У континуитету се вређају осећања привржености и љубави према сопственој земљи и народу и намеће осећање стида. Национална понижења не престају делом услед спољних притисака, а већим делом услед кратковиде политике домаћих „државника“.

Невоља је у томе што црквени историчар и магистар В. Џомић никада није чуо за П. Илића као аутора књиге Ватикан и слом Југославије у Другом светском рату (1995), која је, иначе, успешно одбрањена докторска дисертација на Правном факултету у Београду.

Први помен Звечана везан је за име бугарског цара Симеона, с краја IX и почетка X века, за кога се каже да је у многобројним ратовима Византије имао успеха и да је саградио велики број градова и тврђава на балканском полуострву – „све до Звечана на ставама Ибра и Ситнице".

Основни циљ и даље остаје скидање са власти председника Милорада Додика и пресецање независне политике коју он води у Републици Српској, да би се у Бања Луци на његово место поставио  колаборационистички тим који ће омогућити утапање аутономног српског ентитета у централизовану босанску државу.

Краљ Александар је до последњег часа водио антикомунистичку спољну политику, сматрајући да од бољшевичког центра из Москве стиже и шири се највећа претња не само по његову земљу, већ и по будућност целог европског континента, па и човечанства. 

Па шта су онда хтјели оном „честитком“ илустрованом лешевима? Да увриједе Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајприје би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

Србофобија је само рукавац русофобије у западним друштвима и без ње не би постојала. Србофобија је цветала у условима сукоба интереса западних држава са Русијом на Балкану. На Србе се подиже глас због страха да су они главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана.

У закључку аутор оптужује за погрешно изношење чињеница о боравку патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, политичку емиграцију, самог патријарха и епископа Николаја, српске световне историчаре и комунистички режим у Југославији.

Сачувани фрагменти фресака у храму Светих Арханђела сведоче о монументалности, снази и лепоти живописа. Фреске овог манастира представљале су несумњиво капитална дела српске средњовековне уметности и са жаљењем се мора рећи да она нису могла да одоле ,,зубу времена".