званични празник, а за сарајевске медије представља посебну инспирацију за „пљување и псовање на сва уста“. С обзиром на то да су црно на бијело признали РС и да се боре за реинтеграцију БиХ, било би за очекивати да ће послати бар куртоазне честитке.

Основа једног народа, његова суштина, јесте његова историја и култура. Повратак сопственим традицијама, вери, историји, језику, писму од изузетног је значаја за опоравак српског националног бића. Форсирање позитивних културних садржаја допринеће моралном оздрављењу посрнуле нације.

И Додик за сада вешто избегава „захлађење“ односа са Вучићем, тиме што је делимично снизио своју националну реторику - што је чинио и раније по Тадићевом „савету“ - као и покушајима да се примакне Вучићу на растојање са кога сматра да ће, ако ништа, оно бар имати више увида у Вучићеве намере и према њему и према Српској.

Шта би војвођански револуционари из 1848. учинили данас да су „по други пут међу Србима“? Њихови идеали остварили су се у Кнежевини Србији после српске револуције, коју су већим делом управо они, као најобразованији и најразвијенији Срби устројили.

Проблем и није Инцко него његов главни послодавац који води неразумну политику БиХ, а в.п. као и сваки дипломата мора стриктно да се придржава инструкција ако жели да сачува радно мјесто.