За суд и вештака је било битно да су два квислиншка жандарма убили комуниста из „идеолошко-политичких разлога“. Ускоро можемо да очекујемо да Суд у Шапцу рехабилитује и налогодавце, а можда и неког „доброг и остарелог Немца“, трећепозиваца из Рајха.

Србија је обогаљена, привременим губитком Космета, а на путу је и осамостаљење Војводине. То само говори да нови господари света изгледа сматрају да Срби једино заслужују такозвану предкумановску Србију. Србију без Косова и Метохије, Војводине и Рашке.

Но, како се харизматични Таип, под притиском демократије у парку Гези, сада окренуо исламу не само код куће него, подршком свргнутом “муслиманском брату” Мурсију, и у спољној политици, могло се очекивати да његова продужена рука у БиХ више неће бити СДП, СДА и СББ, него Ријасет ИВЗ.

Уплашили су се заправо сви они који би, упркос свему, још увек да верују да је Србија негде ту, да је присутна макар кроз те телефоне, макар кроз канале српске телевизије.

Сада смо дошли до тачке да први човек РС, као важне ствари које треба решавати на нивоу БиХ, осим тракавице "Сејдић - Финци" и излизаних "европских интеграција", из нафталина вади већ заборављену "причу о МАП-у".

Истина о неуспеху једног мегапројекта у постпетооктобарској Србији коинцидира са истим таквим неуспехом с којим се суочавају средњоевропске и источноевропске земље у транзицији, а важније, са неуспехом истог пројекта у чланицама ЕУ, па и у САД.

После клишеа о рату у БиХ следи чуђење како Кецмановић може а да не критикује Републику Српску, њено аморално руководство и геноцидну генеалогију.

Зрело је за један отворен и поштен разговор између два братска народа, руског и српског, и наших елита. Да се питамо за јуначко здравље и превазиђемо ако треба шта превазилазити из прошлости.

Као и увијек и свугдје, власт и опозиција се узајамно оптужују за криминал. И у РС-у је нешто као ово код вас у Сарајеву што се по Авазу и Слободној Босни прогањају Фахро Радончић и Бакир Изетбеговић. Те паушалне медијске оптужбе међу високим функционерима нису добре јер руше повјерење у правосудни систем.

Без организованог деловања против монополиста нашег медијског, економског и политичког живота, било каква друштвена промена у Србији није могућа. Зато је развој алтернативних асоцијација, ненаслоњених на стране амбасаде, једини могући одговор.