Историјска иронија је у томе да после неколико деценија колективног кажњавања свих Срба, ускраћивања статуса равноправних Европљана већини становника западног Балкана, чланство у том привилегованом клубу неће у XXI веку имати такав значај као у другој половини XX века.

Сазнања о заточеништву патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, због недовољних интересовања свјетовних и црквених историчара, остављала су утисак недоречености, нагађања, конфузних и непровјерљивих тврдњи.

Некој евентуалној новој Србији можда би једног дана помогао податак да је председник те ствари коју зову Косова Репубљик један Тачи, криминалац, трговац стварима које нису баш легалне, а ни хумане.

Милан Недић није споменик већ постамент срушеног споменика, симбол завршетка једне епохе у беспомоћном нереду и доказ како заблуде могу од нације да начине мртву позорницу, а не живе актере на позорници.

Цела та заврзлама, заправо, највише говори о томе ко је на европској “левици” и “десници” заинтересован више за бошњачке, а ко за хрватске политичке циљеве, а реторичко упирање ка што бржој “трансформацији” дејтонске БиХ у “европску” представља само једно (не)згодно помагало.

Европска унија као опредељење, стога, не сме бити још једна шанса за пут у самонегацију, већ шанса за афирмацију сопствене културе и националног идентитета. Можда ћемо тада израз Србин користити често и са поносом, а не са осећањем кривице и понижености.

Упућујемо Вам поруку небеског МИРА који нека се усели у срца ваша, у душе ваше, у животе ваше, као што оне благословене ноћи рођења Емануилова уђе у срца и душе витлејемских пастира.

Сада када су Срби преузели од хрватске браће „неучинковити“ идеолошки концепт, Срби су само они православне вере или чак само верници, добро теолошки потковани, „српске крви“. Али сада Хрват може да буде и православац влашког „етничког“ подријетла, као што је по неким хрватским теоретичарима Тесла.

Човек је по својој природи homo adorans, биће које слави и радује се. У свим епохама и културама човек вапије за бесмртношћу и вечним временом. Зато су празници (религијски и световни) својеврсно порицање света и историје

Приликом погреба у Рачку припадници ОВК су одржали говоре у славу убијених као заслужних бораца ове формације, али и као следбенике идеологије стварања Велике Албаније и тако потврдили политику руководства РС.