Уједињени у разједињавању српске територије, почев од коалиције на власти до председника Србије, играју руски рулет на српски начин, у коме је смрт Србије загарантована, јер ће пиштољ бити напуњен са свих седам метака. Неће бити ниједног празног места, ни ћорка, нити шансе да Србија преживи.

Уколико сматра да би тронационалне Оружане снаге БиХ у хипотетичкој "ванредној ситуацији" без поговора биле у функцији његових умоболних замисли, довољно је да се присети судбине ЈНА, да сазна шта би се десило са лакрдијом од "војске" на коју можда рачуна у будућности.

Нико не истражује какве су праве, засад скривене намере САД у односу на српске просторе, а оне лако могу бити везане баш за енергетске токове. Рецимо, да се преузимањем целог Косова и утапањем Републике Српске у унитарну муслиманску Босну отвори пут исламским земљама.

Последњих година Срби су јединствено устајали у Сарајеву против сваког предлога закона који је противречио Уставу БиХ: није било суштинских разлика међу посланицима СНСД-а, СДС-а, ПДП-а и ДНС-а. Тих разлика не би требало да буде ни убудуће.

Србија је обогаљена, привременим губитком Космета, а на путу је и осамостаљење Војводине. То само говори да нови господари света изгледа сматрају да Срби једино заслужују такозвану предкумановску Србију. Србију без Косова и Метохије, Војводине и Рашке.

Оно што Цвијановићева назива “комуникацијским мостом”, Златко Лагумџија исмева твдњом да се таквим схватањем механизма координације БиХ представља као “поштанско сандуче”, што он, је ли, неће дозволити. 

На почетку приче о телефонији у којој је тек свака пета вест о раду сигнала на Косову тачна, требало би да покушамо да направимо једну реконструкцију догађаја који су претходили овом потезу.

Разлика је само у приоритетима, а не у вредносним судовима. Јер, оно што је Златку Лагумџији или Сулејману Тихићу увек на првом месту, у 2013. не налази се у врху топ-листе Барака Обаме и Ангеле Меркел, стицајем разних околности, од сукоба у Сирији до уздрманог евра.

Истина о неуспеху једног мегапројекта у постпетооктобарској Србији коинцидира са истим таквим неуспехом с којим се суочавају средњоевропске и источноевропске земље у транзицији, а важније, са неуспехом истог пројекта у чланицама ЕУ, па и у САД.

Најјача опозициона странка наново истиче своју небулозну тезу о непостојању вањске угрожености за Републику Српску. Тврди се како је угроженост извана политичка фатаморгана, фиктивни, непостојећи непријатељ и слично.