Захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића

ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ

Б Е О Г Р А Д

На основу чл. 2. и 3. Закона о рехабилитацији (Сл. гласник РС 33 од 17. априла 2006. године) подносимо следећи:

ЗАХТЕВ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ

Армијског генерала Драгољуба – Драже Михаиловића, рођеног 27. априла 1893. године у Ивањици, од оца Михаила и мајке Смиљане, рођене Петровић, Србина, југословенског држављанина, у току Другог светског рата Команданта Југословенске војске у отаџбини, Начелника штаба Врховне команде и Министра Војске, Морнарице и Ваздухопловства Краљевске југословенске владе. 

I. Увод:

Члан 1. Закона о рехабилитацији (у даљем тексту: Закон) прописује:

Овим законом уређује се рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.

Према наводима предлагача, „доношење Закона о рехабилитацији је обавеза демократске Србије. Мноштво људи убијено је и на други начин кажњено без суђења или невино осуђено једино због тзв. класног припадништва или друкчијих политичких погледа и идеала од оних који су били проглашени једино дозвољеним и једино могућим. Доношење Закона о рехабилитацији представља један од начина одлучног раскида са нашом ауторитарном прошлошћу и веома битан морални чин којим се из комунизма прелази у демократско и либерално, савремено друштво.“1

Рехабилитација политичких жртава комунизма постала је актуелна почетком деведесетих година прошлог века у источноевропским земљама у којима је после полувековне диктатуре успостављена демократска власт. Појавио се међутим проблем правног пута и начина спровођења рехабилитације. Жртве су углавном већ биле мртве, било услед терора или природних закона. Докази о њиховим наводним злочинима сакривени, префабриковани, уништени или нестали.

Цитирана законска одредба нашла је најефикаснији и најправеднији начин да рехабилитује све оне који су лишени живота, слободе или неког другог права из политичких или идеолошких разлога. Поступак за рехабилитацију по овом Закону не представља неку подврсту понављања административног или судског поступка већ потпуно засебан поступак у коме се, у случају генерала Михаиловића, утврђује да ли је лишен живота из политичких или идеолошких разлога на основу судске одлуке.

Због тога ће се овај захтев ограничити на доказивање да је генерал Михаиловић лишен живота на основу судске одлуке из идеолошких и политичких разлога.

Мада увид у пресуду и судске списе није нужан за доношење одлуке о рехабилитацији, јер се јер се може донети и када судски поступак уопште није вођен, подносиоци Захтева напомињу да нису извршили увид у оригиналну пресуду и кривични предмет генерала Михаиловића. Наиме, 2005. године приликом припреме захтева за рехабилитацију проф. др. Слободана Јовановића који је у истом предмету био саоптужени, и поред више настојања представнику Адвокатске коморе Србије, која је била један од подносилаца овог захтева, под разним изговорима није омогућено да изврши увид у овај спис. Предмет се тада наводно налазио у Војноисторијском институту у Београду.

Колико је познато, до сада су јавно објављене две верзије стенографских бележака са суђења генералу Михаиловићу: „Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни – 15 јули 1946. год.“ проф. др. Миодрага Зечевића и „Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом – Стенографске белешке и документа са суђења Драгољубу – Дражи Михаиловићу“ Београд 1946. године. Из њих је видљиво да је суд током суђења водио и записник који није објављен, због чега није јасан правни статус и сврха наведених стенографских бележака Због очигледних разлика у њиховом обиму и немогућности увида у оригинални судски спис није могуће утврдити која је, да ли је и у којој мери, нека од тих верзија аутентична. Међутим, као извор за овај захтев послужила је пресуда из ових бележака, са претпоставком да је верна оригиналу.

Није јасно међутим да ли је пресуда, која је јавно, усмено објављена, уопште израђена у писменом облику и достављена оптуженима и њиховим браниоцима. Ова сумња произилази из чињенице да је пресуда изречена 15. јула 1946. године а смртна казна над генералом Михаиловићем, како је јавно саопштено, извршена два дана касније, 17. јула 1946. године. Иначе по тадашњем Закону о кривичним делима против народа и државе против пресуде није била дозвољена жалба па је могуће да писмени отправак пресуде уопште није ни израђен.

II. Биографија генерала Михаиловића:

По оцени подносилаца овог Захтева биографија генерала Михаиловића је један од правно релевантих чинилаца за оцену постојања идеолошких или политичких разлога за његово лишње живота.

Драгољуб – Дража Михаиловић је рођен у Ивањици 26. априла 1893. године у чиновничкој породици. Рано је остао без родитеља па је бригу о њему и сестри Јелици преузео стриц Владимир Михаиловић, ветеринарски мајор, који их је довео код себе у Београд. Михаиловићева сестра Јелица је дипломирала архитектуру на београдском универзитету и била међу првим архитектама у Србији. Радила је у Општини града Београда док је Народноослободилачка војска по уласку у Београд није стрељала због наводне колаборације са окупатором.

Генерал Михаиловић је матурирао у Београду, где је похађао гимназију а од 1910. године ступа на Нижу војну академију у Београду. Две године касније, септембра 1912. године, са целом својом класом одлази у рат против Турске а следеће 1913. у рат против Бугарске. У борбама на Кочанима и Злетовској реци је рањен и одликован златном медаљом за храброст. У Првом светском рату учествовао је у биткама на Церу и Колубари а потом 1915. у борбама са Немцима код Шапца и Пожаревца. Крајем године са српском војском се повлачи преко Албаније. Следеће 1916. године прекомандован је у Вардарску дивизију и са њом учествује у борбама на Солунском фронту где је тешко рањен. На прву линију фронта вратио се априла 1917. године а почетком 1918. године пребачен је у новоформирану Југословенску дивизију са којом учествује у пробоју Солунског фронта. Унапређен је у чин поручника и одликован Орденом белог орла са мачевима 2. реда а одлуком команданта дивизије једини је добио Енглески војни крст.

1920. године жени се Јелицом, ћерком пуковника Јеврема Бранковића и из тог брака има четворо деце: синове Бранка, Љубисава и Војислава и ћерку Гордану. Син Војислав је погинуо је на Зеленгори маја 1945. године као припадник Југословенске војске у отаџбини, син Љубивоје је умро годину дана по рођењу, док су ћерка Гордна и син Бранко преживели рат.

Од 1921. године похађа Вишу школу војне академије. Исте године одликован је Албанском споменицом и унапређен у чин капетана 1. класе. У чин мајора унапређен је 1925. године а 1926. године преведен у Генералштабну струку и постављен за начелника штаба Дунавске дивизије. На генералштабне послове у штаб Краљеве гарде премештен је 1927. године. Следеће, 1928. добио је Просветни Орден Светог Саве 2. реда а 1930., послат је на специјализацију у Париз и унапређен у чин потпуковника. 1933. године одликован је Орденом југословенске круне 2. реда. Службовање у Краљевој гарди завршио је 1935. године када је прекомандован у Министарство војске и морнарице. Те године је послат за војног аташеа у Бугарску где је добио два бугарска одликовања Орден Александра Невског 3. степена који му је лично уручио бугарски Краљ Борис и Орден крста светог Александра. Те исте године унапређен је у чин пуковника. На захтев бугарске владе 1936. године повучен је из Софије. Исте године је пребачен у Праг где му је Претседник Чехословачке уручио Орден белог лава 3. реда. По повратку у земљу 1937. године постављен је за начелника штаба Дравске дивизије и те године је одликован Орденом југословенске круне 3. реда. Следеће, 1938. године постављен је за команданта пука у Цељу. Предложио је план реорганизације војске у српску, хрватску и словеначку верујући да би национално хомогене војске биле боље од мешовите. Због тога је кажњен са 30 дана затвора. Следеће 1939. године враћа се за наставника Војне академије у Београду. Током 1940. године због једног његовог антихитлеровског испада на пријему у британској амбасади немачки амбасадор фон Херен упутио је протест југословенској влади. Поново је кажњен са 30 дана затвора а казну издржава у Мостару, где је по казни упућен и за начелника штаба приморске армијске области.

Генерал Драгољуб – Дража Михаиловић је током Другог светског рата био најпре командант четничких одреда у Србији да би одлуком Владе од 16. новембра 1941. године постављен за команданта свих оружаних формација у земљи. Децембра исте године ђенерал Михаиловић је именован за министра Војске, Морнарице и Ваздухопловства док су његове јединице преименоване у Југословенски војску у Отаџбини (ЈВО) у чијим се редовима током Другог светског рата борило око 250.000 људи.

На почетку априлског рата генерал Михаиловић се нашао у Босни где се његова јединица борила са Немцима до капитулације 17. априла 1941. године. Пошто је одбио предају, са 26 војника, подофицира и официра прешао је у Србију у стигао на Равну гору 11. маја 1941. године. Одмах је почео организовање народа за борбу против окупатора.

Верујући да је изгубљена само битка али не и рат приступио је организовању народа како би створио тајне оружане јединице, које би у погодном тренутку задале одлучан ударац окупатору и ослободиле земљу. План пуковника Михаиловића је био да у Србији организује „подземну војску“ и да организацију постепено шири на Црну Гору и источну Босну и Херцеговину, да ту војску обучава герилском начину ратовања и наоружа оружјем савезника, да малим саботажама везује што више немачких трупа за тле Југославије и да подигне општи устанак у целој земљи када се савезници искрцају на Балкан и у Југославију и да у заједничким операцијама порази и протера окупаторске снаге. Овај план се подударао са планом Владе у Лондону и британском Дирекцијом за специјалне операције (СОЕ).2

Штаб са Равне горе је 1. јуна 1941. године издао Упутство бр. 5 које је било строго поверљиво и које је поставило темељ војне организације Југословенске војске у отаџбини (ЈВО). Свако село морало је да формира три чете тако да су у прву чету улазили мушкарци између 40-50 година старости, у другу чету мушкарци од 30-40 година старости и у трећу чету мушкарсци од 20-30 година старости. Прва чета је имала задатак да штити своје село и одржава ред, друга да руше и постављају препреке на путевима а трећа је улазила у састав оперативних јединица и одлазила према плану употребе. Расположиво оружје дељено је тако да половину добија прва и друга чета а другу половину трећа. Три до четири треће чете формирају батаљон а два – три батаљона бригаду. У сваком батаљону се формира одељење везе у које улазе телефонисти, курири и ордонанси а у свака бригада је поред њих имала и радио-телеграфисте. Бригаде су имале и извиђачко- обавештајни одсек а батаљони и пропагандно – обавештајни одсек као и радио апарат. Инструкција је предвиђала и постављање среских команданата. Инструкција је предвиђала да се оружане формације које не припадају ЈВО „буше“ и придобијају а уколико се добровољно придруже уђу у састав бригаде а у противном разоружавају. Инструкција је предвиђала да се у већим градовима организација спроводи по систему „копчи“ (један нађе двојицу) што је подразумевало буђење националне идеје и успостављање нове Југославије, борбу против комуниста, фашиста, презирање народних издајника.3

Током Другог светског рата јединице под његовом командом водиле су тешке борбе, против окупационих снага, снага Независне државе Хрватске, колаборационих власти и партизанских јединица које је оформила Комунистичка партија Југославије. Оформио је Равногорски покрет, политичку организацију која је обједињавала антифашистичке демократске снаге у земљи са циљем да се после ослобођења у земљи успостави демократска власт, каква је постојала до Другог светског рата.

Генерал Драгољуб – Дража Михаиловић је одлуком Краљевске југословенске владе 16. новембра 1941. године постављен за команданта свих оружаних формација у земљи. У чин бригадног генерала унапређен је 7. децембра исте године а 11. јануара 1942. године постављен за министра Војске, Морнарице и Ваздухопловства југословенске владе док су његове јединице преименоване у Југословенски војску у Отаџбини (ЈВО).

Током рата Југословенска војска у отаџбини под командом генерала Михаиловића водила је огорчене борбе против немачких, италијанских и бугарских окупатора, против марионетског режима Независне државе Хрватске и колаборационистичке власти у Србији. Ове јединице су такође водиле грађански рат против Комунситичке партије Југославије и Народноослободилачке војске као њене оружане формације чији је ратни циљ био успостављање своје диктатуре после ослобођења земље.

Окупаторске власти су у више наврата расписивале потернице против њега нудећи велике новчане награде.

Због заслуга у борби против окупатора француски генерал Де Гол одликовао га је 2. фебруара 1943. године Ратним крстом.

На предлог генерала Ајзенхауера, главнокомандујућег Савезничких снага у Европи у Другом светском рату и каснијег Претседника САД, претседник САД Труман посмртно је доделио 29. марта 1948. године генералу Михаиловићу највише одликовање које се даје страним држављанима (Legion of merit) Легију заслужних.

После тешких борби Народноослободилачка војска је уз логистичку и политичку подршку западних Савезника и војно ангажовање совјетске Црвене Армије поразила Југословенску војску у отаџбини и после рата успоставила своју власт у форми „диктатуре пролетеријата“. Разоружане припаднике Југословенске војске у отаџбини нова власт је стрељала по кратком поступку или слала на дугогодишњу робију конфискујући им имовину и лишавајући их других грађанских и политичких права. Присталице и симпатизери Равногорског покрета су доживели исту судбину.

Због тога, генерал Михаиловић се скривао од потера нове власти до 12. марта 1946. године када је ухапшен. После полицијске истраге, изведен је на јавно суђење 10. јуна 1946. године у групи која је обухватала још 23 оптужена. Осуђен је на смрт стрељањем 15. јула 1946. године и казна је извршена 17. јула 1946. године.

Место покопавања посмртних остатака генерала Михаиловића јавно није саопштено.

III. Законски услови за рехабилитацију:

Поред политичких и идеолошких разлога за лишење живота, који ће детаљније бити изложени у следећој тачки овог Захтева, Закон је предвидео још четири услова која се морају испунити за удовољење овом конкретном Захтеву:

а) да је жртва имала пребивалиште у Србији;

б) да је жртва лишена живота;

в) да је лишење живота извршено на основу судске одлуке и

г) да је судска одлука донета у временском периоду од 6. априла 1941. па до ступања на снагу Закона;

а) Пребивалиште у Србији:

Генерал Михаиловић је до одласка у рат имао пребивалиште у Београду у улици Брегалничкој 24, а његово кретање током и после рата није имало карактер промене пребивалишта.

б) Докази о лишењу живота:

Дневни лист „Борба“, у то време гласило владајуће Комуниситичке партије Југославије, објавила је 18. јула 1946. године у броју 171 вест датирану од претходног дана да је извршена смртна казна над генералом Драгољубом – Дражом Михаиловићем и још осморицом осуђених истом пресудом.

Подносиоци Захтева сматрају да није спорна чињеница да је генерал Михаиловић лишен живота на основу означене пресуде као и да је та пресуда донета унутар периода прописаног чл. 1. Закона.

IV. Политички и идеолошки разлози лишења живота у смислу Закона.

Овај захтев неће елаборирати многобројна значења која обухватају изрази „политички“ и „идеолошки“ већ само значење ових појмова у смислу цитиране законске одредбе.

Према схватању подносилаца Захтева лишење живота из политичких разлога постоји када група која је у поседу државне власти процени да би то имало позитиван политички ефекат по њене интересе. Један од таквих интереса је елиминисање лидера супарничке групе чији политички програм и широка подршка коју ужива угрожава или може да угрози власт владајуће групе.

Лишење живота из идеолошких разлога постоји када група идеолошких истомишљеника процени да би то имало позитиван идеолошки ефекат по њене интересе. Тако би, на пример, лишење живота носилаца или симбола супарничке идеологије, уз њено истовремено неистинито криминализовање, застрашило становништво и уједно га одвратило од подршке тој идеологији.

Генерал Михаиловић је лишен живота на основу пресуде коју је донело Војно веће Врховног суда Југославије 1946. године. У то време Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је успоставила своју недомократску владавину у форми „диктатуре пролетеријата“ и имала пуну контролу над свим државним институцијама, укључујући полицијске, војне и правосудне.

Овим Захтевом ће се показати: да је Комунистичка партија Југославије имала и политичке и идеолошке разлоге да лиши живота генерала Михаиловића, а да су јавно суђење и пресуда биле само форма у којој је изражена, дуго пре тога донета, одлука руководства те партије о његовој кривици и казни.

V. Политички и идеолошки разлози лишења живота генерала Михаиловића:

Ради тога прво ће се указати на политичке и идеолошке разлике које су током Другог светског рата постојале између Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини (ЈВО) чији је командант био генерал Михаиловић са једне стране и Комунистичке партије Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом са друге стране.

А. Идеологија Комунистичке партије Југославије:

Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је формирана 1919. године и до војног пуча 27. марта 1941. године деловала је готово све време у илегали. После тога, мада јој делатност није и формално одобрена, њени припадници који су се налазили у затворима углавном су пуштени на слободу.

Идеологија ове партије, коју је доследно следила током рата и после њега, је била јединствена за све комунистичке партије у свету сагласно основној поставци комунистичких теоретичара Маркса, Енгелса и Лењина да су интереси пролетера свих земаља исти. Та идеологија, се укратко своди на следеће:

- у свим земљама света на власти је буржоазија, класа која поседује средстава за производњу која захваљујући томе, путем ниских надница, екслоатише радничку класу присвајајући плодове њеног рада;

- због тога радничка класа, која осим свог рада нема ништа друго, живи у беди и сиромаштву;

- све државне и друштвене институције (парламенти, владе, политичке странке, слободни избори, штампа, религија просвета и др.) подређене су интересима буржоазије и одржавању њеног система експлоатације радничке класе;

- у циљу промене свог положаја радничка класа треба да преузме власт од буржоазије и успостави бескласно друштво изобиља, комунизам, у коме ће сви бити слободни и равноправни и у коме ће свако добијати материјална добра према потребама а доприносити према својим могућностима;

- преузимање власти од буржоазије може се и мора извршити искључиво насилним путем – социјалистичком револуцијом, пошто се буржоазија ни на који други начин неће одрећи своје власти и привилегија које ужива;

- зато је буржоазија класни непријатељ а у току социјалистичке револуције против класног непријатеља морају се користити без милости сва средства укључујући физичке ликвидације, хапшења, мучења, одузимање имовине, привремени савези са противником, лажна обећања, застрашивања и сл. Никакви законске, моралне или обичајне норме не смеју да буду томе препрека.

- ради припрема и извођења социјалистичке револуције радничка класа формира комунистичку партију као своју авангарду, сачињену од најсвеснијих елемената, спремних да беспоговрно изврше сваки задатак који партија од њих захтева;

- социјалистичко друштво, успостављено после победе социјалистичке револуције, заснива се на „диктатури пролетаријата“, систему у коме ће апсолутну власт у држави имати комунистичка партија као авангарда радничке класе; она ће изградити институције чији је превасходни циљ очување власти радничке класе и све активности државних и партијских тела морају бити подређене том циљу.

- ради очувања своје власти социјалистичка држава ће према остатцима класног непријатеља и класно непоузданим елементима корисити исте методе као и при револуционарном освајању власти: физичке ликвидације, хапшења, мучења, одузимање имовине, застрашивање и сл.

- интереси радничке класе и њихових партија су у целом свету исти због чега комунистичке партије свих земаља морају једна другу помагати у борби за освајање власти и њено одржавање, занемарујући све друге, појединачне, колективне, групне и националне интересе.

Б) Политика Комунистичке партије Југославије:

Одмах по оснивању Комунистичка партија Југославије је започела револуционарну борбу насиљем због чега јој је забрањен рад. До Другог светског рата није покушавала да изведе социјалистичку револуцију у Југославији али је организовала штрајкове и демонстрације, као и обавештајну делатност у корист Совјетског Савеза.

До напада Немачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, Комунистичка партија Југославије није позивала народ на оружану борбу. Разлог томе је био Пакт о ненападању који су пред сам почетак Другог светског рата, 24. августа 1939. године закључиле нацисичка Немачка и Совјетски Савеза у то време једина држава на свету у којој је владала Комунистичка партија. Совјетски Савез је чврсто контролисао комунистичке партије целог света, финансирајући их и усмеравајући њихове активности кроз организацију познату под именом Комунистичка Интернационала или Коминтерна. Сагласно обавезама из овог Пакта Коминтерна је обавезала своје чланице да нацистичку Немачку третирају као пријатеља и усвоје анти-ратну политику. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је пре и у току рата била члан ове организације лојално следећи њена упутства. Због тога, све до напада Немачке на Совјетски Савез, КПЈ није предузимала активности које би окупатор протумачио као провокацију и изазвао поремећај савезничких односа са СССР-ом.

После, напада Немачке на Совјетски Савез Комунистичка партија Југославије је у складу са добијеним инструкцијама, 4. јула 1941. године позвала народе Југославије на оружану борбу против окупазора. Овај потез се тумачи намером да један део немачких јединица са Источног фронта буде ангажован на гушењу устанка и тако олакша одбрану Совјетског Савеза. Међутим, Комунистичка партија је у оружаном устанку видела и добру прилику за социјалистичку револуцију и освајање власти. Наиме, Краљ и Влада су били ван земље, локална власт слаба а окупаторска и колаборационистичка привремене. То је значило да би после пораза окупатора власт припала политички и војно најјачој групи која се против њега борила. Зато је првенствени циљ Комунистичке партије био да створи и држи под својом командом што јаче оружане снаге које ће у тренутку пораза окупатора и његовог повлачења из земље, бити способне да оружаним путем преузму политичку власт и на тај начин, сагласно свом програму и идеологији, изведу социјалистичку револуцију и успоставе „диктатуру пролетеријата“.

У том циљу је Комунистичка партија почетком јула 1941. године започела са оснивањем партизанских одреда који ће касније прерасти у Народноослободилачку војску (НОВ). Пошто идеја социјалистичке револуције није привлачила народне масе, она је ту своју намеру углавном прикривала позивајући народ само на борбу против окупатора. Доста дуго је неискрено пропагирала да ће о друштвеном уређењу државе после ослобођења земље одлучивати народ, како би се стекао погрешан утисак да ће се то урадити уобичајеним демократским средствима.

В) Идеологија Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини:

Генерал Михаиловић, је организујући народ за борбу као главни и једини циљ поставио војни пораз окупатора и његово протеривање из земље. То даље подразумева повратак Краља и Владе из изгнанства, њихово преузимање државних функција, обнову рада државних институција, успостављање предратног уставног поретка са демократским изборима заснованим на вишестраначком систему итд. То је међутим подразумевало и борбу против свих оних који би рат искористили за рушење ранијег уставног поретка. Наиме, јединствени циљ рушења уставног поретка Краљевине Југославије био је заједнички Комунистичкој партији Југославије, државама које су је окупирале: Немачкој, Италији, Бугарској и Мађарској, и марионетској Независној држави Хрватској. Различити су били само методи. То их је учинило једнаким непријатељима Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини чији је командант био генерал Михаиловић.

Г) Политика Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини:

За остварење својих циљева Равногорски покрет је требало да обједини све политичке снаге. То је значило потискивање у други план страначких, класних, националних, верских и других разлика и подређивање свих снага том циљу. Ради тога, Југословенска војска у отаџбини је требала да буде под јединственом командом генерала Михаиловића као легитимног представника Краља и Владе у изгнанству и да осмишљеном стратегијом, прилагођеном условима окупације и реалном односу снага, води и добије рат против окупатора. То је подразумевало, тајно органзовање, наоружавање и извођење борбених акција, саботажа, диверзија и ограничених напада којима ће се окупатору наносити штету која је сразмерно већа од жртава које се због тога подносе. По добијању довољног наоружања, муниције и других потреба за вођење рата ове снаге би подигле општенародни устанак и, уз савезничку помоћ и подршку, поразиле окупатора и ослободиле земљу. У то време ово је била опште прихваћена стратегија свих покрета отпора у окупираној Европи и њу су подржавали и Савезници.

Равногорски покрет и Југословенска војска у отаџбини су сматрали да колаборационисти у Србији треба да одговарају за издају. Међутим, свесни да знатан број припадника колаборационистичке власти томе није приступио из идеолошких разлога или симпатија према окупатору, настојао је да њихове припаднике придобије, искористи за своју борбу и стави под своју команду и контролу.

Д) Истоветност и разлике у циљевима КПЈ и ЈВО:

Према томе, Комунистичка партија Југославије и Народноослободилачка војска као њена војна формација са једне и Равногорски покрет и Југословенска војска у отаџбини са друге стране имали су један заједнички и један дијаметрално супротстављен циљ.

Заједнички циљ је био ослобађање земље од окупатора. Упркос том заједничком циљу ове две стране не само што нису успеле да га заједничком борбом остваре, већ су ступиле у беспоштедни међусобни грађански рат који је однео огромне жртве и објетивно користио само њиховом заједничком непријатељу.

Узрок томе је непремостива разлика у циљу који се за обе стране показао примарним. Комунистичка партија је по сваку цену желела да у току рата изведе социјалистичку револуцију и насилним путем освоји власт, кријући у почетку ову намеру и од сопствене војне формације – Народноослободилачке војске. Равногорски покрет и Југословенска војска у отаџбини су пошли у ослободилачки рат само у намери ослободе земљу. Одани заклетви Краљу и традиционалним демократским и националним вредностима њени припадници нису могли да прихвате да рат искористе за насилни државни преврат нити да то другом омогуће.

Заједнички циљ је давао наду обема странама да ће придобити другог за онај други циљ (социјалистичку револуцију или одустанак од ње). Због тога су током прве године рата Комунистичка партија и Југословенска војска у отаџбини водиле више преговора који су чак довели и до неких споразума. Међутим, врло брзо се показало да су споразуми закључивани само да би се придобило поверење друге стране а потом то поверење злоупотребило.

Непремостива разлика у циљу довела је почетком новембра 1941. године до грађанског рата који се завршио војном победом Народноослобидалачке војске и социјалистичке револуције чије су главне жртве били Равногорски покрет и Југословенска војска у отаџбини на чијем челу је био генерал Михаиловић.

Ђ) Политички разлози за лишења живота генерала Михаиловића:

Војни пораз Југословенске војске у отаџбини је омогућио Комунистичкој партији насилно освајање политичке власти (социјалистичку револуцију), али су методи њеног одржавања („диктатура пролетеријата“) били неприхатљиви широким слојевима становништва. Круг људи обухваћених категоријом „народних непријатеља“, „домаћих издајника“. „класног непријатеља“ и „класно непоузданих“ према којима су примењиване разне врсте револуционарног насиља постајао је све шири. Масовна погубљења и хапшења која су била редовна појава после уласка Народноослободилачке војске у градове и села у Србији настављена су и после завршетка рата (Кочевски рог, Блајбург). Суђења или није ни било или су се одвијала далеко од очију јавности. Имовина је одузимана без накнаде а власници често убијани или осуђивани као народни непријатељи на основу неистинитих или полуистинитих оптужби како би им имовина била конфискована. Слобода политичког организовања, говора, штампе као и слободни избори су укинуте. Поред тога, социјалистичка власт је, следећи пример Совјетског Савеза, започела колективизацију земљишних поседа на селима стварањем сељачких радних задруга. Сељаци су морали да своје поседе унесу у такве задруге којима ће управљати нова локална власт. Највећи део становништва чинило је сељаштво које је одбијало да се одрекне својих поседа које су тешком муком стекли и који су им били једино средство за живот. Социјалистичка власт их је означавала „кулацима“ и непријатељима социјализма. Уведен је обавезни откуп којим су приватним земљишним поседницима наметнуте обавезе да по симболичним ценама предају држави одређену количину пољопривредних производа. Они који ту обавезу нису испунили осуђивани су на затворске казне уз одузимање имовине. Због тога је ова најмасовнија друштвена група постала „класни непријатељ“ на чију политичку подршку Комунистичка партија није могла да рачуна.

Међутим, истовремено ова и друге угрожене друштвене групе су могле да усмере своју подршку ка другим политичким опцијама од којих је најутицајнији био Равногорски покрет. Упркос војном поразу подршка монархији, владавини права, демократским и традиционалним вредностима које је оличавао овај покрет је и даље била јака. Осим тога, нецивилизовани методи физичке елиминације и терора сопственог становништва означеног као „класни непријатељ“, као и противника који је положио оружје, те одузимање приватне имовине све више су удаљавали Југославију од демократских држава Запада. Вести о масовним стрељањима без суђења и после завршетка рата чак и ратних заробљеника које су Савезници изручили новим комунистичким властима, довело је до прекида овог процеса и давања азила онима који нису добровољно хтели да се врате. Тако је у западним земљама остала велика политичка емиграција чији су знатан део чинили припадници и симпатизери Равногорског покрета. Интереси које су западни савезници имали током рата дајући политичку подршку Комунистичкој партији и Нраодноослободилачкој војсци више нису постојали. Наиме, већ крајем рата настала је, а после њега све више је расла, криза у односима западних Савезника са Совјетским Савезом. Ова криза прерасла је у тзв. „Хладни рат“ јер се од правог рата разликовао само по томе што супротстављене стране нису употребиле оружје. Међутим, та опција је била сасвим могућа. Следећи своју идеологију Комунистичка партија Југославије је у то време била лојална Совјетском Савезу гајећи велико идеолошко и политичко неповерење према западним земљама. Она је правилно процењивала да би у случају рата западне демократије могле да подрже демократске снаге у Југославији чији је најјачи предводник био Равногорски покрет на челу са генералом Михаиловићем и који би уз њихову помоћ могао да сруши нову социјалистичку власт.

Према томе, потреба учвршћивања и осигурања своје власти захтевала је да Комунистичка партија, сагласно својој идеологији, елиминише политичке и идеолошке противника који би могли да је уклони са власти. Пошто је генерал Михаиловић био централна личност Равногорског покрета и командант Југословенске војске у отаџбини око кога су се окупљале све демократске снаге Комунистичка партија га је оправдано сматрала појединачно својим најопаснијим непријатељем у земљи те је његово уклањање било conditio sine qua non за осигурање њене даље власти.

Из изнетог произилази да је Комунистичка партија имала и идеолошке и политичке разлоге за лишење живота генерала Михаиловића.

Е) Идеолошки разлози лишења живота генерала Михаиловића:

Комунистичка партија Југославије је поред ових, имала и идеолошке разлоге за лишење живота генерала Михаиловића. Наиме, она је ради опстанка на власти своју идеологију морала да наметне становништву али и да га одврати од супротстављених демократских идеја. Како пропагандни рад није имао задовољавајуће резултате носиоци демократских идеја и саме те идеје су морале бити криминализоване а најистакнутији носиоци тих идеја најстрожије кажњени. Застрашивања тешким казнама одвраћало је демократски опредељено становништво од политичке борбе за те идеје а неопредељенима указивало да се за њих не определе како не би кренули путем криминала.

Према томе, Комунистичка партија је имала и идеолошке и политичке разлоге за лишење живота генерала Михаиловића као свог највећег противника у земљи.

VI. МАНИФЕСТАЦИЈА ИДЕОЛОШКИХ И ПОЛИТИЧКИХ РАЗЛОГА У СУДСКОМ ПОСТУПКУ И ПРЕСУДИ :

Политички и идеолошки циљеви владајуће групе нису се могли остварити простим лишењем живота генерала Михаиловића јер би то, упркос елиминације најопаснијег политичког и идеолошког појединца изазвало негативне политичке ефекте и у земљи и у иностранству. Он би у очима својих присталица и симпатизера носио ореол хероја палог за слободу и демократију за коју су се бориле стотине хиљада људи. Поред тога, међународно јавно мњење памтило је генерала Михаиловића као пионира антифашистичке борбе у окупираној Европи а већ је било згрожено терором који се ширио Источном Европом.

Зато је нова револуционарна власт одлучила да се генерал Михаиловић лиши живота после јавног суђења.

A) Јавно суђење као средство прикривања идеолошких и политичких разлога за лишење живота генерала Михаиловића:

Јавно суђење политичком и идеолошком противнику има првенствени циљ да прикрије политичке и идеолошке разлоге осуде. Зато се на таквим суђењима оптужени приказује као извршилац тешких злочина која изазивају опште гнушање и одбојност. Тиме се нарушава политички ауторитет и кредибилитет политичког противника а идеје које је заступао представљају као празне фразе иза којих стоје најнижи криминални мотиви. Тако јавно суђење даје легитимитет изреченој казни захваљујући распрострањеном уверењу да су судије стручне, савесне, непристрасне и независне када одлучују о нечијој кривици и казни. Казне које се изричу имају превентивно дејство у толико што се многе присталице осуђеног политичког противника, пасивизирају у страху да и сами не буду санкционисани. Јавно суђење такође треба да у најбољем, макар и неистинитом светлу, прикаже групу која је на власти и њену идеологију као и да оправда своје циљеве и методе борбе. Коначно и најважније, оваквим суђењем се прикрива да је група на власти већ осудила политичког противника такое да суд процесуирањем даје само правну форму таквој одлуци.

Б) Процесне манифестације идеолошких и политичких разлога:

1. Одлуку о кривици и казни владајућа група је донела пре суђења:

Комунистичка партија Југославије је још у току рата, водећи оружану борбу против Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета са циљем њиховог уништења, одлучила да генерала Михаиловића, као њиховог политичког и војног вођу, лиши живота. Од те намере није одустала ни после рата. Тако је 10. маја 1945. године, дан после Немачке капитулације а 10 месеци пре његовог хапшења, тадашњи југословенски министар иностраних послова изјавио у Сан Франциску да ће генералу Михаиловићу „бити суђено као колаборанту и да ће бити стрељан као издајник.“4 Ово јасно говори да је група на власти и пре хапшења већ донела одлуку да се генералу Михаиловићу суди, да се осуди за колаборацију и издају и да се стреља. Ову одлуку потврдио је министар иностраних послова и после хапшења генерала Михаиловића, два месеца пре почетка суђења, 5. априла 1946. године, обавестивши Амбасадора САД у Београду да су „злочини издајника Драже Михаиловића толико велики и ужасни да се не би требало и смело разговарати о томе да ли је крив или не.“ Ова изјава такође показује да је предстојећи судски процес против генерала Михаиловића, када је реч о његовој кривици и казни, био чиста формалност.

Поменуте изјаве указују да је о кривици и казни генерала Михаиловића одлучио највиши орган Комунистичке партије Југославије или владајућа група унутар ње те да је суд требао само да изврши његово процесуирање – спроведе судске радње и изрекне пресуду.

2. Ускраћивање права на непристрасан и независан суд:

За давање судске форме већ донетој осуди, неопходно је истражне, припремне и судске радње поверити идеолошким и политичким припадницима владајуће групе, који су стручно, идеолошки и политички способни да припреме и воде поступак у складу са циљевима конкретног јавног суђења убеђени да је унапред донета пресуда о кривици и казни ван судских институција политички нужно и најцелисходније решење. То је потребно како би се извршила селекција и припрема доказа који ће бити презентирани, времена и начина њиховог презентирања, процесног усмеравања поступка ка постављеним циљевима, дефектном чињеничном стању које ће бити основа пресуде и примени правних норми кроз деформисане идеолошке и политичке стандарде.

Судска надлежност се у цивилизованим земљама уређује законом. То има за последицу да се унапред зна који ће суд бити надлежан да суди у поједином предмету. Због тога је Законом о кривичним делима против народа и државе5 створен привид да је то и у овом случају учињено. Тако је чл. 14. ст. 2. овог Закона прописао да ће у нарочито важним случајевима за ова дела судити земаљски врховни судови а ако је такво дело од општег државног значаја војно веће савезног Врховног суда односно савезни Врховни суд. Тај закон међутим, није прописао ко одређује да ли ће конкретан предмет у првом степену судити земаљски врховни суд или војно веће савезног Врховног суда или савезни Врховни суд. Одлука је о томе међутим ипак. То указује да је о томе одлучила ванинституционална група која је имала такву власт којом може одредити која ће од највиших судских инстанци поступати у поједином предмету. Имајући у виду да је у то време Комуниситчка партија Југославије имала апсолутну власт у земљи може се са сигурношћу рећи да је ову одлуку могло да донесе само њено највише руководство. Дакле исто оно које је одлучило да се генерал Михаиловић осуди на смрт и чију одлуку су у два наврата најавили министри иностраних послова пре суђења. У прилог овоме говори и чињеница да је Политбиро Централног комитета Комунистичке партије Југославије одлуком донетом 29. марта 1946. године поставио Јосифа Маловића за главног иследника у истражном поступку против генерала Михаиловића. То управо потврђује да је највише тело Комунистичке партије Југославије тиме одредило ко ће обавити веома осетљив део припрема за суђење селекцијом и припремом доказа. Иначе, одмах после лишења живота генерала Михаиловића наведена одредба Закона о кривичним делима против народа и државе је промењена.6

Оптужницу против генерала Михаиловића заступао је високи фунционер Комунистичке партије Милош Минић у својству војног тужиоца. Војно веће које је судило генералу Михаиловићу било је сачињено искључиво од официра Југословенске народне армије, војске која је током рата водила огорчене борбе за уништење Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини а после рата наставила масовна стрељања заробљених присталица покрета генерала Михаиловића.

Политичка и ратна биографија главних актера судског поступка гарантовала је да генералу Михаиловићу неће судити ни непристрасан ни независан суд.

Поверавање суђења војном већу савезног Врховног суда говори, да је само то веће уживало поверење владајуће групе да ће кроз јавно суђење генералу Михаиловићу остварити њене политичке и идеолошке циљеве. Такво поверење очигледно није уживала ни једна цивилна судска инстанца укључујући и земаљске врховне судове и савезни Врховни суд јер је група која је одређивала кадрове који ће судити генералу Михаиловићу оценила да друге судије нису способне да остваре идеолошке и политичке циљеве јавног суђења.

Да не би било недоумице у исход судског поступка, Јосип Броз, као највиши државни и партијски функционер седам дана пре доношења пресуде 8. јула 1946. године, у говору у Ужицу рекао је да су управо грађани Ужица први видели знаке издаје појединих јединица под командом генерала Михаиловића. Вече пре доношења пресуде 14. јула 1946. године у говору на Цетињу он је рекао да је Михаиловић постао близак српском џелату Павелићу и Степинцу а затим напао адвоката генерала Михаиловића рекавши да је заузео непријатељски став супротан интересу народа, као његов непријатељ и да то није само идеологија адвоката Јоксимовића већ и других као што је он који се крију под маском демократије.7

3. Управљање суђењем у циљу ограничавања права одбране:

Основна претпоставка фер суђења је да оптужени благовремено буде упознат са оптужницом и да има довољно времена и средстава за припрему своје одбране.

У конкретном случају оптужница је генералу Михаиловићу уручена 3. јуна 1946. године, само седам дана пре почетка суђења. Имајући у виду комплексност њених навода (огроман број догађаја из четири ратне године, велики број места и особа које се у њој помињу у веома важном контексту) очигледно је да овај период није био довољан ни за њено проучавање а још мање за припрему адекватне одбране. Генерал Михаиловић је указивао да му је узета архива у којој се налази документација која би потврдила његову одбрану. Та архива му међутим није стављена на располагање. Уз то, генерал Михаиловић је, ако је веровати објављеним стенографским белешкама, у више наврата указивао да није имао увид у писмене доказе који су помињани током суђења. То му је или ускраћивано или су му, по избору председника већа или јавног тужиоца, на самом суђењу давани да их погледа. Шта више сви писмени докази су читани одједном на крају суђења, тако да оптужени не може адекватно ни да прати њихово читање а још мање да таква документа проучи и припреми адекватну одбрану.

Овакво вођење поступка било је у функцији циљева јавног суђења јер би давање довољног времена за проверу навода оптужнице и прикупљање одговарајућих доказа дало могућност одбрани да на уверљив начин негира оптужбу и поремети идеолошке и политичке циљеве суђења.

4. Ускраћивање права на жалбу из политичких разлога:

У ставу 3.члана 14. цитираног Закона о кривичним делима против народа и државе прописано је да земаљски врховни судови или војно веће савезног Врховног суда односно савезни Врховни суд суде у првом и последњем степену. Овом одредбом генерал Михаиловић је лишен права на жалбу као једног од темељних уставних права и права кривичног поступка.

Жалба омогућава оптуженом да сам или уз помоћ адвоката у слободној форми писменим путем нападне чињенично стање утврђено пресудом или евентуално понуди нове доказе. На јавном суђењу председник судског већа управља поступак дајући и ускраћујући реч појединим учесницима у поступку. Тражењем конкретних одговора на питања која сам поставља, диктирањем записника, он може, под разним изговорима, ускратити оптуженом да изнесе све што би желео да изнесе у своју одбрану, јер то не одговара зацртаним идеолошким односно политичким интересима јавног суђења.

Међутим, председник већа не може контролисати шта ће оптужени написати у жалби. Тако би генерал Михаиловић у својој жалби могао детаљно да опише и понуди доказе о партизанским нападима на своје јединице координиране са окупаторским и усташким снагама, лажним обећањима која су му представници Комунистичке партије давали током преговора, злочинима које су снаге НОВ извршиле на територијам под контролом ЈВО, развејао митове о њиховим победама на Неретви и Сутјесци и др. Та могућност као и јавно разматрање такве жалбе би у потпуности угрозило политичке и идеолошке циљеве остварене првостепеним поступком.

Због тога је генералу Михаиловићу ускраћено право на жалбу против изречене смртне пресуде. Владајућој групи није био проблем да успостави судску инстанцу која ће првостепену пресуду да потврди и одбије жалбу генерала Михаиловића. Она је за то имала довољно идеолошки и политички лојалног судског кадра. Међутим, жалба коју би генерал Михаиловић слободно саставио представљала би дуговечну оптужбу Комунистичке партије која би угрозила политичке и идеолошке ефекте пресуде и јавног суђења. Због тога су нађена законска решења којима ће се генералу Михаиловићу ускратити право жалбе на смртну пресуду. Међутим, управо ускраћивање тог права указује на политичке и идеолошке разлоге лишења живота генерала Михаиловића.

В. Идеолошке основе на којима је заснована осуда генерала Михаиловића:

Сагласно идеологији Комунистичке партије социјалистичка револуција, која се састоји у оружаном освајању власти и елиминисању класног непријатеља, је потпуно легитиман циљ. Том циљу супротставља се само класни непријатељ, његови поступци су криминални и због тога морају бити најстроже санкционисани.

Чињеница да је Краљевску југословенску Владу као легалну и легитимну за све време рата признавао цео свет, осим Хитлерове Немачке, Мусолинијеве Италије и њихових сателита, није могла да поколеба овај идеолошки императив. То је и логично, јер без фикције о својој искључивој легитимности Комунистичка партија би осудила саму себе и сопствене поступке.

Међутим, када се чињенице сагледају без овог идеолошког дефекта оне казују:

Да је Краљевска југословенска Влада била једини легални и легитимни представник Краљевине Југославије током Другог светског рата, призната од свих земаља света осим оних против којих је ратовала;

Да је та Влада без обзира на безусловну капитулацију својих оружаних снага изричитом изјавила 18. априла 1941. године у Атини да наставља рат на страни Велике Британије;

Да је та Влада признала као своје оружане формације које су се ставиле под команду генерала Михаиловића именујући га за Начелника штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини а потом за Министра Војске, Морнарице и Ваздухопловства;

Да је генерал Михаиловић поступао у складу са инструкцијама Владе и Савезничке команде одржавањем редовних радио веза са њима, подношењем извештаја и преко изасланика и инструктора који су били у његовом штабу.

Да је генерал Михаиловић имао право и дужност да као представник легалне и легитимне власти брани уставни поредак Краљевине Југославије од свих који га угрожавају почев од окупаторских, преко колаборационистичких и сепаратистичких формација до Комунистичке партије Јгославије чији је првенствени ратни циљ био насилно освајање власти и елиминисање Југословенске војске у отаџбини као главног противника на том путу;

Да је генерал Михаиловић као легални и легитимни представник Владе имао пуно право да током рата одређује стратегију и тактику Југословенске војске у отаџбини и да је прилагођава ситуацији на терену; он је био једини овлашћен да процењује када ће и какве оружане акције да изведе, где и са којим снагама, да расписује мобилизацију, успоставља војну дисциплину примењује ратне законе Краљевине Југославије преко судова успостављених у оквиру Југословенске војске у отаџбини.

Он је имао легално и легитимно право да тражи да се све домаће оружане формације и политичке организације ставе под његову команду ради обједињене борбе за ослобођење земље.

Као легални и легитимни орган власти он је имао дужност да, колико ратни услови дозвољавају, заштити становништво од непотребних и несразмерних губитака, репресалија и терора ма са чије стране долазили.

Он је био овлашћен и да склапа споразуме са противницима када процени да је то у интересу постизања ратних циљева Краљевске југословенске Владе и Југословенске војске у отаџбини. У том смислу он је има право да користи сва ратна лукавства укључујући и лажна обећања ради постизања неке тактичке предности; он није имао право да закључује споразуме који би дозволили насилну промену уставног уређења земље у виду њеног цепања на независне државе или свргавање легалне и легитимне власти насилним путем.

Коначно за постизање ових циљева генерал Михаиловић је био дужан да се придржава закона и обичаја рата према противницима који су те законе и обичаје рата признавали и примењивали. Он није смео да нареди својим трупама да изврше злочине према ненаоружаним цивилима нити да их сам изврши.

Циљеви Комунистичке партије су захтевали да се на јавном суђењеу занемаре ове чињенице или да се интерпретирају сходло идеолошким ставовима те партије и политичкој целосходности.

Према ставовима Комунистичке партије Краљ и Влада су бекством из земље и потписивањем капитулације престали да буду и легална и легитимна власт у земљи. Исти став су имале и окупационе власти. Због тога Комунистичка партија, као и окупационе власти, није прихватала ни једну одлуку те Владе укључујући и ону о формирању Југословенске војске у отаџбини и постављењу генерала Михаиловића за Начелника штаба Врховне команде и Министра Војске, Морнарице и Ваздухопловства. Зато су и Комуниситичка партија и окупационе власти снаге генерала Михаиловића називале „четничким бандама“ и сличним погрдним именима.

Други идеолошка основа осуде генерала Михаиловића је да је отпор Комунистичкој партији у њеном насилном доласку на власт исто што и издаја народа и отаџбине. Државно уређење које је постојало до окупације земље Комунистичка партија је сагласно својим идеолошким и политичким ставовима називала „противнародном диктатуром и националним угњетавањем“. Уставну монархију са законодавном и извршном влашћу изабраном на слободним вишестраначким изборима, нико осим екстремних политичких партија не сматра противнародном диктатуром. Комунистичка партија у таквим земљама види буржоаске државе у којима устав, парламенти, политичке странке и слободни избори су само инструменти буржоаске власти а не институције суштинске демократије јер буржоазија представља мањину у односу на радничку класу. Зато само долазак на власт радничке класе и елиминација буржоазије води истинској демократији. Тако је и пресуда циљ Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини, да после ослобођења земље поново успостави државну власт каква је постојала до окупције, прогласила као жељу за успостављање „противнародне диктатуре“.

Ту треба додати и трећи политички став Комунистичке партије који је усвојила у циљу увећања свог изузетно малог чланства и симпатизера. Наиме, користећи честе међунационалне сукобе, који су потресали предратну Југославију, Комунистичка партија је прокламовала да је у Југославији на власти великосрпска буржоазија, која поред експлоатације радничке класе спроводи и политику националног угњетавања других народа. Због слабог одзива радничке класе, овим је настојала да придобије Хрвате, Муслимане, Македонце и Албанце. Овај став је приближио Комунистичку партију неким другим сепаратистичким политичким странкама укључујући и екстремни усташки покрет. У стварности међутим, у Краљевини Југославији није постојало национално угњетавање, мада су постојале политичке борбе странака са већом подршком у појединим крајевима земље. Међутим, сви грађани Југославије су били равноправни без обзира на националну или верску припадност а у органима власти били су заступљени припадници свих народа и вероисповести. Стога је осуда генерала Михаиловића о његовој тежњи и о тежњи Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини да успостави протвнародну диктатуру и национално угњетавање, идеолошка фикција која није имала везе са стварношћу.

Из идеолошког непризнавања легалитета Владе у изгнанству и Југословенске војске у отаџбини произишло је и непризнавање аката донетих у складу са ратним прописима Краљевине Југославије. Наиме, у време рата војска има законито и легитимно право да мобилизацијом уврсти у своје редове грађане способне за војну службу. То је законска обавеза чије непоштовање подлеже крвичним санкцијама које у условима ратног стања изричу војни судови. Југословенска војска у отаџбини је стога као легални и легитимни орган Краљвине Југославије имала право да своје редове попуњава путем мобилизације. Пресуда међутим, овај акт назива „принудном мобилизацијом“ из идеолошких разлога желећи да прикаже да су њени припадници под принудом ступили у њене редове. Међутим, чињеница је да су норме о мобилизацији у свим државама принудног карактера и да је њихово непоштовање, посебно у време рата, законск санкционисано. Због тога је један потпуно легалан и легитиман чин Југословенске војске у отаџбини из идеолошких разлога криминализован негирањем њене легалности због наводно принудног карактера мобилизације.

Поред тога, у време рата државна власт а посебно војна власт има легално и легитимно право да одржава ред у земљи путем војних судова и других органа власти. Хапшење прекршилаца војне дисциплине и починилаца кривиних дела је у искључивој надлежности легалних органа власти. Југословенска војска у отаџбини, као орган легалне Владе Краљевине Југославије је имала право да хапси прекршиоце војне дисциплине или законских прописа а да њени војни судови одлучују о њиховој кривици и изричу им казне. Негирајући легалитет и легитимитет Владе у изгнанству и Југословенске војске у отаџбини, Комунистичка партија је сагласно својој идеологији као једино легитимне сматрала сопствене судове. Само су они, мада непризнати било којом правном нормом цивилизованог света, имали право да изричу пресуде својим отпадницима и класном непријатељу и само су те пресуде биле легитимне. Једном речју само је Комунистичка партија је себи узурпирала право да је само она могла да оснива судове, хапси, суди и спроводи мобилизацију, право које нема ниједна политичка странка у било којој цивилизованој земљи. Овај став је очигледно заснован на идеолошким поставкама и политичким потребама и показује да је генарал Михаиловић и за ове радње осуђен из идеолошких и политичких разлога.

А) Став према преговорима и споразумима:

Окосницу осуде представља „активна војна и политичка сарадња током целог рата“ коју је генерал Михаиловић наводно успоставио са окупаторским властима, колаборационистичким властима и усташким режимом „у циљу одржавања окупације“. Другим речима то је издаја.

Рат подразумева разне видове борбе. Поред разних видова оружане борбе (фронталне, герилске, диверзија, саботажа, илегалну борбу, шпијунажу и сл.), сукобљене стране легално и легитимно могу користити и сва средства борбе осим оних забрањених законима и обичајима рата. То значи да могу користити разне видове пропаганде, ратних лукавстава укључујући и лажна обећања, споразуме и договоре како би нанели штету противнику а прибавили корист себи. Такво право је имала и Југословенска војска у отаџбини као легални орган Краљевске југословенске владе. То је подразумевало да њене јединице и команданти у оквиру постављеног ратног циља – ослобађања земље - одређује борбену стратегију и тактику и користи сва пропагандна и преговарачка средства укључујући и ратна лукавства.

Током рата у Југославији све сукобљене стране, у немогућности да искључиво силом оружја остваре своје ратне циљеве, су прибегавале поред осталог преговорима како би заварале преговарача и оствариле оно што без тих преговора нису могле постићи. Међутим, због дубоко сукобљених и непомирљивих интереса никакав дугорочни циљ њима није ни могао бити остварен. Преговарачи су били неискрени са једином жељом да од друге стране добију што више, да јој обећају много а не испуне ништа, не одричући се свог коначног циља да све непријатеље, укључујући и оне са којима се споразумевају и преговарају војнички победе.

Овај приступ преговорима у ратним дејствима није забрањен посебно легалним органима зараћене стране. Међутим, пресуда неистинито приказује садржину преговора и споразума у жељи да докаже како су генерал Михаиловић и Југословенска војска у отаџбини противно закљученим споразумима нападали снаге Народноослободилачке војске а да су са окупатором, колаборационистичким и усташким властима успоставиле активну војну и политичку сарадњу како би одржали окупацију и поразили народни устанак.

Чињенице наиме говоре супротно. Прво, међусобне споразуме са Југословенском војском у отаџбини злоупотребљавала је и кршила првенствено Комунистичка партија Југославије и Народноослободилачка војска као њена оружана формација.

1. Преговори и споразуми ЈВО са КПЈ и њихово тумачење у дихи идеологије и политике КПЈ:

Партизански и четнички покрет су приступали преговорима са једним циљем: да под своју команду ставе другог преговарача.8 Политичке и идеолошке разлике у циљевима борбе нису допуштале дуготрајније и стабилне савезе, без обзира на заједнички циљ борбе против окупатора.

Пошто је, после напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године одлучила да започне оружану борбу против окупатора Комунистичка партија је настојала да за то придобије и снаге под командом генерала Михаиловића. Генерал Михаиловић и снаге под његовом командом су желеле да окупе све родољубе за борбу против окупатора и ослобађање земље, нерачунајући да ће рат и окупацију Комунистичка партија користити за насилно освајање власти у земљи што је њихова пропаганда вешто прикривала. Тако су закључени многи споразуми после којих су уследили заједнички оружани напади на окупаторске снаге.

Међутим, ове споразуме је прекршила Комунистичка партија руковођена циљем пораза Југословенске војске у отаџбини као јасне препреке њеном насилном освајању власти после рата.

У заједничким нападима, снаге под контролом Комунистичке партије су уместо у напад остајале на полазним положајима или су се ненадано повлачиле отварајући просор окупатору да нападне снаге генерала Михаиловића из најмање очекиваног правца. Ово се дешавало током напада на Крушевац започетог 19. септембра 1941. године, Шабац започет 23. септембра 1941. године, и Краљево започет 8. октобра 1941. године.9 Ово је јасно указивало да Комунистичка партија Југославије третира снаге генерала Михаиловића као свог класног непријатеља и да преговоре користи у циљу придобијања поверења и омогућавања окупатору да их уништи.

Поред тога, после ослобођења појединих градова Комунистичка партија је, следећи свој главни ратни циљ, започела обрачуне са „класним непријатељем“ хапсећи и стрељајући дотадашње носиоце локалне власти као и припаднике и симпатизере генерала Михаиловића. Тако је у Ужицу из кога су се немачке снаге повукле без борбе 21. септембра 1941. године Централни комитет КПЈ 1. октобра 1941. године издао проглас у коме је обзнанио: „Главни циљ наше борбе јесте уништење нашег класног непријатеља.“10 Таквим поступцима, Комунистичка партија је излагала Југословенску војску у отаџбини огромним људским жртвама истовремено штедећи своје припаднике и симпатизере стварне борбе против окупатора.

Инструктор Комунистичке партије Југославије задужен за Србију Светислав Стефановић – Ћећа послао је октобра 1941. године писмо разјашњавајући став партије према споразумима са четницима, у ком поред осталог стоји: „Задаће које у даном моменту стоје пред нама у вези са њима, јесу: полазећи од учења Лењина и Стаљина да је у извесним моментима потребно и корисно да се ступа у савез и да се закључују споразуми...ми данас још нећемо да рушимо мостове са њима.“11

Иначе теоретичар комунизма Лењин, на кога се позива инструктор КПЈ је дао поучна упутства о преговорима и другим методима борбе које је Комунистичка партија доследно следила: „Ми се никад не можемо одрећи употребе сваког лукавства, сваке подвале и преваре, сваког незаконитог пута, или метеоде, гажења задате речи и изобличење саме истине.“12

Највиши орган Комунистичке партије Југославије – Централни комитет (у даљем тексту: ЦК КПЈ) на заседању у манастиру Враночу у Црној Гори, јануара 1942. године издао је следеће упутство: „Пре судбоносног тренутка морамо ставити цео народ, потпуно и без обзира на средства, под своју власт...ми се морамо у даном часу послужити и одредбама Атлантске повеље користећи се њоме у циљу васпостављања диктатуре пролетеријата у земљи. То ће бити могуће кад народ Југославије буде представљала наша партија у виду партизанске војске и народноослободилачког покрета.“13

Југословенска војска у отаџбини је прозрела намере вођства Комунистичке партије и свој став сажето изложила у Директиви из јула 1942. године. У погледу става према комунистима директива налаже: „Најодлучније тајно припремање за борбу као и према најопаснијем унутрашњем непријатељу, не по нашој вољи него по њиховој. По сваку цену постати јачи од њих, не испуштати их са ока и не дозволити њихову инфилтрацију у нашу организацију. Никакве илузије у односу на њих. По природи ствари они су наш непријатељ број 1 и они ће учинити све да нас ослабе, искористе и униште, као што су већ учинили где год смо били наивни и где год су они могли. Сваки њихов предлог за сарадњу је голо тактизирање са тим циљем, а сваки национални став проста маска. Њихов циљ је само један – комунистичка револуција и диктатура пролетаријата. Јасно је да ће немачки слом повући са собом и окупаторски режим и садање домаће власти и десничарске покрете. Остаје тада само југословенски национални покрет (југословенска војска у отаџбини) као главна, управо једина сметња њиховом насилном преузимању власти. Стога ће учинити све да нас елиминишу или раслабе још пре немачког слома. У осталом пале су нам у руке њихове тајне директиве у том смислу. Оне се могу резимирати овако: где је власт јака противника подрити изнутра. Где је власт слаба противника отворено уништавати. Пре свега уништавање националних вођа (официра и националних радника). У борби против националних елемената служити се са свим средтвима, удруживањем макар и са црним ђаволом. На такву њихову одлуку, после узалудних покушаја да са њима сарађујемо, покушаја који су нас скупо стајали остаје нам једно: истом мером, без скрупула. Вара се ко у њима гледа припадника нашег народа....“14

Иначе да је борба против Југословенске војске у отаџбини била главни задатак Комунистичке партије и Народноослободилачке војске као њене оружане формације јасно се види из наређења њених високих руководилаца. Доле наведени примери показују да је борба Комунистичке партије против Немаца, Италијана и снага Независне државе Хрватске била у сасвим споредном плану у односу на уништење четника.

Тако је Јосип Броз 14. фебруара 1942. године послао наређење штабу Црногорско-санџачког партизанског одреда у коме стоји: "Морате обавезно стријељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима. Исто тако расчистите са лабавим и колебљивим елементима. При свему томе морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа. Стријељајте масу оних који су били прешли из партизана на страну четника. Послије тог стријељања они који остану неће више помислити да тако нешто направе... Поред овог, обавезно морате спровести мобилизацију људства у бјелопољском срезу. Оне који се не би јавили стријељајте... Упамтите да је сада за нас важније убити и растјерати четнике него Талијане."15

Слично наређење Броз шаље 10. марта 1942. године Главном штабу за Црну Гору и Боку у коме наводи: "Ликвидацији четничких банди и пете колоне морате посветити сву пажњу. Против четничких банди у Васојевићима морате мобилисати што више људства. Када то четничко упориште ликвидирате, све ће остало ићи лакше... Ви морате прибјећи репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окорелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати.“16

Заступник Врховног штаба генерал Велимир Терзић 21. децембра 1942. године наређује: "Противу четничких села, као што су Шаховићи и друга која сте споменули у свом извештају, која служе као четничка склоништа, гнезда и отпорне тачке - треба да предузмете оштре и немилосрдне мере... (Све четнике) или у борби или ван борбе, као и њихове помагаче и заштитнике, треба ликвидирати на лицу места."17

Имајући у виду овакву борбену стратегију генерал Михаиловић и Југословенска војска у отаџбини имала је легално и легитимно право да се томе супротставе и на сличан начин одговоре на овакве нападе. Комунистичка партија је међутим ове чињенице и доказе брижљиво крила како би неистинито из идеолошких и политичких разлога приказала да је генерал Михаиловић противно закљученим споразумима нападао њене јединице спроводећи споразуме о активној војној и политичкој сарадњи ради одржавања окупације и убијања родољуба који се томе противе.

Према томе, међусобне споразуме је првенствено кршила Комунистичка партија користећи их само ка средство да придобије поверење припадника Југословенске војске у отаџбини како би им у најпогоднијем тренутку задала најтежи могући ударац.

2. Неистинито приказивање преговора и споразума ЈВО са окупаторским, марионетским и колаборационистичким властима из идеолошких и политичких разлога:

Према пресуди генерал Михаиловић је осуђен са другим оптуженима зато што су „ступили и за све време рата и непријатељске окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором ради заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања окупације како би уз помоћ окупатора успоставили режим против народне диктатуре и националног угњетавања те су на тај начин у најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили злочин издаје народа и отаџбине;“

Тврдња о активној војној и политичкој сарадњи са окупатором у циљу одржавања окупације је неистинита. Наиме, током рата све стране су прибегавале ратним лукавствима која су се, поред осталог манифестовала међусобним преговорима и споразумима. Све зараћене стране су преговоре и споразуме користиле као тактичко средство како би од друге стране извукле одређену добит или предност да би првом приликом те споразуме изиграли. Ову тактику је примењивала и Југословенска војска у отаџбини. Генерал Михаиловић је осмислио и своје команданте упознао са тактиком „сви против свих“. У писму команданту Зетских одреда пуковнику Баји Станишићу од 9. марта 1943. године он пише: „ Ми радимо само за себе и никог више – само нас се тичу интереси Срба и будуће Југославије – за постизање циља користимо једног непријатеља против другог, тачно онако, као што и сви наши непријатељи, без разлике, раде – постићи успех са најмање жртава, али поднети и највеће жртве, ако је то потребно за општу ствар, сачувати народ од сваког непотребног излагања на дому. О свему овоме води се рачуна. У Источној Босни током 1942. године били су слаби не само домобрани већ и Немци, па овде није било потребе за споразумима или легализацијом. На западу Босне, међутим, све непријатељске формације биле су јаче „Немци, усташе, домобрани, као и комунисти. Примирје које су четници потписали са домобранима важило је и за Немце. Једна немачка посадна дивизија која се ту налазила имала је задатак да чува комуникацију и привредне објекте, па је операција против комуниситичке „Бихаћке републике“ ангажовала усташе и домобране, не знајући да комунисти, заправо, и опстају захваљујући њима. Тако су хрватске операције против комуниста завршаване, с једне стране наоружавањем комуниста, а с друге стране уништавањем српских села.....“18

Неистинито приказивање преговора и споразума ЈВО са Немацима:

Југословенска војска у отаџбини је водила борбе са Немцима, Италијанима, Бугарима, усташама и колаборационистичким снагама. Међутим, она није била у стању да истовремено води борбу против свих њих па је повремено улазила у преговоре и споразуме како би свој положај према једном непријатељу олакшала ради борбе против другог. У депеши од 22. децембра 1942. године генерал Михаиловић је овим поводом писао Југословенској влади и Лондону „Услед великог броја непријатеља, тежимо да тучемо једног по једног. Борба против свих њих одједном била би узалудна и безуспешна“.19 Са Немцима је тако преговарала првенствено када је оценила да би њихове снаге могле да буду уништене, када су остајале без оружја и муниције и када су желели да придобију немачко поверење како би им у датом тренутку задали неочекивани ударац. У тим ситуацијама нуђена је сарадња у виду примирја, и заједничке борбе против комуниста. Ако би Немци то прихватили Југословенска војска у отаџбини би тражила оружје, муницију, одећу и друга средства али би их по правилу штедела и употребљавала против Народноослободилачке војске у дефанзивним акцијама. Примирје је пак доносило борцима неопходан одмор и предах.

Поред тога коришћена је и тактика „легализације“. Поједине јединице Југословенске војске у отаџбини су легализоване тако што су могле слободно да се стационирају у неком окупираном месту. Највећим делом ове јединице су коришћене за чување пруга које су биле од виталаног значаја за окупатора. Међутим, ову ситуацију припадници ЈВО су користили за саботаже и диверзије јер им је на овај начин омогућаван лак приступ добро чуваним објектима. Такође су током боравка на окупираној територији скупљале важне обавешајне податке који ће бити од користи у будућим оружаним акцијама против окупатора.

Код оцене оваквих споразума битно је утврдити да ли су они закључени да би се постигао трајан савез са окупатором и ступило у колаборацију или су такви поступци склапани у нужди, да би се изнегло уништење, заварао други уговарач, добило оружје са давањем лажног обећања и слично. Укратко питање је да ли такви споразуми прерастају у „активну политичку и војну сарадњу са окупатором“ због чега је генерал Михаиловић, поред осталог, осуђен. Основна карактеристика оваквих привремених споразума је била да њима не само што није успостављена активна војна и политичка сарадња већ се она показала до те мере штетном по Немце да су забранили било какве преговоре са снагама генерала Михаиловића.

Разлоге забране објаснио је 21. новембра 1943. године фелдмаршал Максимијан фон Вајс, Главни командант немачких снага за Југоисточну Европу у Директиви20 у којој поред осталог стоји: „Све (немачке) официре обавестити о следећем: „а) Постојећа забрана сарадње са четничким снагама или с појединим групама донесена је због јасне одлуке врховног четничког вође Драже Михаиловића да настави борбу против Немачке и њених савезника, одлуке од које он до сада није одустао.“ Даље се наводи у тач. ц) да „лојално понашање појединих четничких јединица у последње време не може се генерализовати, јер и данас још четничке банде врше неке нападе и акте саботаже.“ А тач. д) наводи да „одсад па на даље забрањује се трупама да с четничким јединицама воде било какве преговоре“ задржавајући то право евентуално само за Главну команду.

Према томе, само преговарање или споразум који шкоди непријатељу не даје основ за њихову криминализацију, због чега је осуда у том делу заснована на идеолошким и политичким разлозима.

Примера ради као један од видова „активне војне и политичке сарадње“ наведен је састанак генерала Михаиловића са Немцима у селу Дивци крајем 1941. године. На том састанку немачки представник је тражио да генерал Михаиловић прихвати безусловну капитулацију својих трупа што је он одбио. Само идеолошки и политички разлози могу да окарактеришу као активну политичку и војну сарадњу захтев једног преговарача да му се други безусловно преда са свим својим војницима, а други одбије тај захтев. У крајњој линији немачки окупатор не би тражио од генерала Михаиловића предају да је са његовим снагама имао политичку и војну сарадњу којом се одржава окупација земље.

Поред тога крајем 1942. године немачки командант за Југоисток генерал Александар Лер у извештају Берлину поред осталог је навео: „За Србију и даље остаје најважнији задатак савладавање Михаиловићевог покрета свим расположивим средствима“21 Ово такође негира „активну војну и политичку сарадњу и циљу одржавања окупације“ јер савладавање покрета генерала Михаиловића у том случају не би крајем 1942. године остао најважнији задатак немачког окупатора.

Према томе ови документи очито негирају војну и политичку сарадњу генерала Михаиловића са окупатором и његову намеру да одржава окупацију.

Могуће је да суд није ни знао за ове доказе приликом доношења пресуде, али обзиром на природу судског процеса против генерала Михаиловића, ови докази не би имали утицаја каквог би имали пред непристрасним и независним судом.

Докази злонамерном тумачењу преговора и споразума ЈВО са окупаторским снагама

Међутим и Комунистичкој партији и свим државним органима под њеном контролом било је познато:

- Да су немачке оружане снаге током рата извеле 24 војне операције против јединица под командом генерала Михаиловића и то:

Операција „Михаиловић“ (4-9.12.1941.)

Операција „Бадер/Источна Босна“ (15-23.1.1942.)

Операција „Трио“ (8.-12.4.1942.)

Операција „Forstrat“ (15.5.-3.6.1942)

Операција „Копаоник“ (8-17.10.1942)

Операција „Рудолф“ (29.11.-2.12.1942)

Операција „Хајнрих“ (16-23.3.1943)

Операција „Ђаво“ (14-17.4.1943)

Операција „Црно“ (1.5-15.5.1943)

Операција „Круг“ (8-16.6.1943)

Операција „Јутарњи ваздух“ (12-19.7.1943)

Операција „Рудник“ (17-23.7.1943)

Операција „Sifelknecht“ (7-15.8.1943)

Операција „Ариље“ (14-24.8.1943)

Операција „Maiskolben“ (3-8.10.1943)

Операција „Krumm“ (12.-20.10.1943)

Операција „Ерих“ (20-31.10.1943)

Операција „Dolstos“ (21-23.10.1943)

Операција „Јесења магла“ (24-29.10.1943)

Операција „Овсињи хлеб“ 30.10.-5.11.1943)

Операција „Хајка“ (17.2.-11.3.1944)

Операција „Пролеће“ (8-19.3.1943)

Операција „Саксонија“ (21-22.5.1944)

Операција „Чумић“ (27.5.-1944)22

Поред тога за време устанка 1941. године Немци су извели и пет операција против четника и партизана. То су:

Операција „Лук Саве“ (25.9-15.10.1941) са подоперацијама „Шабац“ (22-26.9.1941), „Мачва“ (23-28.9.1941), „Цер-Иверак“ (6-9.10.1941), Крупањ.долина Јадра (10-20.10.1941);

Операција „Ото“ (13-20.10.1941)

Операција „Тамнава“ (15-30.10.1941)

Операција „Ваљево“ (15-25.1.1941)

Операција „Долина Западне Мораве“ (25.11-9.12.1941) са подоперацијама „Ужице“ за елиминисање партизана и „Михаиловић“ за елиминсиање четника.

Ове операције сигурно нису изведене ради одржавања политичке и војне сарадње са генералом Михаиловићем или одржавања окупације.

- Да су Немци су извели и шест обавештајних операција против припадника ЈВО и Равногорског покрета:

„Масон“ 1941. хапшење националиста повезаних са устанком;

„Олуја“ 1943. хапшење талаца у случају савезничког искрцавања;

„Подухват 800“ 1942. године хватање генерала Михаиловића уз помоћ Бранденбуршког пука маскираног у четничке униформе;

„Валтер“ 1943. откривање илегалног командант у Београду под том шифром;

„Издаја“ 1944. хапшење већег броја четника у Београду и непослушних квислинга у Грчкој и

„Водена вила“ 1944. потапање дунавске флоте на Излазу како не би дошла у руке четника.

Ни ове операције, очигледно нису извршене ради одржавања политичке и војне сарадње генерала Михаиловића са окупатором или одржавања окупације.

- Да је Немачка Врховна команда издала проглас српском народу 8. децембра 1941. године у коме стоји: „Срби, Вођа одметника и бунтовник Дража Михајловић, који на својој савести носи крв више хиљада Срба и који је властитој земљи нанео бескрајну беду и невољу, после уништења његове банде, налази се у бекству, по свој прилици у правцу Босне. Због непредавања оружја, мобилизације илегалне војске, због његовог злочиначког удруживања са комунистима, и због подизања оружаног устанка против немачких окупаторских снага, он је свој живот проиграо. Онај, ко га ухвати, добиће премију у висини од 200.000 динара. Немачка Врховна команда.“

Пада у очи да су оптужбе против генерала Михаиловића са наведене немачке потернице готово идентичне са неким оптужбама партизанске пропаганде тог времена које су касније нашле место и у пресуди против генерала Михаиловића. Обе стране су тврдиле да је генерал одговоран за смрт више хиљада Срба те да је мобилисао илегалну војску. Очита је међутим и разлика. Док пропаганда Комунитичке партије тврди да је генерал Михаиловић у то време активно сарађивао са Немцима, дотле они тврде да је он то чинио са комунистима. Такође су и Немци и Комунистичка партија већ 1941. године били јединствени у томе да ће га лишити живота у првој погодној прилици али из дијаметрално супротних разлога.

- Да је Врховна команда немачких трупа у Србији у лето 1943. године објавила потерницу којом за генералом Михаиловићем означавајући га „вођом банди“ и нудећи награду од 100.000 рајхсмарака у злату марака сваком оном ко га доведе живог или мртвог. Ово очигледно није урађено ради одржавања војне и политичке сарадње са окупатором или одржавања окупације;

- Да су припадници Равногорског покрета и симпатизери генерала Михаиловића хапшени и слати у логоре а многи и стрељани. Само у Бањичком логору било је више соба у којој су затваране само присталице овог покрета. У првој званичној категоризацији од септембра 1942. године, присталице генерала Михаиловића су сврстане у категорију „националисти“. Хапшења и држања у логорима присталица генерала Михаиловића свакако нису чињена због политичке и војне сарадње са окупатором или одржавања окупације већ напротив због одсуства такве сарадње и борбе против окупатора.

- Да је тадашњи вођа француског покрета отпора генерал Де Гол, уз похвалну наредбу, одликовао је генерала Михаиловића Ратним крстом 2. фебруара 1943. године наводећи: „Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“ Очигледно је да генералу Михаиловићу ово одликовање није дато због одржавања политичке и војне сарадње са окупатором или намера да одржава окупацију.

- Да су снаге генерала Михаиловића учествовале у „Противосовинској логистичкој операцији 1942-1943. године“

Током 1942. и 1943. године снаге под командом генерала Михаиловића су биле укључене у „Противосовинску логистичку операцију“ у складу са наређењима Савезничке врховне команде и југословенске Владе у Лондону. Циљ операције је био прекид снабдевања и транспорта погонског материјала, оружја, муниције, хране и друге опреме моравско-вардарском комуникацијом, као и Љубљанско-Загребачким и Љубљанско-Ријечким правцем, немачким снагама на афричком ратишту.

У то време за сваки срушен мост Немци су стрељали 1.000 грађана, за рушење пруге 100, за убиство чувара пруге 20 а за убиство претседника општине 5. Процењује се да је у овим акцијама погинуло више од 3.500 непријатељских војника. Немци су ради одмазде стрљали између 5.500 и 20.000 Срба.23

Директиву за ову операцију издала је Савезничка команда крајем јула 1942. године када је генерал Михаиловић и довршио организовање железничара који су били кључни за успех ове операције.24 Иначе сличну наредбу генерал Михаиловић је добио и од тадашњег председника Владе из Лондона др. Слободана Јовановића. Током августа генерал Михаиловић је послао низ наређења укључујући поред моравсхо-вардарске комуникације и пругу Сремска Митровица – Загреб. У циљу извршења овог задатка Савезници су послали код генерала Михаиловића и своје инструкторе.25

Ради избегавања немачких репресалија ЈВО је настојала да диверзије врши ван територије под немачком окупацијом и даље од српских насеља.26 У ту сврху су коришћене и темпиране бомбе које су постављане у железничку композицију у Србији а с тим да експлодирају када воз више није на територији под контролом Немаца. Тако су маја 1942. године железничари дигли у ваздух воз у Софији, мада је темпирана бомба подметнута још у Нишу. Ове диверзије су имале тешке последице по окупаторске снаге.27

Генерал Михаиловић је у ту сврху тражио од Владе у Лондону да не објављује појединости о овим акцијама.28 И ово је злоупотребљавала партизанска пропаганда приписујући себи ове диверзије29 и лажно оптужујући генерала Михаиловића за неактивност. Међутим, бројни документи несумњиво говоре да су диверзије извршиле снаге под командом генерала Михаиловића.

За диверзије је, како је већ речено, коришћена и тактика „легализације“ четничких одреда. Наиме, ови одреди су прихватали да се не боре против Немаца и да одржавају ред у земљи и чувају важне објекте и комуникације укључујући железничке пруге. Легализоване јединице извршавале су и даље наређења и задатке добијене од командне структуре Југословенске војске у отаџбини укључујући и шпијунажу непријатеља, саботаже и диверзије. „Легализација“ им је наиме омогућавало слободан приступ тим пругама што су потајно користили да изврше планиране диверзије и униште железничке композиције са целокупним теретом и људством и отежају саобраћај на тој прузи. Тако један од учесника ове акције, Божидар Панић наводи: „Наш Крагујевачки одред је дању обезбеђивао (пругу) а ноћу је рушио.“30

Немци су кажњавали вешањем легализоване припаднике Југословенске војске у отаџбини када би их открили да крше споразум о легализацији. Крајем 1941. године генерал Михаиловић је наредио двојици својих официра да се легализују. Један од њих Радомир Петровић – Кент је отворено рекаао да се тога плашио: „Јер је то била најгора ствар. Немци су овај вид нашег лукавства сматрали највећом преваром и најстрожије кажњавали. Да су нас похватали, у сваком случају бисмо висили на ћириличном слову Г.“31

Иначе генерал Михаиловић је уочио да поједини легализовани припадници његових снага не обављају своје дужности према Југословенској војсци у отаџбини. Зато је послао упозорење које гласи: „Легални официри у маси не раде ништа добро за нас. Често су кориснији Немцима више него нама. Нека команданти на терену воде о томе рачуна и уписују такве у црне књиге, а нарочито оне који неће да се одазивају нашим позивима за сарадњу. Саопштите свима легализованим. Нека им се скрене пажња да се каријера стиче у борби.“32

Из овога се види да је генерал Михаиловић тражио од легализованих припадника своје војске да и даље раде за њу тражећи да се свака пасивизација или рад против њених интереса санкционишу. Другим речима, ово показује да легализација није вршена у циљу одржавања окупације већ добијања тактичких користи за наставак борбе против окупатора.

И поред прикривања, немачке снаге су откриле да иза диверзија и саботажа стоји генерал Михаиловић. Наиме, у неким случајевима су успели да открију темпиране бомбе али им је главни закључак био да су у то време у Србији трупе под командом генерала Михаиловића биле једине организоване снаге које су се бориле против њих. Из њихових извештаја се види да су такође знали да ове диверзије нису извршили партизани јер су то време у Србији биле само њихове мале неорганизоване групе које су углавном бавиле пљачком. Због тога су у знак одмазде стрељали бројне присталице генерала Михаиловића, мада су у неким ситуацијама стрељали и једнак број комуниста и њихових симпатизера када нису могли да утврде одакле потиче диверзија. Тако су Немци због разних диверзија на прузи и напада на возове стрељали „10 присталица Д. Михаиловића“ у Крушевцу, 5 у Крагујевцу, 50 због убиства једног немачког наредника у Златову, 50 због рушења моста на прузи Пожаревац – Петровац и обарања телеграфских стубова итд.33

У складу са добијеним инструкцијама, обавештајна мрежа генерала Михаиловића је свакодневно достављала Савезницима извештаје о броју транспорта који се кроз Србију шаљу према Грчкој, количинама терета, броју људства и др.

Поред тога, трупе под командом генерала Михаиловића су извршиле више акција против немачких снага на Дунаву, потопивши један број бродова који су вршили транспорт за потребе трупа на Источном фронту, после чега је маја 1942. године у Београду стрељано „50 присталица Д. Михаиловића“ а после напада на брод у Сипском каналу 160 Срба из Бањичког логора.34

Акције генерала Михаиловића и снага под његовом командом похвалили су Савезници. Заједничком изјавом америчког председника Рузвелта и Краља Петра од 24. јула 1942. године наводи се да „красни подвизи генерала Михаиловића и његових одважних људи, пример су самоникле и несебичне воље за победом и служе и њима као подстрек да непријатељи да непријатељи слободних народа буду савладани.“ У свим англиканским црквама у свету, 20. септембра 1942. године, обављено је молествије за Југославију. Служби у Вестминстерској опатији у Лондону присуствовао је Краљ Петар са министрима.

Пет дана касније, 25. септембра 1942. године британски министар спољних послова Идн рекао је у Парламенту: „Југословенска војска још се бори против заједничког непријатеља на властитој груди, под командом свог јуначког вође, ђенерала Михаиловића. А ова је истина од великог значаја. Овог часа немачке дивизије, које би непријатељу добро дошле за појачање руског или египатског фронта, везане су борбама у Југославији.“

Највише оцене о доприносу генерала Михаиловића Савезничкој ствари дали су и бројни команданти: британски маршал Александер, и командант савезничких снага генерал Ајзенхауер.

У говору за Нову 1943. годину Хитлер је рекао „да је рат у Африци изгубљен услед саботаже свих комуникација преко Балкана.“35

Из свега напред изложеног произилази да су поједини преговори и споразуми ЈВО са Немцима из идеолошких и политичких разлога оквалификовани као активна војна и политичка сарадња у циљу одржавања окупације уз занемаривањ чињеница које неусмњиво указују да је циљ тих споразума био заваравање непријатеља што се манифестује непрекинутим и међусобним борбама немачких формација против Југословенске војске у отаџбини те проогонима, хапшењима и стрељањима њених припадника и присталица.

Неистинито приказивање споразума ЈВО са Италијанима:

Став генерала Михаиловића према сарадњи са Италијанима је генерално био исти. Када су Италијани понудили команданту јужне Србије мајору Радославу Ђурићу сарадњу генерал Михаиловић му је 17. новембра 1942. године одговорио: „ Италијани свуда покушавају да дођу у везу са нашим људима. Тежња им је да користе наше људе за своје циљеве. Ми само да их користимо да се дочепамо оружја. У разговорима са њима држати чисто националну линију. Никаква милиција за њихов рачун..Искористимо их само ради оружја, али да се Арнаутима не даје, јер они наоружавају и њих, а то је противу нас. Преваримо их да дођемо до циља. Они су лукави, будимо још лукавији.“36

Поједини команданти ЈВО у Црној Гори и Далмацији су водили преговоре и са Италијанима. Наиме, у Црној Гори Народноослободилачка војска је од почетка 1942. године почела да примењује своју револуционарну политику ликвидације класног непријатеља. Поред присталица генерала Михаиловића велики број људи је ликвидиран и остављен на такозваним „пасјим гробљима“ или бачен у јаме. У циљу заштите становништва, поједини команданти Југословенске војске у отаџбини су прихватили да одржавају ред у земљи спречавајући такве акције и борећи се против партизанских јединица које су их вршиле.37

Слично је било у Далмацији и Херцеговини где је поред већ постојећег српског становништва био концентрисан и велики број Срба избеглих из Независне државе Хрватске које су италијанске власти толерисале и нису излагале прогону на етничкој или верској основи. Због тога су се и команданти Југословенске војске у отаџбини на том подручју уздржавали од оружаних акција против Италијана недозвољавајући партизанске и усташке провокације. Наиме, оружане акције против Италијана довеле би до спречавања даљег доласка прогнаних Срба и њиховог протеривања у Независну државу Хрватску оних који су ту већ дошли. Тако један од команданата Југословенске војске у отаџбини војвода Добросав Јевђевић пише: „Услед немилосрдног партизанског терора присиљени смо били на разговоре и колаборацију са италијанским трупама које су то једва чекале, да избегну борби излагање својих војника, надајући се да ћемо ми сами ликвидирати комунисте. Талијанска војска нам је дала у више махова оружје, затим око 250.000 метака, 10 митраљеза и даје на реверс и веће количине хране за одреде коју употребљавамо за прехрану становништва које директно скапава од глади. Сви ти одреди су искључиво под командом наших активних официра и спремни у сваком часу да изврше сваку заповијест против Италијана или кога желите.“38

Извештавајући о деловању у Лици војвода Бирчанин јавља да су италијанске власти понудиле потпуковнику Михићу, који се налазио на Сушаку као ратни заробљеник да са њима сарађује у борби против комуниста јер је врло популаран у Лици одакле је и родом. Он је пристао под условом да на терену слободно ради у име Краља и да нема видљиву сарадњу са италијанским трупама. Дозволили су му да на терен пошаље једног официра коме је наредио да одмах ступи у везу са војводом Бирчанином. Овај га је преко тог официра овластио да може користити окупатора у циљу наоружања и исхране четника до границе могућности, пазећи да ни у ком случају не окрњи националну част, достојанство и углед нашег народа. Он даље каже да на делу Далмације који је Италија већ анектирала (Задар – Обровац – Бенковац – Кистање – Скрадин – Шибеник) ради се тајно на четничкој организацији и да том акцијом „која за окупатора представља само добро маскирану борбу против комуниста, а у суштини има циљ остваривања националних идеја, руководи штаб Динарске четничке дивизије, до доласка потпуковника Михића“ коме ће по доласку бити поверене акције у овој зони.39

Генерал Михаиловић се и лично састао са војводом Бирчанином и Петром Баћовићем јула 1942. године и издао им писмену директиву у чијем полазном становишту стоји да Краљевина Југославија постоји да је само прва битка изгубљена а да се борба наставља, да ђенерал Михаиловић представља Владу и Врховну команду у земљи и организује војску и да су сви Југословени дужни да се ставе на расположење представнику Врховне команде. Директива даље наводи да је задатак покрета да организује народ у земљи за ослободилачку борбу, да дигне војнички устанак против окупатора у тренутку када је успех сигуран и у складу са вањском акцијом, да збаци режиме наметнуте од стране непријатеља, успоставу југословенске власти и спречи нове покушаје насилног преузимања власти од било кога, да одржи ред у земљи, да обезбеди државне границе, ослободи југословенске крајеве који су заостали под туђином и да казни у име закона све народне издајнике и злочинце. Директива наводи као начин рада покрета „тајно организовање свих исправних Југословена без обзира на племенску припадност и политичка убеђења“. У директиви је дат врло сажет став према непријатељу „Према окупатору само саботаже и варање.“40

О сарадњи Југословенске војске у отаџбини са Италијанима најбоље говори чињеница да нико од присутних о томе није обавестио Италијане. Италијански посланик у Загребу известио је свог министра иностраних послова 23. августа 1942. године да је 22. и 23. јула 1942. године одржан састанак српских вођа под председништвом генерала Михаиловића и да су састанку присуствовали пуковник Трифуновић и војвода Јевђевић. У писму се наводи да по повратку са састанка „именовани нису поднели никакав извештај о састанку већ су војне италијанске власти обавештене другим путем.“ Даље се наводи да су Трифуновић и Јевђевић то признали чим су питани али су изразили своју оданост према Италијанима негирајући да су они и Михаиловић говорили и стављали прелоге против Италијана, те да то нису рекли Италијанима јер нису донети никакви закључци уперени против њих. Ово управо илуструје да је Југословенска војска у отаџбини приступала споразумима са италијанским снагама само да би извукла тренутне користи али да од своје борбе против њега никада није одустала.

Генерал Михаиловић је уочио и поједине негативне стране легализације. Наиме, легализовани четници су се вратили породичном животу и на одређени начин занемарили своје обавезе. У распису који је упутио 28. августа 1942. године он наводи: „Саопштите свим легализованим одредима следеће: Многи легализовани одреди заборавили су да је сада рат и да је њихова легализација само маска за подземни рад. Новац и угодан живот разнежио је многе који мисле да тако сачекају крај рата па да после само извлаче користи. Нека се зна да се о сваком води рачуна. Наређујем да сви легализовани одреди униште комунисте на својим просторима. Даље да наше шумске одреде помажу на сваком кораку новцем, храном, муницијом, оружјем као и у извођењу организације и тајне пропаганде.“41

Слично упозорење генерал Михаиловић шаље 8. спетембра 1942. године са наређењем о формирању летећих илегалних једници на теренима свих бригада: „У многим нашим крајевима осећа се застој у раду. Многи легализовани делови прешли су у мирнодопски живот. Многи заборавили да је рат и да непријатеља има много и свуда. Наређујем да сви команданти бригада организују летеће јединице како ће бити за сваког наређено. Ове јединице не могу бити легалне. Њихово је место шума и планина. Њихова акција брза и одлучна, против свих и свакога. Легални делови да им послуже као база за снабдевање и прикривање, као гром ове јединице има да уништавају народне издајнике и све унутрашње непријатеље, љотићевце, комунисте, Пећанчеве....Пред догађајима који наступају, ови летећи делови послижиће као језгро за мобилизацију свих снага бригада.“42

Предње речито говори да је генерал Михаиловић тактику споразума кроз легализацију користио искључиво у намери да завара непријатеља и од њега придобије корист. Такође је видљиво да је генерал Михаиловић осуђивао пасивизацију својих припадника током легализације. То све говори да сарадња са италијанским окупатором није успостављана ради одржавања окупације већ да би се постигле тактичке предности, добило оружје, муниција, храна, обавештајни подаци и покрио рад одреда који нису легализовани. Такође ова сарадња је успостављена у циљу заштите српског цивилног становништва од усташког террора као и револуционарне политике Комунистичке партије. Стога је осуда генерала Михаиловића због политичке и војне сарадње са Италијанима у циљу одржавања окупације заснована на идеолошким и политичким разлозима.

Неистинито приказивање споразума ЈВО са НДХ:

До пролећа 1942. године Југословенска војска у отаџбини су заједно са Народноослободилачком војском држали заједнички фронт против снага НДХ. Тада су јединице Народноослободилачке војске изненада напустиле овај фронт и напале Југословенску војску у отаџбини са леђа.

Тај изненадни напад партизана присилио је четничке одреде са леве обале Врбаса, који у то време нису били под командом генерала Михаиловића да 7. јуна 1942. године формулишу заједничку стратегију према властима НДХ. Закључено је да су споразуми изнуђени зато што су комунисти изазвали грађански рат напустивши заједничку борбу и напали четнике а што су искористиле и хрватске снаге па се том нападу придружиле. Споразумима ће бити заштићено српско становништво од даљег клања, из хрватских затвора се ослобађају заточени Срби а становништву омогућава да се врати из збегова својим кућама. Одлучено је да се од Хрвата не узима новац већ само муниција и коначно да у сукобима са партизанима треба штедети животе Срба и придобијати их пропагандом за „коначни обрачун са Хрватима.“ Два дана касније Споразум је у име босанских четника 9. јуна 1942. године у Бањалуци потписао Раде Радић а у име хрватских власти велики жупан др. Петар Гвоздић и домобрански пуковник Иван Брозовић. Овај споразум је допуњен 14. јуна 1942. године у Прњавору и њиме су четнички одреди стекли слободну територију у Независној држави Хрватској. Наиме, утврђене су границе под контролом Борјанског четничког одреда па су Срби могли да прелазе ту границу само са пропусницом овереном од стране четничких команданата а Хрвати са пропусницама које оверава командант домобранских трупа у Дервенти и Прњавору.43 Споразумима је омогућено српским породицама да добијају материјалну потпору од државе и да слободно исповедају православну веру.

На конференцији шест највећих четничких јединица из Западне и Централне Босне одржаној 1. и 2. јула 1942. године у Грабској одлучено је да се признају сви уговори закључени између појединих четничких одреда и НДХ. Одредима који нису закључили споразуме поручено је да то учине. Закључено је такође да одговорност муслимана за злочине према Србима не треба генерализовати већ да се пронађу и казне само они чија кривица несумњиво може бити доказана. Сви остали а посебно муслиманске жене и деца морају бити поштеђени од четника. Стало се и на становиште да је у партизанским редовима велики број Срба заведених комунистичком пропагандом. У случају заробљавања, ако се установи да је неко починио злочине мора се упутити Главном штабу босанских четничких одреда који ће га предати суду да одлучи о његовој кривици.

И ови споразуми нису дуго поштовани. Обе стране су их кршиле а усташе су покушале и да га злоупотребе и разоружају четнике о чему је 5. августа 1942. године генерал Михаиловић известио Владу у Лондону.44

До које мере су и ови споразуми поштовани говори извештај Команданта 718. немачке посадне дивизије генерал Фортнер у извештају од 18. октобра 1942. године наводи: „четници уопште нису за озбиљне противнике узималу хрватске домобране, него су их делимично чак и трпели на својој територији. Насупрот томе настављали су свим средствима огорчену борбу против усташа...“45

Хрватске локалне власти за Усору и Соли јављале су Загребу 12. новембра 1942. године: „Што се тиче држања четника у овим крајевима, оно није било подношљиво ни код оних који су потписали уговор, а камоли код оних са којима преговори уопште нису вођени.“ После таквог извештаја Врховно заповедништво НДХ је закључило 12. децембра 1942. године да „четници постају сваког дана све дрскији“ закључујући да „су ови споразуми са четницима без икакве вриједности.“46

Међутим, они нису донели корист Независној држави Хрватској али јесу тамошњем четничким јединицама и српском становништву. Марта 1943. године немачки пуковник Реквард јавио је: „Нема ни говора о неком утицају хрватске владе у крајевима у којима они (четници) владају. Напротив, четници су своје крајеве херметички затворили и чак су тражили пропуснице од немачких официра. Хрватски чиновници и војници могу ступити у те крајеве само с опасношћу по живот.“47

Директива ЈВО из јула 1942. године у делу борбене тактике поред осталог наводи: „према усташама борба свим средствима.“ Директива даље наводи да је споразум четника у Босни, Хрватској и Лици и власти Независне државе Хрватске нежељена последица партизанских насртаја на четнике и Југословенску војску у отаџбини и да се као такав мора разумети. Али да оно што се у том споразуму не може одобрити то је што су дотични четници допустили да буде искоришћен за усташку пропаганду. Директива каже да „Овај споразум ни у ком случају није био допуштен, још мање наређен од стране ЈВО“ наводећи на крају да „ЈВО се категорички ограђује од оваквих односа са усташама и осуђује поступак тих четника.“48

Закљученим споразумом примера ради Главни штаб босанских четника уговорио је са Управом за дестилацију дрвета НДХ испоруку дрвета из рејона Теслића. Члан 5. тог уговора предвиђа „да Команда босанских четничких одреда изда одобрење да ли да се дрво пусти или не“. На основу тога Командант босанских четничких одреда Раде Радић издаје одобрење команданту батаљона „Танкосић“ и наређује да се „Дестилацији дрвета“ саопшти да за сваки просторни метар дрвета приликом извоза има да плати за балване 30 куна а за цепанице 20 куна.“ Из овог примера је видљиво да су босански четнички одреди споразумом признати као снага која на територији делу територије Независне државе Хрватске коју држи под контролом издаје одобрења властима ове марионетске државе за експлоатацију шуме, одређујући „извозну“ цену.49 Испоруку дрвета вршили су и команданти неких других босанских четничких одреда. У замену за то су добијали новац, оружје и муницију у мањим количинама па је Радић у упутствима потчињеним командантима захтевао да у првом реду инсистирају на добијању оружја и муниције, јер им је потребна за борбу против партизана (комуниста). Међутим, треба приметити да босански четнички одреди овим нису добијали помоћ од окупаторских власти или власти Независне државе Хрватске већ су до тога долазили продајом дрвета са свог подручја. Ово такође доводи у питање тврдње о признању суверености НДХ јер одобрење за испоруку дрвета са те територије дају четнички одреди а не власти НДХ.

Хрватски генерал Брозанић покушао је да убеди Немце да не дају четницима муницију јер они стварају залихе за устанак против окупатора. Иначе средином 1942. године четнички одреди из западне Босне још нису били укључени у Југословенску војску у отаџбини. 50

Неистинито приказивање споразума ЈВО са колаборационистима:

Генерал Михаиловић је настојао да придобије што већи број припадника колаборационистичке власти. То му је омогућавало да у њеним радовима има своје људе који би помагали прикупљања обавештајних података, саботаже, придобијање нових присталица, избегавање гоњење и спашавање својих људи који су допали затвора. Под изговором борбе против комуниста успевао је да добије оружје, муницију, храну и на тај начин олакша опстанак и борбу својих одреда против окупатора. То је омогућило да поједини припадници колаборационистичке власти заштите од Немаца јединице генерала Михаиловића у критичним тренутцима лажно их представљајући као четнике Косте Пећанца који се боре проти комуниста. Ове контакте партизанска пропаганда користила за тврдње да је генерал Михаиловић сарађивао са домаћим издајницима.

Генерал Михаиловић је дозвољавао појединим јединицама да се легализују уласком у састав колаборационистичких формација и прихватањем њихове команде. Међутим, то је коришћено управо у циљу заваравања окупатора и извлачења користи из таквог чина. Тако команданту Млавског корпуса капетану Синиши Оцокољићу Пазарцу генерал Михаиловић наређује 19. јуна 1942. године: „У циљу прикривања одреда и спречавања разоружања дозвољене све преваре. У крајњем случају узмите Пећанчеву фирму“. Потпуковнику Драгославу Павловићу генерал Михаиловић пише 24. августа 1942. године: „Легализованим саопштити да буду на опрезу јер ће Немци хапсити све. Нека запазе тренутак и на време се баце у шуму. Непријатељ треба да буде преварен, а не они.“ Капетану Оцокољићу генерал Михаиловић пише 8. септембра 1942. године: „Легални делови претварају се по потреби у илегалне делове. Служе за превару, а не за корист непријатељу.“51

Када је реч о ставу према постојећим домаћим властима (у Србији и где се појаве у служби окупатора) Директива из јула 1942. године упућује да се побија њихова пропаганда, „не ометати користан учинак за народ“, „ометати користан учинак за окупатора“, „водити евиденцију о личној одговорности појединих њених припадника, помагача, симпатизера“ а „очите издајнике ликвидирати одмах.“

Влада у Лондону је осудила генерала Недића и друге припаднике колаборационе власти као издајнике и најавила да ће им после рата бити због тога суђено. Преко Би-Би-Сија емитована су имена колаборациониста који су стављени под слово „З“. Ове емисије је користила пропаганда КПЈ тврдећи да је слово „З“ скраћеница од речи „заклати“ и да је примењивана на родољубе. Ово није тачно јер је ово слово потицало од речи „заплашити“ а међу њима се не налази ни један комуниста или припадник народноослободилачког покрета већ само припадници колаборационистичке власти. Иначе став ЈВО према колаборационистима огледа се и у чињеници да су преки судови ЈВО осудили на смрт неке од колаборациониста (Коста Пећанац, Милош Масаловић, Цека Ђорђевић и др.) и те пресуде су извршене.

Оптужница је сагласно идеолошким и политичким циљевима суђења тврдила да слово З је прво слово речи заклати, те да су на основу тога четници заклали преко 10.000 родољуба. Ово је демантовано а у припреми суђења се изгубило из вида да о томе постоји доказ у британским архивама.

Тако је у лондонском „Тајмсу“ од 15. јула 1946. године је објављено писмо професора Слободана Јовановића, бившег председника југолсовенске владе у изгнанству у ком се поред осталог наводи: „У оптужници против ђенерала Драже Михаиловића нарочито су, изгледа, истакнута убиства извршена под такозваним словом „З“. Јавни тужилац у Београду тврди да је југословенска влада у Лондону, поступајући по предлозима ђенерала Драже Михаиловића, оглашавала преко лондонског радија имена оних које је требало побити. Према оптужници то оглашавање преко радија представљала су и нарађења за убиство Титових присталица и симпатизера. На једној конференцији са страним новинарима у Београду 1. новембра 1945. године, дрДушан Недељковић, председник југословенске комисије за утврђивање ратних злочина, рекао је да је број оних на које је примењено слово З „изванредно велики“. „По нашим подацима прикупљеним на терену“, тврдио је Недељковић, „цифра закланих прелази десетак хиљада“.

„Као заступник министра војног од јануара 1942. године до јула 1943. године“ пише даље Слободан Јовановић у „Тајмсу“, „имам да изјавим следеће: 1. З је прво слово речи – застрашити. Лицима стављеним под слово З давано је упозорење да се за њихова недела зна и изван земље и да ће их после рата стићи казна. 2. Објављивање лица стављених под слово З вршено је преко Радио-Лондона, по предлозима ђенерала Михаиловића које је ђенерал Михаиловић достављао преко британских власти. 3. Укупно је 75 особа стављено под слово 3. 4. Из списка лица стављених под слово З, који се може наћи у архиви Радио-Лондона, јасно излази да је слово З примењивано само на квислиншке елементе познате по својој служби непријатељу. Тако је било примењено и на председника тзв. српске владе Милана Недића и на најважније колабораторе. 5. Супротивно тврђењу др Недељковића на списку лица стављених под слово 3 нема ни једног члана из Титовог покрета“.

Ово је једна од илустрација креирања дефектног чињеничног корпуса на коме је заснована осуда генерала Михаиловића.

Из свега напред изложеног произилази да преговори и споразуми Југословенске војске у отаџбини нису сачињавани у намери одржавања окупације и гушења општенародног устанка, већ да би ратним лукавством кроз те споразуме остварила тактичке предности ради остварења свог јединог циња – ослобођења земље од окупатора.

3. Прикиривање преговора и споразума КПЈ и НОВ са окупаторским, марионетским и колаборационистичким властима у циљу уништења ЈВО из идеолошких и политичких разлога:

Сарадња КПЈ са усташким властима:

Сарадња Комунистичке партије са усташким покретом започета је у предратној Југославији у време њиховог илегалног рада због заједничког политичког става да великосрпска буржоазија угњетава хрватски народ.

По доласку Усташа на власт и проглашењу Независне државе Хрватске на тражење високог усташког функционера Мила Будака већ априла 1941. године Поглавник НДХ је потписао споразум о сарадњи са комунистима.52 Овај споразум је био скриван од Немаца и Италијана због њиховог стриктног антикомунистичког става. Међутим, ову сарадњу између Сиња и Книна открила је италијанска обавештајна служба 28. новембра 1941. године. Власти НДХ су тајно преко свог министра Рушиновића почетком 1943. године обавестиле руководство Комунистичке партије о немачкој операцији „Вајс“. Командант 4. зоне „Народноослободилачке војске Хрватске Вицко Крстуловић написао је 18. јануара 1943. године Врховном штабу о доласку министра Рушиновића: „Да је Павелић послао министра нарочито зато да нађе везу са партизанима, како би се на било који начин предусрела ова акција (Операција „Вајс“) и убијање партизана и хрватске војске. Ово преговарање и споразум са партизанима мора бити апсолутно тајно пред Немцима и Талијанима.“ Том приликом је уговорен и састанак Јосипа Броза са Папом Пије Дванаестим о чему постоји извештај италијанске обавештајне службе.53

Са усташким министром Рушиновићем састао се у строгој тајности лично Јосип Броз али је италијанска команда из Шибеника сазнала за тај састанак и о томе обавестила своје претпостављене. Оригинале докумената о овим састанцима пронашла је др. Смиља Аврамов професор Правног факултета у Београду у пензији у италијанском војном архиву у Риму.54

Иначе о овом састанку постоји и допис генерала Велимира Терзића од 17. јануара 1943. године у коме тражи оригинална пуномоћја усташких преговарача.55

Садејство НОВ са оружаним снагама НДХ у борбама против ЈВО

Јединице Југословенске војске у отаџбини настојале су да заштите српско становништво од усташког терора у Босни. Ове јединице предводио је мајор Јездимир Дангић. Мисија ових јединица је међутим осујећена захваљујући садејству хрватске војске и усташких снага и Народноослободилачке војске. У свом извештају Вермахту од 10. априла 1942. године немачки генерал Паул Бадер наводи: „Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у садејству са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.“56 Самог мајора Дангића специјални агенти немачке службе АБВЕР-а су пронашли у Рогачици код Бајине Баште у ноћи 11. и 12. априла 1942. године, ухапсили га и послали у један логор у Пољској.

Преговори и споразуми КПЈ и НОВ са окупаторским снагама у циљу уништења Југословенске војске у отаџбини:

Преговоре са окупатором је водила и Комунистичка партија Југославије. Тако је новембра 1942. године ова партија преко др Ханса Ота57 понудила да је Немци пусте да се свим својим снагама бори против четника у замену за примирје јужно од Саве и престанак напада на пругу Загреб – Београд.

То јасно указује да је главни циљ Комунистичке партије био пораз Југословенске војске у отаџбини а не против окупатора и снага Независне државе Хрватске.

Операција „Вајс“ и преговори НОВ са немачким окупатором:

Почетком 1943. године немачка команда је одлучила да уништи герилске снаге на Балкану које би могле да садејствују са савезничким снагама које би се ту искрцале. Немачка команда је планирала да у ову операцију поред својих укључи италијанске и усташке снаге. Испланиране су две нападне операције: „Вајс“ против Народноослободилачке војске и „Шварц“ против Југословенске војске у отаџбини у Херцеговини и Црној Гори.

Операција „Вајс“ је имала три фазе: „Вајс 1“, „Вајс 2“ и „Вајс 3“. Ова последња је предвиђала разоружање четника од стране италијанских снага и завршена је неуспехом.58

У жељи да избегне борбу против Немаца и усташа, Тито је средином новембра 1942. године писао немачком генералу Хорстенау нудећи прекид непријатељстава.59 Везе Народноослободилачке војске са италијанским снагама иначе су биле добре јер их ове нису ометале да крајем 1942. године, без борбе напусте Црну Гору. Такође је Народноослободилачка војска одржавала добре односе са властима Независне државе Хрватске. То се манифестовала садејством њихових снага против јединица Југословенске војске у отаџбини под командом мајора Јездимира Дангића у источној Босни 1941. и 1942. године. Тако је немачки генерал Литерс означио усташке снаге као „живу резерву оружја за партизане.“60 Наиме, Независна држава Хрватска је имала интерес да наоружава партизане у борби против четника као и да се борбе четника и партизана одвијају ван њене територије па су подржавали прелазак партизана на територију Црне Горе и Србије снабдевајући их оружјем.61

Током битке на Неретви, нашавши се у тешком положају руководство Комунистичке партије је затражило преговоре са Немцима и 8. марта 1943. године овластило тројицу својих високих руководилаца (Коча Поповић командант Прве пролетерске дивизије, Милован Ђилас члан Политбиро, највишег тела Комунистичке партије Југославије и др Владимир Велебит генерал) да преговорају са Немцима. Немци су већ сутрадан обавестили партизанско вођство да прихватају преговоре и да њихови представници дођу у Бугојно 12. марта 1943 године.62 Међутим, партизанском вођству се толико журило да су већ 11. марта 1943. године три њена опуномоћеника са белом заставом пошли према немачким положајима. Немци су их одвезли у Горњи Вакуф где је сачињен записник о разговорима са немачким командантом генералом Диполдом који је дошао из Бугојна. У немачком записнику са састанка стоји у тачки 3: „Ова тачка је већ раније била предмет дискусије, у писму Глајза Хорстенауа од 17. новембра 1942. године. Делегација је мишљења да се сада о овим стварима може разговарати. У овом часу они немају основе да воде рат са немачком војском. Они једино желе да се боре против четника, борили су се против Немаца само зато јер су их ови претходно напали. Делегација објашњава да су они један потпуно самосталан, националан и независни покрет. Ослањају се на Совјетски Савез само ради пропаганде, док са Лондоном никакве везе не желе да имају. Делегацији је познато да Италијани помажу четнике и да их снабдевају оружјем. Четници су у задње време врло оснажили, они су у ствари органи Владе која је побегла у Лондон, увек су спремни следити њена наређења. НОВ би се и сама борила против Енглеза у случају да се они овде искрцају; напротив четници не би јер они једва чекају ту прилику. У радио-вези су са Енглезима, а Италијани све ово допуштају. Они једино желе одлучујући ударац четницима и стога предлажу заједничко утврђивање интересних сфера. Моле да се тач. 3 третира тајно.“63

О преговорима постоји и „Записник предлога делегације НОВ Југославије“ од 11. марта 1943. године који су потписали сви делегати (у име НОВ: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит) у коме поред осталог стоји: „Штаб НОВ Југославије је мишљења да у садашњој ситуацији не постоји разлог због ког би немачка војска требало да води ратне операције против НОВЈ, нарочито када се узме у обзир ситуација, непријатељи и интереси обеју страна – због тога би у обостраном интересу било да се непријатељство прекине. У вези са овим немачка команда и ова делегација би требало да одлуче о својим предлозима по питању интересних сфера и да утврде правце привредних и других интереса. НОВЈ сматра четнике као главне своје непријатеље. У току трајања ових преговора, и сходно горњим тачкама, предлажемо прекид ратног стања између немачких снага и НОВЈ....Врховни штаб је овој делегацији нагласио да је закључење ових преговора хитно....“64

Истог дана 11. марта 1943. године генерал Хорстенау је у Загребу добио вест да су се Титови делегати јавили немачкој војсци и изјавили да се „партизани не боре против Хрватске државе и ни под којим условима ни против Немаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да се боре против сваког непријатеља кога би Немци означили, и против Британаца када се буду искрцали. После ових преговора Немци су пустили из затвора двадесетак комуниста.65

Преговори су настављени у Загребу, где су Ђилас и Велебит пребачени немачким авионом и о њима је немачки посланик у Загребу Каше известио Берлин.

Према томе руководство Комунистичке партије је овим предлогом јасно показало да су снаге генерала Михаиловића њихов главни противник, што је и разумљиво са становишта њеног примарног циља – насилног освајања власти после ослобођења земље. У то време вођство Комунистичке партије је правилно проценило да ће Немачка и Италија изгубити рат и да је само питање времена када ће се то десити. Наиме, Немачка је већ претрпела одсудни ратни пораз на Источном фронту код Стаљинграда и започела повлачење из Совјетског Савеза. Поред тога на страни Савезника у рат су крајем 1941. ушле и САД. Америчке и британске снаге су однеле победу у северној Африци и било је само питање дана када ће и где да изврше инвазију на европском континету и отворити други фронт. Управо могућност отварања тог другог фронта на југословенском тлу била је велика брига немачког окупатора али уједно и руководства КПЈ. Оно је страховало да би англо-америчке снаге могле не само протерати окупатора из земље већ и вратити у земљу Краља и Владу из изгнанства и помоћи Југословенској војсци у отаџбини да поново успостави стари друштвени поредак. Тиме би циљ Комунистичке партије да после ослобођења земље оружано освоји власт био осујећен. Зато је вођство Комунистичке партије и настојало да све снаге усмери према Југословенској војсци у отаџбини како би њеним поразом елиминисала главног противника у земљи који јој стоји на путу реализације њеног циља.

Партизанска пропаганда је дуго година крила садржину ових разговора са Немцима да би их када се о њима сазнало, представљало као преговоре око размене заробљеника. Међутим, прикривање ових разговора и преговарача је имало за циљ прикривање основног циља и метода којих је Комунистичка партија примењивала у насилном освајању власти.

Уверени да је са Немцима договор постигнут, највиши руководиоци Тито, Ранковић и Жујовић послали су 29. марта 1943. следеће писмо секретару Покрајинског комитета за Босну и Херцеговину: "Са 6. бригадом, појачаном са деловима Мајевичког одреда или Фрушкогорског, хитно се пребаците између Горажда и Међеђе на санџачку страну и чистите терен од четнка у правцу Заборка и Чајнича... На своме путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција... Најважнији наш задатак сада јесте уништење четника Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљи ток народноослободилачке борбе."66

Јосип Броз 30. марта 1943. године обавештава Први босански корпус да је „искористивши преговоре о размени заробљеника са Нијемцима“ успео „неутрализирати Нијемце од четника и Италијана. О томе морате водити рачуна и сву вашу борбу употријебити против четника у централној Босни и Крајини.“67

Уверен да су Немци прихватили његову понуду Јосип Броз 14. априла 1943. године наређује Првој пролетерској дивизији: „За сада никако не нападати Горажде, нити долазити у сукоб са тим гарнизоном, као ни са осталим немачко-хрватским посадама у долини Дрине.“68

Ово јасно показује да је политика руководства Комунистичке партије да са окупатором закључи и поштује примирје како би поразила Југословенску војску у отаџбини не зато што се она не бори против окупатора већ да би је уклонили као противника у оружаном освајању власти после ослобођења.

Према томе, да су генерал Михаиловић и Југословенска војска у отаџбини активно политички и војно сарађивали са окупатором у циљу одржавања окупације, Комунистичка партија не би ни понудила окупатору да јој омогући борбу са њеним политичким и војним сарадником јер је јасно да се окупатор не би одрекао снаге са којом има војну и политичку сарадњу у циљу одржавања окупације. Напротив, понуда Комунистичке партије дата Немцима јасно говори да је она знала да се Југословенска војска у отаџбини активно бори против окупатора и да окупатор жели њено уништење. И управо је због тога Комунистичка партија преко својих највиших руководилаца ставила понуду немачком окупатору да се обуставе међусобне оружане борбе како би све своје снаге, уместо против окупатора, усмерила према Југословенској војсци у отаџбини.

Ово речито говори да је осуда због активне војне и политичке сарадње са окупатором у циљу одржавања окупације заснована на очитој неистини и да је исконструисана из идеолошких и политичких разлога како би оправдала лишење живота генерала Михаиловића и припадника Југословенске војске у отаџбини.

У преписци са министром спољних послова Рибентропом, немачки посланик у НДХ Каше, предлажући прихватање предлога вођства Комунистичке партије, указао је 30. марта 1943. године да је „боље водити операцију „Шварц“ против четника не сопственим снагама већ подржавајући партизане који их нападају.“ Међутим и поред тога врховне немачке власти су понуду одбиле69 али о томе нису обавестили Народноослободилачку војску желећи да их што је могуће дуже држи у илузији о обустављању непријатељства и усмеравању њихових главних снага против Југословенске војске у отаџбини.

У том циљу током преговора Немци и Италијани су прекинули борбе против Народноослободилачке војске омогућавајући им управо оно што су и тражили: да све своје снаге усмере против четника.70 Током преговора Немци су преговарачима Комунистичке партије чак оставили на столу, наводно нехотично, сву документацију коју су имали о Југословенској војсци у отаџбини.71 Шта више док су снаге генерала Михаиловића одбијале нападе Народноослободилачке војске на Неретви, немачке и италијанске снаге су пошле према њиховим боковима запретивши да опколе јединице Југословенске војске у отаџбини. Да би то избегао генерал Михаиловић је издао наређење за повлачење својих јединица према Дрини и Црној Гори што је омогућило продор Народноослободилачкој војсци ка Херцеговини и Црној Гори. За то време ни Немци ни Италијани нису нападали партизанске снаге управо их одржавајући у нади да су њихови предлози прихваћени и да име се пружа прилика да своје снаге усмере искључиво према Југословенској војсци у отаџбини.

Операција „Шварц“

Међутим, десетак дана пре преговора вођства Комунистичке партије са немачким окупатором, 3. марта 1943. године Врховни командант Југоистока генерал Лер известио је Хитлеров штаб о ситуацији на Балкану „а нарочито о операцији „Шварц“ против герилског вође Михаиловића у Црној Гори. Хитлер је захтевао бомбардовање Колашина где је сматрао да се налази штаб генерала Михаиловића. Генерал Лер је за операцију тражио да се са Источног фронта повуче 1. планинска дивизија ради учешћа у операцији. Како је тој дивизији требало четири недеље за долазак, операција Шварц је могла да се изведе тек маја 1943. године.72

Већ сутрадан 4. марта из Италије се вратио заменик начелника немачког Генералштаба генерал Варлимонт и известио Хитлера да Италијани неће да учествују у операцији „Вајс 2“ чији је циљ био уништење Народноослободилачке војске на Неретви, да неће да учествују у разоружању четника у Далмацији и да неће да учествују у акцији против Југословенске војске у отаџбини у Црној Гори. Тек после интервенције Немачке, италијански генерал је пристао да узме учешће у операцији.73 Тако су претходни договори са појединим четничким командантима у Црној Гори престали да важе па су Италијани обуставили дотадашње испоруке оставивши четничке снаге без муниције. Такође су започели и масовна хапшења присталица генерала Михаиловића и ЈВО.74

Тако се понуда вођства Комунистичке партије да обустави непријатељства са Немцима и њиховим савезницима и све снаге усмери против Југословенске војске у отаџбини савршено уклапала у немачку операцију против снага генерала Михаиловића под називом „Шварц“. Како јединице планиране за ову операцију још нису повучене са Источног фронта, офанзива Народноослободилачке војске после пробоја на Неретви против снага Југословенске војске у отаџбини је била добродошла припрема немачке будуће операције „Шварц“. Међутим, Врховни командант за Југоисток генерал Лер је после продора партизанских снага у Црну Гору назначио да је циљ операције уништење „свих побуњеника у Црној Гори и Источној Херцеговини без обзира да ли су присталице генерала Михаиловића или комунисти. Нарочито штаб генерала Михаиловића са свим официрима и британским официрима за везу треба пронаћи и уништити.“ Михаиловићеву команду генерал Лер је означио као „главни циљ“ немачког ваздухопловства које је учествовало у операцији „Шварц“. Поред 1. планинске дивизије коју је чинило 20.000 прекаљених бораца са Источног фронта у операцију „Шварц“ је укључен и један ојачани пук из Србије. 75

Немци су започели операцију „Шварц“ 11. маја 1943. године. 14. маја 1943. године. Немачке снаге су ушле у Црну Гору и Херцеговину обавестивши италијанског савезника да су то учиниле „у циљу разоружавања и евентуално уништења четничких снага“. Немачки генерал Лер је ову акцију правдао четничким испадима против СС дивизије код Мостара и непријатељског држања према 1. планинској дивизији“76 коју су за ову сврху Немци повукли са Источног фронта. Тог истог дана немачке снаге покушавају да у селу Бољне заробе генерала Михаиловића и снаге које су биле са њим али је он то избегао напустивши тај простор два сата раније. Немачки обруч је захватио Расински корпус чији су делови, уз велике губитке, ипак успели да се пробију из немачког обруча и избегну заробљавање.

У исто време немачке и усташке снаге су напале са леђа јединице Југословенске војске у отаџбини док су се бориле против јединица Народноослободилачке војске код Калиновика. Ту су заробили 750 четника а оне који су се скрили по околним селима одали су им партизански позадинци и симпатизери.77

Иначе ваља напоменути да су пре и у току мартовских преговора са вођством Комунистичке партије Немци у више наврата покушали да ступе у контакт са генералом Михаиловићем али је он сваки пут то одбио и о томе известио Владу у Лондону.78

Команданти појединих јединица Југословенске војске у отаџбини међутим имали су сопствене процене немачких и италијанских намера, битно различите од процена генерала Михаиловића. И управо поступањем по сопственим проценама имало је тешке последице за те јединице и њихове команданте. Наиме, окупаторске снаге су уверавале поједине четничке команданте да немају непријатељске намере према њима па су се тако обратили и мајору Павлу Ђуришићу. И поред упозорења генерала Михаиловића да се са Немцима не састаје јер ће га сигурно ухапсити, да је немачки преговарач исти који је то урадио са Дангићем79 овај то није послушао. Тог дана Немци су у Колашину заробили мајора Ђуришића са целим штабом и 2.000 бораца. У току операције „Шварц“ заробили су укупно 3.500 бораца Југословенске војске у отаџбини али су остали успели да се извуку из обруча. У исто време италијанска жандармерија је хапсила припаднике и симпатизере генерала Михаиловића у Црној Гори. Један воз са заробљеним четницима Павла Ђуришића стигао је у Краљево. Два вагона су послата у Косовску Митровицу и тамо су сви заробљени припадници Југословенске војске у отаџбини стрељани а остали послати у логоре.80

После заробљавања Павла Ђуришића, команданта ЈВО у Црној Гори, генерал Михаиловић је на његово место поставио Ђорђија Лашића и забранио „легализацију“ четничких јединица наређујући нападе на окупаторску војску, борбу против комуниста, као и опрез према окупаторским понудама како се не би поновила ситуација слична уништењу снага Павла Ђуришића.81

Према томе, поменуте чињенице речито говоре да између окупаторских снага и Југословенске војске у отаџбини није било „активне политичке и војне сарадње у циљу одржавања окупације“ јер у противном окупаторске снаге не би извеле операцију „Шварц“ са циљем уништења снага генерала Михаиловића и његовог заробљавања, а такође не би заробиле, стрељале и послале у логоре хиљаде припадника његових оружаних формација.

Све ово је било добро познатно вођству Комунистичке партије али је ове чињенице свесно прикривала и приказивала у искривљеном светлу како би прикрила своју сарадњу са окупатором а из идеолошких и политичких разлога неосновано оптужила за то генерала Михаиловића.

Сходно томе и ово је доказ да је осуда о „активној војној и политичкој сарадњи генерала Михаиловића са окупатором у циљу одржавања окупације“ заснована на идеолошким и политичким разлозима а не на стварним догађајима и чињеницама.

Ово је такође било потребно како би се прикрило веровање Јосипа Броза у споразум са Немцима и тешке губитке које је због тога претрпела Народноослободилачка војска.

Иначе, Јосипа Броза није напуштала вера у споразум са Немцима што је допринело да за разлику од Југословенске војске у отаџбини и генерала Михаиловића, главнина снага Нраодноослободилачке војске остане у немачком обручу. Наиме, када су немачке снаге напале с леђа трупе генерала Михаиловића које су потискивале партизанске јединице из Црне Горе, Тито је и даље наређивао нападе на четнике у области Колашина и даље верујући да споразум са Немцима добро функционише јер његове снаге до тада нису трпеле немачке нападе. Немцима међутим, није било познато да је партизанска главнина која се пробила преко Неретве ушла у Црну Гору и североисточну Херцеговину, дакле управо у крајеве ка којима је била уперена оштрица немачког напада на Југословенску војску у отаџбини. Иронија битке на Сутјесци јесте чињеница да је немачка офанзива имала за циљ уништење четника, а не партизана.82 Према писању тадашњег високог функционера КПЈ Милована Ђиласа, када су Немци напали на партизане Тито је узбуђено рекао: „То значи да Немци лажу! Никада нисмо били у већој опасности.“83 Један од команданата НОВ-а генерал Павле Јакшић написао је: „Оволика доза пећинске неодлучности и колебљивости врховног команданта – коју смо уочили и тешко осетили сви ми учесници Сутјеске, а која ће се још изразитије испољити у Дрвару 25. маја 1944. године – недопуштена је за функцију војног командовања, која треба да је ослоњена на одлучност, чврстину, храброст и упорност, увек а посебно у тешким ситуацијама.“84

Тако због недостатка информација о снази непријатеља Народноослободилачка војска не креће одмах главним снагама, које је Броз увек држао уз себе, ка најслабије брањеном делу обруча. После три безуспешна покушаја пробоја обруча уз претрпљене огромне жртве, Броз одлучује да покуша пробој долином Сутјеске али и то не успева. Партизанске снаге се тада раздвајају у три групе са покушајем продора на три различита места. Према немачким извештајима од 5. јуна 1943. године пробој код села Тјентишта је одбијен а партизанске снаге су претрпеле огромне губитке. У наредних пет дана Врховни штаб је успео да се пробије са остатцима неких јединица на сектору који су држале снаге НДХ са делом немачких снага, с тим што је Трећа дивизија Народноослободилаче војске потпуно уништена.85

Борбе ЈВО против Немаца и Италијана после операције „Шварц“

Процењујући скору капитулацију Италије и долазак Немаца у области које су до тада држали Италијани, генерал Михаиловић је одлучио да нападне италијанске гарнизоне у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку и одузме им оружје и муницију, уводећи тајну и потпуну мобилизацију и поседање положаја за образовање другог фронта.86

У складу са овим наређењем капетан Лукачевић је са главним снагама напао Пријепоље и после тешких уличних борби против 2.000 немачких и „арнаутских“ војника заузео град. Ове снаге су следећег дана ослободиле Пљевља после борби са Немцима да би већ 11. септембра ушле и у Бијело Поље. Како су немачке снаге у овим борбама уништене, јединице Југословенске војске у отаџбини су кренуле као Беранима. Тамо је капетан Лукачевић са пратиоцима и енглеским официром за везу пуковником Бејлијем пошао да затражи предају италијанског гарнизона без борбе. Командант италијанске дивизије „Емилио“ је прихватио предају и о томе је одмах обавештена Савезничка команда од које се чекало одобрење. У то време снаге капетана Лукачевића су бројале око 10.000 људи али је само 4.000 било наоружано. Остали су чекали предају италијанског оружја како би се наоружали. Међутим, из Савезничке команде стигла је порука: „Италијанске трупе сматрати као савезничке. Оне су спремне за колаборацију и борбу против Немаца. Оружје не одузимати.“87

Порука је имала негативан и дезоријентишући ефекат по снаге генерала Михаиловића. У то време поново се стварао утисак о пуној сарадњи Југословенске војске у отаџбини и Народноослободилачке војске у борби против Немаца. Наиме, свакодневно су стизали извештаји о њиховом заједничком отпору наступајућим снагама из Хрватске према Сплиту и Шибенику.88

У исто време шеф енглеске војне мисије бригадир Армстронг тражио је од генерала Михаиловића да се спречи пребацивање немачких снага из Србије ка Босни и Санџаку и даље према јадранској обали рушењем пруге Ужице -Сарајево.89 Задатак је извршен и пруга је срушена на најосетљивијим местима: на три моста и у три тунела. Енглески официри су потом тражили рушење великог моста на Дрини код Међеђе али им је објашњено да је то могуће само у случају заузимања Вишеграда који је бранило 4.000 непријатељских војника. На питање Енглеза да ли је то могуће мајор Остојић је одговорио да јесте али да се у том случају операција мора продужити преко Соколца ка Сарајеву, саопштивши им план. У случају успеха цела област централне Југославије била би под контролом Југословенске војске у отаџбини. Британски изасланици су то прихватили и обећали да ће у случају успеха ове операције ЈВО добити помоћ широких размера.

Јединице снаге генерала Михаиловића су према плану заузеле Вишеград и убиле велики број непријатељских војника. Од смртне паљбе страдали су и многи цивили. У наредна четири дана Југословенска војска у отаџбини је ослободила Рогатицу и Соколац.90 Снаге мајора Рачића стигле су до Пала што је изазвало панику међу браниоцима Сарајева. Мајор Предојевић у име хрватског домобранског гарнизона понудио је сарадњу у борби са Немцима.

У том тренутку Југословенска војска у отаџбини држала је под својом контролом у Херцеговини: Невесиње, Гацко, Калиновик, Автовац, Билећу и Грахово, источни Санџак, у Србији све сем градова и главне пруге, у Босни Вишеград, Рогатицу, Устипрачу, а у Далмацији области око Книна и Врлике те планине Козјак, Промине, Велебит, Динара и Борје.91

Напред изнете чињенице такође негирају постојање активне војне и политичке сарадње генарала Михаиловића са окупатором у циљу одржавања окупације јер јединице под његовом командом не би на овај начин атаковале на окупатора да је постојала таква сарадња.

Напади НОВ на ЈВО ради заустављања офанзиве против Немаца и НДХ:

Међутим, Немцима је притекла у помоћ Народноослободилачка војска започињући офанзиву не против окупатора већ против Југословенске војске у отаџбини. У томе им је највише помогло наоружање италијанске војске које су запленили после капитулације Италије а које им је дало велику предност над слабо наоружаним снагама генерала Михаиловића.92

Партизанске снаге су најпре заузеле Рогатицу и одмах започеле обрачун са симпатизерима Југословенске војске у отаџбини. Истовремено је немачко-усташки гарнизон из Сарајева започео противнапад. Тако су јединице НОВ својим нападима на трупе генерала Михаиловића ослободиле окупаторске снаге притиска, натеравши јединице генерала Михаиловића да се бране и од њих и од окупатора.

И после неуспеха својих акција, јединице НОВ су наставиле и 1944. године нападе искључиво на снаге ЈВО. Наиме, оне су настојале да овладају Србијом чија је готово цела територија са изузетком градова и главне пруге била ослобођена. Партизанска офанзива је стога била усмерена ка ослобођеној територији а не према немачким упориштима. То је довело до тешких борби које су захваљујући савезничкој помоћи партизанском покрету а посебно уласком совјетске Црвене Армије у Србију окончане војничким поразом ЈВО.

Јединице ЈВО су разоружаване, њени припадници хапшени, мучени и стрељани а један број је успео да се повуче ка Босни у жељи да настави борбу или, ако то није могуће преда се западним савезницима очекујући људски третман. Један број се организовао у герилске јединице под називом „Краљеви командоси“ који је на територији коју су запоселе снаге НОВ започеле пропагандни рат ширењем антикомунистичке, продемократске и промонархистичке пропаганде и нападима на „антинационалисте“. Највећи број њих су нове власти откриле и ликвидирале.

Једном речју изнете чињенице речито говоре да је Југословенска војска у отаџбини током целог рата водиле непрекидне борбе против окупатора, што речито говори да је осуда генерала Михаиловића због наводне војне и политичке сарадње исконструисана из идеолошких и политичких разлога.

Идеолошке и политичке основе осуде због „убијања родољуба“

Генерал Михаиловић је осуђен и зато што је „са својим четницима убијао родољубе који су на било који начин помагали и одобравали борбу против окупатора“ а под лажном паролом борбе против комунизма коју је прихватио од окупатора.

Под родољубима се подразумевају грађани једне земље који из љубави према њој улазе у борбу против непријатеља – окупатора. Из пресуде је међутим видљиво да она појмом родољуба обухвата само припаднике и присталице Комунистичке партије и Народноослободилачке војске као њене оружане формације.

Из идеолошких и политичких разлога пресуда не примењује овај појам на припаднике Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета као и самог генерал Михаиловића упркос већ изнетим чињеницама о њиховој борби против окупатора, марионетских режима и квислиншких формација.

Сасвим је очигледно да се родољубље припадницима Југословенске војске у отаџбини, припадницима Равногорског покрета и самом генералу Михаиловићу ускраћује једино због њихове борбе против Комунистичке партије и Народноослободилачке борбе као њене оружане формације и то само из једног разлога: што нису прихватили да после рата Комунистичка партија насилно заузме власт и у складу са својом идеологијом успостави диктатуру пролетеријата.

Тврдња да је борба генерала Михаиловића против комунизма била лажна лишена је сваког основа. Генерал Михаиловић и све снаге под његовом командом доследно су се бориле и против окупатора и против комунизма без икаквих лажних парола. У тој борби било је много људских жртава са обе стране али само идеолошки и политички разлози су руководили суд да родољубима прогласи само присталице Комунистичке партије и борце Народноослободилачке војске као њене оружане формације јер су по идеолошким мерилима те партије родољуби само они који се боре и за социјалистичку револуцију и власт радничке класе. Они који се против тога боре су класни непријатељи и због тога нису родољуби.

Изгледа да се овим делом пресуде желело рећи да су снаге генерала Михаиловића убијале не само комунисте већ и припаднике Народноослободилачке војске и њене симпатизере који то нису, те да је због тога парола о борби против комунизма била лажна. Међутим, Нродноослободилачком војском је руководила и њоме командовала Комунистичка партија. Њени припадници, свесни тога или не, борили су се не само за ослбођење земље од окупатора већ и за приоритетни циљ те партије – насилно освајање власти и успоставу диктатуре пролетеријата. Како је тај циљ био и нелегалан и нелегитиман, осим са становишта комунистичке идеологије, борба против њега је била и легална и легитимна. Зато припадници Народноослободилачке војске који су погинули у тој борби нису убијени зато што су родољуби, већ зато што су се борили за реализацију нелегално и нелегитимног циља циља Комунистичке партије – насилно освајање власти.

Идеолошке и политичке основе осуде због „наметања братоубилачке борбе лажном паролом заштите српства“

Генерал Михаиловић је осуђен да је српском народу наметао братоубилачку борбу разбијајући његово јединство лажним паролама „заштите српства“ и „спасавања српских глава“.

Термин „братоубилачка борба“ изражава упадљиве карактеристике и резултате неке борбе или рата. Те карактеристике су да га међусобно воде припадници једног истог народа и да су и све жртве једне такве борбе, односно рата, припадници једног истог народа.

Овај израз међутим не изражава узроке који су довели до тога да припадници једног истог народа окрену оружје једни према другима. Разлози томе су најчешће различити политички и идеолошки интереси сукобљених група, због чега се такви сукоби називају и грађанским ратовима.

Уочљиво је зато да овај део осуде приказује само јасно уочљиве карактеристике те борбе (да је вођен између припадника српског народа) и једностране резултате (предимензиониране губитке које је Југословенска војска у отаџбини нанела свом противнику).

Пресуда додуше неистинито покушава да прикаже да је један део српског народа пошао у борбу против другог дела како би одржао окупацију, што је јасна неистина скована из идеолошких и политичких разлога како би се прикрила суштина овог сукоба. Наиме, откривање суштине сукоба између две зараћене стране екскулпирало би поступке генерала Михаиловића али и тешко оптужило вођство Комунистичке партије за грађански рат.

Комунистичка партија је позвала народ на устанак против окупатора формирајући партизанске одреде као своје оружане формације држећи их под својом чврстом командом и контролом. Међутим, снага тих одреда је била недовољна да би се упустили у отворену оружану борбу против окупаторских оружаних формација, па су се ограничили на саботаже, диверзије и нападе из заседа на мање окупаторске групе, после чега би се повлачили са места напада. Окупаторске снаге, у немогућности да пронађу извршиоце напада, усмерили су репресалије према становништву без обзира што су знали да оно не стоји иза њих. Погрешно су сматрали, да ће страдања недужног цивилног становништва активирати етичке кочнице код нападача и одвратити их од даљих напада. Међутим, Комунистичка партија је рачунала да ће овакве репресалије помоћи омасовљењу њених оружаних снага јер ће бар један део становништва у страху од њих окупаторске одмазде побећи од својих кућа и ступити у њене редове. Због тога је без обзира на последице наставила са оваквим нападима намерно изазивајући репресалије окупатора. Тај њен став сликовито је изразио њен високи функционер Едвард Кардељ 2. августа 1941. године и писму Јосипу Брозу: „Код неких другова постоји бојазан од репресалија (не у руководству), од уништења села и људи итд. Баш тај страх највише кочи одлучније приступање мобилизацији хрватских села. А ја држим да ће баш репресалије пребацити хрватско село на страну српског села. У рату се не смијемо плашити уништавања читавих села. Терор ће безусловно довести до оружане акције. У том духу смо и донијели сада наше конкретне закључке... Образовати одреде заједно са мачековцима. Треба изазвати њихову акцију. Терор против мачековаца подићи ће тек читаву Хрватску у отпор."93

Други високи функционер Комунистичке партије Светозар Вукмановић – Темпо добивши 12. августа 1941. године извештај од свог партијског друга Ђуре Пуцара о усташком покољу 650 људи жена и деце у околини Приједора, после чега се очекивало укидање усташке власти, одговорио је: "Много више ме је забринула вијест да су окупатори ишли на укидање усташке власти у Приједору и да је читаву власт у граду преузела регуларна војска НДХ. Уколико окупатор почне стварати стање у коме ће се према Србима примењивати неки праведнији закони, то може да поколеба велики дио сељачких маса и да угрози развој оружане борбе."94

Шта више ради омасовљења својих оружаних јединива Комунистичка партија је и сама спроводила терор над цивилним становништвом како би га натерала да ступи у њене редове. Тај део њене стратегију сликовито је изразио високи функционер Комунистичке партије Југославије Моша Пијаде на Антифашистичком конгресу у Бихаћу новембра 1942. године. Он је између осталог рекао: „Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће, ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама јер ћемо им ми обећати велику пљачку. Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати уза се предавањима, позоришним представама и другом пропагандом....Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере....Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира.“95

Према томе братоубилачки рат је имао узрок који је Комунистичка партија из идеолошких и политичких разлога прикривала. Наиме, на једној страни се налазила она са стратегијом да окупаторским репресалијама и својим террором натера део становништва да се прикључи њеним оружаним одредима док се на другој страни налзио народ окупљено око Југословенске војске у отаџбини и генерала Михаиловића који се таквој стратегији противио не желећи да учествује у социјалистичкој револуцији.

Очигледно је да Комунистичка партија своју ратну стратегију није хтела да открије на јавном суђењу. Она би тешко могла да наиђе на разумевање чак и њеног сопственог чланства и својих бораца који су под тим околностима дошли у њене редове, а још мање код домаћег и страног јавног мњења. Осим тога, отпор таквој стратегији је и легалан и легитиман, па би осуда генерала Михаиловића за такве радње била неодржива. Међутим, како су разлике око овог питања биле добро позната и у земљи и у иностранству она је прикрила прави разлог сукоба приказујући само њене спољне манифестације али и неистинито тврдећи да је генерал Михаиловић са својим снагама био у ствари део квислиншких формација чији је циљ био да се окупација продужи а ослободилачке снаге поразе. О неоснованости ове тврдње већ је било речи у овом Захтеву па се овде неће понављати.

Иначе за илустрацију идеолошких и политичких разлога на којима почива осуда и у овом делу треба нагласити очигледне чињенице које суд није хтео да узме у обзир.

Генерал Михаиловић и Југословенска војска у отаџбини као органи легалне власти имали су поред осталог обавезу да без обзира на борбу коју воде, пруже највећу могућу заштиту свом становништву. Такав став су имале и владе других окупираних земаља а њега су уважавали и Савезници. Променили су га само у односу на Југославију 1943. године о чему ће касније бити речи. Једном речју генерал Михаиловић је имао пуно право да одреди у ком степену ће изводити борбене акције против окупатора прилагођавајући их тако да цивилно становништво не буде изложено непотребним и несразмерним жртвама.

Као што је већ речено, снаге генерала Михаиловића саме, или у садејству са партизанским снагама, извеле су током лета и јесени 1941. године већи број напада на окупаторске снаге широм Србије и ослободиле један број градова и села.

Задужен да угуши устанак у Србији немачки генерал Франц Беме 25. септембра и 10. октобра 1941. године издаје наређење свим командама у Србији „да на препад ухапсе и задрже као таоце све комунисте и мушкарце осумњичене да су комунисти, све Јевреје, један број становника наклоњених националистима и демократама“ и да ће „ако дође до губитака на страни Немаца или фолксдојчера, територијално надлежни команданти до нивоа команданта пука одобрити стрељање притворених по следећој квоти: (а) За сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера (мушкарци, жене, деца) сто затвореника или талаца, б) За сваког рањеног немачког војника или фолксдојчера 50 затвореника или талаца.“96 Овако драстичне репресивне мере важиле су само на територији Србије под немачком окупацијом и ни у једном другом крају окупиране Европе.

Без обзира што су комунисти у овој наредби означени као приоритетни међу таоцима они су били веома мало заступљени међу жртвама репресалија. Наиме, њих и њихових симпатизера је било веома мало. Поред тога због рада у илегали они нису били експонирани у јавности да би као такви били узети за таоце. Највећи број њих се већ налазио у партизанским одредима или је био у дубокој илегали у градовима. Зато су окупаторске репресалије у Србији најпре погодиле Јевреје које је окупатор успешно регистровао и обележио на самом почетку рата, и пошто их је готово све до једног побио, прешао на „становнике наклоњене националистима и демократама“, где се поред припадника Југословенске војске у отаџбини и присталица Равногорског покрета убраја и сво цивилно становништво Србије под немачком окупацијом.

Последице овог наређења имале су разорне ефекте на српско национално биће. Немачке казнене експедиције су поступајући по горе цитираним наређењима 14. октобра 1941. године само у Краљеву стрељали неколико хиљада људи, а у Крагујевцу између 19. и 21. октобра 1941. године близу 3.000 људи.97 Ово нису биле и једине немачке репресалије због губитака претрпљених током устанка 1941. године. Тако су Немци после напада на Шабац стрељали 2.100 грађана тог града и околине.

Већ ови подаци речито говоре о тешким цивилним жртвама које је српско становништво на територији под немачком окупацијом трпело у првих неколико месеци устанка. Те жртве се мере у десетинама хиљада стрељаних и такве губитке цивилног становништва, за само месец дана борбе, биле су несразмерно велике у односу на занемариве губитке које је претрпео непријатељ. Нормално је да би свака разумна и одговорна државна власт то оценила као тешку угроженост свог народа и предузела мере које јој стоје на располагању да то спречи или олакша. Према томе немачке репресалије су угрожавале и српство и српске главе па позив за њихову заштиту и спасавање није био никаква „лажна парола“ већ нужна потреба.

Тај позив је упутио Претседник Југословенске владе генерал Душан Симовић 18. октобра 1941. године, пар дана после стрељања у Краљеву, наредивши пуковнику Михаиловићу преко британске радио станице Би-Би-Си „да жртве не треба да се подносе за мале изоловане акције, да све снаге сачува за одсудан час и да његова борба представља део заједничког савезничког плана за продужетак рата.“98

Ово наређење поновљено је 15. новембра 1941. године и у њему се између осталог каже: „Захтевамо да се саботаже...одмах обуставе, да се уштеде непотребне жртве и узалудно проливање крви нашег народа.“99

Генерал Михаиловић је био дужан да извршава наређења легалне Владе и да по њима поступа. Он је имао и право и дужност да оружану борбу својих јединица против непријатеља прилагоди новонасталој ситуацији и колико је могуће заштити становништво од окупаторских репресалија. Стога је његов поступак да не предузима акције које не наносе значајне губитке окупатору али изазивају његове несразмерно тешке репресалије био и легалан и легитиман чин. Сагласно томе, он је имао пуно право да то тражи и од других оружаних формација укључујући и оне под контролом Комунистичке партије.

Са друге стране Комунистичка партија није имала ни легално ни легитимно право да оружане акције против окупатора којима му наноси минималне губитке изводи само у циљу изазивања масовних репресалија према цивилном становништву. Она је још мање имала право да овај свој став намеће генералу Михаиловићу као легалном представнику Владе. Коначно, одбијање генерала Михаиловића да се повинује таквом захтеву Комунистичке партије ни један суд не би могао оквалификовати као кривично дело јер ни једна политичка странка или њена оружана формација нема законско право да одређује стратегију оружане борбе једне државе и да је намеће било ком а посебно признатим органима власти. Зато осуда генерала Михаиловића је и у овом делу заснована на идеолошким и политичким разлозима.

Идеолошке и политичке основе осуде због „распиривање националне и верске мржње“

Генерал Михаиловић је осуђен и за распиривање националне и верске мржње и раздора међу народима Југославије услед чега су његове „четничке банде извршиле масовне покоље мслиманског и хрватског становништва.“

Југословенска војска у отаџбини и генерал Михаиловић се борила за поновно успостављање Југославије са свим народима који су у њој живели до окупације земље.

У том циљу настојали су да привуку што већи број присталица широм земље, мада су главнину њених снага чинили Срби. Према извештају војводе Бирчанина о стању у Далмацији: „ На организацији југословенске војске дуж приморја од Дубровника до Шибеника и на острвима дуж наше обале, раде по мојим инструкцијама следећи југословенски официри, Хрвати: артиљеријски мајор г. Марин Студе, ваздухопловни капетан 1 класе г. Крешимир Борас, поручник бојног брода 1 класе Бранко Сулић, пешадијски капетан 2 класе г.г. Војимир Алфиревић и Драго Лаурић, и интендантски поручник морнарице г. Мате Армат.“ У писму се додаје да на пропаганди и организацији југословенске војске на острвима од раније ради по инструкцијама војводе Бирчанина др. Јурај Арнерић, адвокат са Корчуле, врло угледан национални радник и патриота.“100 Поред њих на високим положајима у Југословенској војсци у отаџбини и Равногорском покрету били су Хрвати Звонимир Вучковић, Др. Ђура Виловић, Владимир Предавец, Божо Лакић, Драгош Дејановић и др. Иначе на грбу Југословенске војске у отаџбини на коме су два бела орла на левој страни се налази српски грб са четири ћирилична слова С а на десној хрватска шаховница.

У Равногорском покрету и Југословенској војсци у отаџбини били су и бројни Муслимани: судија Мустафа Пашић из Мостара, доктор Исмет Поповац из Коњица, Мустај бега Хаџихусеиновић, поручник Хуснија Ченгић, Смајо Ћемаловић из Мостара, Мустафа Берберовић из Благаја, Абид Пргуда, Омер Калајџић, Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца, Мустафа леко из Благаја, Џемал Кршлаковић – имама – мудериса из Коњица, Фехим Мусакадић из Сарајева, Мустафа Мулалић из Ливна, Мухамед Панџо, Др. Мехмед Беговић професор Универзитета из Београда, Смајо Ћемаловић из Мостара, Есад Вехабовић из Босанске Градишке, поручник Омер-бег Ченгић, капетан Хусеин Ровчанин и други.

У Југословенској војсци у отаџбини било је и доста Словенаца: њен повереник за Словенију био је генерал Иван Презељ – Андреј а његов заменик генерал Владимир Ваухник, затим генерали Мирко Бурја и Милан Просен, капетан бојног брода Антон Клинар – Хрен, пуковник Антон Кокаљ – Тончи, генералштабни мајор Карло Новак, резербни капетан Хрвој Маистер, потпуковник Ернест Петерлин – Логар, пуковник Франц Стропник, Мирко Битенц – Триглавски, Јосип Дежман, Андреј Грушић – Грчар, Иван Фрегл један од чланова штаба генерал Михаиловића, Рудолф Перхинек који је по нарђењу генерала Михаиловића радио на организацији Југословенске војске у отаџбини у Црној Гори, Јожеф Певац руководилац центра везе у Врховној команди Фрањо Сеничар, вођа и инструктор групе за саботаже у Првом Равногорском корпусу. У Југословенској војсци у отаџбини био је и Александар Бајт познати економиста као и олимпијски репрезентативац Леон Штукељ.

Већ ове чињенице јасно указују да ни генерал Михаиловић ни Југословенска војска у отаџбини нису имали интереса да шире националну и расну нетрпељивост и мржњу те је овај део осуде неистинит.

Међутим, и генерал Михаиловић и Југословенска војска у отаџбини се борила против сепаратистичких покрета и њихових оружаних формација јер им је циљ био рацпад Југославије. То се пре свега односи на усташки покрет који је био на власти у Независној држави Хрватској и који је придобио један део муслиманског становништва. Овај покрет је вршио репресалије против српског становништва које је штитила Југословенска војска у отаџбини и због тога изазивао оправдану мржњу српског народа према његовим припадницима и симпатизерима.

Комунистичка партија је у настојању да привуче Хрвате и Муслимане у своје редове вршила пропаганду да Југословенска војска у отаџбини шири националну и верску мржњу према Хрватима и Муслиманима а не само према усташком покрету и његовим симпатизерима.

Међутим треба додати да су у борбама вођеним на територији Независне државе Хрватске припадници појединих јединица Југословенске војске у отаџбини из тих крајева спроводили и личне освете после губитака које су од усташког терора претрпели они и њихови ближњи. Такви поступци су свакако за осуду али је битно да они нису вршени по наређењу генерала Михаиловића нити били део стратегије Југословенске војске у отаџбини или политике Равногорског покрета.

Идеолошки и политички разлози су руководили суд да такве појаве издигну на ниво стратегије Југословенске војске у отаџбини како би се осудио њен командант генерал Михаиловић.

Идеолошке и политичке основе због „пропаганде да није време за борбу“

Генерал Михаиловић је осуђен и због пропаганде, заједно са Владом у изгнанству није време за борбу против окупатора чиме је подржавао окупацију.

О воме је већ било довољно речи али се на овом месту понаавља да је једино Влада једне земље овлашћена да одреди време, место и начине оружаних дејстава против непријатеља и ни једна политичка странка нема право то да ради. Генерал Михаиловић као Начелник Врховне команде и Миснистар војске, морнарице и ваздухопловства је имао и право и дужност да то одређује као и да о томе упознаје народ и упозорава све оне који се тога не придржавају.

Такође треба имати у виду да влада ни једне друге државе нити њен члан није оглашен кривим за подржавање окупације јер је пропагирала да није време за борбу против окупатора. Стога је и ова осуда заснована на идеолошким и политичким разлозима.

Организовање терористичких банди

После војничког пораза јединице Југословенске војске су разоружаване, њени припадници хапшени, мучени и стрељани а један број је успео да се повуче ка Босни у жељи да настави борбу или, ако то није могуће, преда се западним савезницима очекујући човечан третман. Већина припадника ових јединица уништена је у биткама против Народноослободилачке војске и усташких снага. Део који је успео да се пробије на територију под контролом западних Савезника и њима преда, изручен је Народноослободилачкој војсци која их је масовно побила чим је дошла до њих. Делови разбијених снага Југословенске војске у отаџбини и припадника Равногорског покрета су прешли на герилску тактику рата али су убрзо од ње одустали или су откривени. Други део се скривао у жељи да сачува голи живот, знајући да би у случају предаје били убијени. То се односило и на генерала Михаиловића који се до 12. марта 1946. године скривао без икакве везе са својим јединицама и без икакве команде или контроле над њима. Сходно томе, организовање и припрема једног дела бораца за герилску борбу је легитиман вид рата који је генерал Михаиловић примењивао против оружаних снага чији је једини циљ био да побију заробљене противнике. Са друге стране, после пораза и повлачења из Југославије, генерал Михаиловић није имао ни команду ни контролу над својим једницама и појединцима да би могао да усмерава њихове делатности. Због тога је и овај део осуде заснован на идеолошким и политичким разлозима.

ПРАВНИ АСПЕКТИ ОДГОВОРНОСТИ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА:

Генерал Михаиловић је строго гледано повредио међународно-правне норме када је као официр Војске Краљевине Југославије одбио да поступи по наређењу и преда се окупационим снагама. Такође се може рећи да је повредио међународно право и онда када се као официр војске која је прихватила безусловну капитулацију наставио борбу против окупатора и шта више постао организатор те борбе и командант новоформираних јединица. Међутим, имајући природу нацистичког режима и легиимност борбе против њега, осим окупаторских власти, ни једна институција због овога не би огласила одговорним генерала Михаиловића.

Влада Краљевине Југославије је прихватила капитулацију својих оружаних снага са 17. априлом 1941. године, али одбијањем да се и сама преда окупатору, напусти земљу и пређе на територију Велике Британије, силе која је била у рату против Немачке и њених савезника манифестовала је своју вољу да настави борбу против окупатора упркос окупације њене територије и капитулације њених оружаних снага у земљи. Већ 18. априла 1941. године у Атини Влада је изјавила да наставља рат на страни Велике Британије. Ову Владу су као легалну и легитимну признале и све државе – чланице Антихитлеровске коалције са изузетком Совјетског Савеза који је у време придржавања Пакта са Немачком, маја 1941. године констатовао да Југославија више не постоји после чега је југословенско посланство напустило Москву. После напада Немачке, Совјетски Савез је поново признао Краљевску југословенску владу у изгнанству као легалну и легитимну и успоставио са њом дипломатске односе.

Краљ и Влада у изгнанству као и и њен претседник су имали уставом и законима дато овлашћење да врше именовање министара, као и других функционера. Та Влада је 16. новембра 1941. године поставила генерала Михаиловића за начелника штаба Врховне команде и унапредила га у чин бригадног генерала. Децембра исте године, по одлуци Владе, Врховна команда је премештена из Каира у Црну Гору. Дотадашњи министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства ђенерал Богољуб Илић је смењен а на његово место постављен ђенерал Михаиловић. Од 20. јануара 1942. године по одлуци Владе, реорганизована војска носи назив Југословенска војска у отаџбини (ЈВО) мада се под тим именом и пре овог датума помиње у овом Захтеву.

Наведени акти Владе су и легални и легитимни па је на основу њих генерал Михаиловић имао пуно право да организује војне јединице у земљи, командује њима и тражи од свих других грађана Југославије да се повинују његовим наређењима.

У том смислу, генерал Михаиловић је имао право и дужност да чува уставни поредак Краљевине Југославије и води борбу против сваке организације и оружане формације, укључујући КПЈ и НОВ, којој је циљ насилна промена државног уређења земље.

Одбијањем да се стави под команду генерала Михаиловића и оружаним акцијама манифестованим кроз оружане нападе на легалне југословенске органе са циљем насилне промене државног уређења у земљи, Комунистичка партија и Народноослободилачка војска као њена оружана формација су постале легитиман циљ оружаних акција Југословенске војске у отаџбини у истој мери као и други непријатељи у земљи и из иностранства.

Као орган легитимне Владе, генерал Михаиловић је имао право и дужност да у границама могућности заштити цивилно становништво од окупаторских репресалија као и терора нелегалних оружаних формација.

Као легитимна војна сила, Југословенска војска у отаџбини је имала пуно право да се у току рата поред оружане, служи и другим средствима борбе укључујући и преговоре и споразуме са противницима. Она је имала и право да се у преговорима са противником служи и свим врстама ратних лукавстава укључујући и лажна обећања, како би у замену остварила добити које помажу остварењу њених циљева. Стога, примирја која омогућавају предах у борби, „легализација“ која омогућава лакши приступ објектима обележеним за диверзије, саботаже или обавештајну делатност, коришћење колаборациониста ради избегавања заробљавања или хапшења, набавке оружја, муниције и других потреба са лажним обећањем да се неће користити против окупатора и слично, су легитимне радње због којих генерал Михаиловић не може бити кривично одговоран.

Утицај савезничког признања Народноослободилачке војске на правни положај Југословенске војске у отаџбини и одговорност генерала Михаиловића

Окупаторска и колаборационистичка пропаганда нападале су оба покрета као непријатеље српског народа, авантуристе и слуге совјетских и британских интереса, продужену руку комунистичке, јеврејске и масонске завере, кривце за масовне репресалије окупатора над српским народом и сл. Њихова пропаганда је за диверзије и саботаже као и борбе против окупаторских и колаборационистичких формација много чешће нападала комунисте него генерала Михаиловића и снаге под његовом командом. Узрок томе лежи у Директиви за гушење устаничког покрета на окупираним територијама коју је 16. септембра 1941. године издао фелдмаршал Кајтел, начелник Врховне команде немачких оружаних снага у којој се поред осталог наводи: „Сваки случај побуне против немачког Вермахта, без обзира на појединачне околности, има се сматрати да потиче од комуниста.“101 Следећи ову Директиву немачка и колаборационистичка пропаганда је највећи број борбених акција против својих снага током окупације приписивала комунистима.

Ту пропаганду је Комунистичка партија користила приприсујући себи и Народноослободилачкој војсци борбене акције које су извеле снаге генерала Михаиловића. Тако су, уз помоћ окупаторске пропаганде себе приказивали и у земљи и у иностранству као једину снагу која се бори против окупатора и доказ да се Југословенска војска у отаџбини уопште не бори против окупатора већ сарађује са њим.

Покрет генерала Михаиловића уживао је потпуну подршку и помоћ Савезника. Они су све време рата имали своје војне мисије при његовом штабу које су пратиле борбене активности Југословенске војске у отаџбини. Савезничка помоћ у оружју и муницији је међутим била врло скромна, највећим делом достављана ваздушним путем. Савезници су међутим, од почетка рата пружали моралну помоћ и подршку генералу Михаиловићу и његовим снагама као легалним и легитимним органима Краљевске југословенске владе која је била на тлу Велике Британије и са којом је генерал Михаиловић комуницирао преко британских војних служби.

Средином 1943. године ситуација почиње да се мења. Наиме, Британци су сматрали да спремност Комунистичке партије да изводи саботаже, диверзије и друге акције против окупатора не водећи рачуна о жртвама и репресалијама над цивилним становништвом које после тога следе, више користе њиховој борби од стратегије генерала Михаиловића да оружане акције прилагоди тако да њени резултати буду вредни жртава које се подносе. Без обзира што су такву стратегију следиле све политичке странке и оружане формације у окупираној Европи, у случају Југославије она је морала бити одбачена из практичних разлога. Наиме, усмеравање немачке војне силе ка српском цивилном становништву олакшавало је, макар и минимално, савезничке војне и цивилне жртве. Како је ову јединствену стратегију понудила политичка организација из саме Југославије они су је прихватили без обзира на несразмерне и тешке жртве које ће домаће становништво трпети. Они су имали легитиман основ за свој став јер нису били дужни да воде већу бригу о жртвама и цивилном становништву других држава од једне домаће политичке партије.

Како су пропали сви покушаји обједињавања Народноослободилачке војске и Југословенске војске у отаџбини прихватили су захтев Комунистичке партије да ускрате даљу помоћ снагама генерала Михаиловића а усмере је искључиво снагама под контролом Комунистичке партије. Они су при том били свесни да ова помоћ уједно значи и социјалистичку револуцију односно успостављање „диктатуре пролетеријата“ у Југославији, али су то прихватили или зато што то одговара њиховим послератним плановима (Совјетски Савез) или зато што их будући друштвени поредак у Југославији није непосредно угрожавао (Велика Британија и САД). Како би оправдали свој поступак пред својим јавним без јасног откривања својих интереса преузели су као истиниту пропаганду Комунистичке партије. Прихватили су најпре да преко својих радио-таласа преносе партизанску пропаганду о сарадњи генерала Михаиловића и његових команданта са окупатором и квислиншким формацијама, његовој пасивности која проистиче из тога, његовим нападима на партизанске формације које због самодбране не могу да се у пуној мери ангажују у борби против окупатора и сл. Зато су крајем 1943. године на конференцији у Техерану Савезници донели одлуку да пружају своју даљу помоћ само Народноослободилачкој војсци. Укључивањем својих специјалних служби (СОЕ и др.) које су истините, полуистините и неистините информације обрађивали у духу планиране промене политичке стратегије, вршили су притисак на Краља и Владу у изгнанству да своју подршку пружи Народноослободилачкој војсци уз неискрена уверевања да ће се у Југославији после рата успоставити демократски систем и да се са тим сагласило и вођство Комунистичке партије. Знајући вредност обавеза које преузима Комунистичка партија, Краљ и Влада су се дуго одупирали овом притиску. Међутим, околност да су били на тлу Велике Британије, под њеном чврстом контролом утицали су да Краљ почне да попушта овим захтевима. Ти притисци, као и савезничка бомбардовања Србије (Београд, Ниш, Лесковац и др.) праћене минималним војним а огромним цивилним жртвама, изгледа су имала утицај на Краља да најпре именује др Ивана Шубашића за председника Владе а потом призна Народноослободилачку војску за регуларну армију, смени генерала Михаиловића са места начелника штаба Југословенске војске у отаџбини и именује Јосипа Броза на његово место.

Поставља се питање да ли је и у којој мери генерал Михаиловић правно одговоран због отпора ког је пружао и после његовог смењивања са положаја начелника штаба Врховне команде. Имајући у виду међутим, циљеве борбе Комунистичке партије оличене у ликвидацији свих припадника оружаних формација генерала Михаиловића као и његових присталицаи симпатизера, генерал Михаиловић и снаге под његовом командом су имале легитимно право на самоодбрану. У противном биле би изложене сумарним погубљењима која су се одигравала одмах по уласку снага Народноослободилачке војске у ослобођене градове и места и која су настављена чак и пошто је завршио рат. Дакле генерал Михаиловић и његове присталице су имале легитимно право да се бране од поступака којима би били лишени живота из политичких и идеолошких разлога без утврђивања одговорности утврђене у судском пступку пред независним и непристрасним судом на основу свих релевантних доказа уз пуно поштовање свих права одбране које признају цивилизоване земље.

Злочини због којих је осуђен генерал Михаиловић из идеолошких и политичких разлога без доказа о његовој индивидуланој кривици:

Огроман број жртава Другог светског рата у Југославији, њихова национална и социјална структура и различита политичка убеђења, а посебно цивилних жртава, несумњиво указују на масовност злочина које су током рата вршиле све зараћене. Међутим, доношење Закона о изменама и допунама Закона о правима бораца народноослободичаког рата указује да ти злочини не могу бити приписани ни Народноослободилачкој војсци ни Југословенској војсци у отаџбини ни Равногорском покрету као целини јер они нису били циљ ових организација ни највећег дела њихових припадника.

То значи да се злочини морају уз одговарајуће доказе приписати конкретним појединцима те да за њих не могу одговарати ове организације као целина. У том смислу, осуда радње за које је оглашен кривим генерал Михаиловић су, судећи по објављеном тексту пресуде, сумарне да управо показују идеолошке и политичке разлоге за његово лишење живота.

Први део осуде оглашава кривим генерала Михаиловића и осталих 23 оптужених, за политичку и војну сарадњу са окупатором ради заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања окупације и успостављања режима против народне диктатуре и националног угњетавања. Како је у овом Захтеву већ говорено о наводној сарадњи са окупатором и подржавању окупације на овом месту се о томе неће поново говорити. Међутим, други део ове осуде најилустративније говори о идеолошким и политичким разлозима на којима је заснована и потпуном одсуству правних разлога. Тако се за генерала Михаиловића и остала 23 оптужена наводи да су организовали, наређивали и извршавали или подстрекавали на извршење небројене злочине над народом: убијање и предавање рањеника окупатору, масовна убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођења у концентрационе логоре и на присилни рад у корист окупатора, принудну мобилизацију, паљевине, пљачке и уништавање јавне и приватне имовине, силовање и друге ратне злочине, услед чега носе одговорност за смрт и страдања стотине хиљада људи, жена и деце.

Тако произилази да је генерал Михаиловић организовао, наређивао и извршавао или подстицао на извршење силовања. Из пресуде није видљиво како, где и када је генерал Михаиловић организовао силовања. Такође се не може видети када је и коме генерал Михаиловић наредио да изврши силовање и ко је по наређењу генерала Михаиловића силован. Коначно, када је и кога то генерал Михаиловић силовао.

Да би апсурд био већи, за исте радње су оглашени кривим и оптужени којима се судило у одсуству и који су цео рат провели ван Југославије. Тако су примера ради за организовање, наређивање, извршење и подстрекавање на извршење силовања осуђени: Др. Слободан Јовановић, Божидар Пурић, Др. Момчило Нинчић, Петар Живковић, Радоје Кнежевић, Др. Милан Гавриловић, Живан Кнежевић и Константин Фотић који су цео рат провели ван Југославије и којима је због тога суђено у одсуству.

Овај део осуде показује очигледну спремност судског већа да из идеолошких и политичких разлога осуди горе именоване функционере Краљевске Владе чак и за радње које очигледно нису могли извршити. До овога је дошло управо зато што су идеолошки и политички разлози захтевали буду приказани у криминалном светлу у циљу нарушавања њиховог угледа и политичког утицаја. Кривично дело силовања је изузетно погодно за то јер се оно не врши из идеолошких или политичких разлога и изазива општу моралну осуду починилаца посебно код женске пуплације. Због тога су идеолошки и политички разлози довели до осуде како генерала Михаиловића тако и друге оптужене за ово дело иако је потпуно јасно да их нису ни организовали ни наредили ни извршили.

Други пример: генерал Михаиловић је оглашен кривим за организовање, наређивање и извршење принудне мобилизације. Мобилизација је акт којом државна власт позива своје грађане у војну службу ради одбране земље. Правним прописима одређен је круг грађана који је обавезан да се одазове мобилизацији као и казне због непоштовања или избегавања ове обавезе. Сходно томе, мобилизација је принудна у смислу да је њено избегавање кажњиво. Генерал Михаиловић је био на функцији начелника Штаба Врховне команде Војске Краљевине Југославије а потом и Министар Војске Краљевске југословенске владе. У том својству он је имао пуно законско право да организују, наређује и спроводе мобилизацију. Овом осудом међутим, из идеолошких и политичких разлога криминализује се мобилизација коју спроводи Југословенска војска у отаџбини као легална власт а легализује мобилизација коју спроводи Комунистичка партија преко својих новоформираних органа власти.

И други део пресуде који се односи само на кривицу генерала Михаиловића обилује сличним примерима. Тако се у пресуди наводи да је генерал Михаиловић лично командовао нападом на један вод Ваљевског пратизанског одреда у селу Планинице августа 1941 упркос споразуму о узајамном ненападању, којом приликом су два партизана убијена, неколико рањених и неколико заробљени. Одмах пада у очи да нема имена два убијена партизана као и оних рањених и заробљених. Међутим, каснијим истраживањима установљено је да је 25. августа 1941. године једна група од 20 партизана из Колубарске чете под командом Свете Милићевића, дошла у ово село и тражила од сеоског кмета да окупи мештане у школском дворишту а затим им саопштила да има задатак да мобилише све способне младиће који могу да носе пушку као и да прикупи оружје. Како мештани нису то прихватили, ова група партизана је запретила оружјем тражећи да им се предају скривене пушке и пушкомитраљези. Силом су свима поскидали обућу наводећи да је њима потребнија јер ратују. Издвојили су кмета јер је био одговоран за „саботажу села“ батинајући га и претећи да ће издајници у будуће проћи и горе. Један младић је успео да се издвоји из ове групе, отрчи до Штаба пуковника Михаиловића и извести о овом догађају. Он је одмах упутио у село један вод од око 30 људи под командом наредника Боже Перовића. Успут су срели два рањена сељака који су им рекли да су на њих пуцали партизани и да се налазе у школској згради. Пре поласка пуковник Михаиловић је издао изричито наређење да ако и пуцају не пуцају у њих, па је ватра отворена преко крова школске зграде уз позив да се предају. Пошто су се предали пуковник Михаиловић их је пустио апелујући на њих да иду кући и да никако не дозволе да дође до грађанског рата јер он користи само окупатору.102 Иначе ваља поменути да десет дана раније, тачније у ноћи 14-15 августа 1941. године на Равну гору дошли партизански представници Милош Минић, који је на суђењу генералу Михаиловићу заступао оптужбу и Драгојло Дудић где су од пуковника Михаиловића могли видети да он није био склон склапању било каквих споразума са комунистима, рекавши им да неће нападати партизане ако они то не чине против четника. Због тога су испровоцирали догађај у Палниницама како би он послужио као повод за нове разговоре. И заиста поновни покушај није успео јер су партизани извршили пљачку села па пуковник Михаиловић због тога није хтео са њима да склапа било какве споразуме. Да је ова оптужба исконструисана а реакција пуковника Михаиловића оправдана произилази из следа догађаја. Наиме, почетком септембра партизани су покушали са новим преговорима у селу Робаје, али је пуковник Михаиловић одбио да разговара са „злочинцима, безумницима и олошем.“ Пуковник Михаиловић је очигледно овај став заузео после партизанске акције у Планиницама103.Међутим, пуковник Михаиловић је желео да са вођством КПЈ разговара о начинима избегавања немачких репресалија над цивилним становништвом дајући налог пуковнику Пантићу крајем августа 1941. године да успостави везу са вођством КПЈ и изнесе им услове ЈВО и евентуално уговори састанак са Титом. Састанак је одржан 4. септембра 1941. године у Београду и том приликом су изнета два услова Равногорског покрета: први да се обуставе диверзантске акције и други да се све снаге ставе под команду пуковника Михаиловића. Договор није постигнут па су разговори настављени 7. септембра 1941. године око обједињавања команде под пуковником Михаиловићем и заједничким акцијама против окупатора. И овај састанак није дао резултате али је одлучено да се разговори наставе на терену.104 Једном речју, да је напад у Планиницама извршен противно договору о ненападању, партизански представници не би инсистирали на новим преговорима јер би оправдано очекивали да би свако обећање пуковника Михаиловића било изиграно. Они посебно не би олако прешли преко тешких речи изговорених на њихов рачун. И коначно њихово вођство не би прихватило и инсистирало на новим преговорима са пуковником Михаиловићем ако је само пар дана раније грубо погазио претходни договор о ненападњу. Стога ове чињенице упућују на закључак да није постојао никакав претходни договор о ненападању између пуковника Михаиловића и партизана у време акције у селу Планинци те да је партизанско вођство било свесно не само тога већ и оправданости реакције пуковника Михаиловића на њихову оружану провокацију на село у непосредној близини његовог Штаба. Због тога се и не наводе имена наводно убијених, рањених и заробљених партизана јер би она дала могућност провере и олакшало утврђивање чињеница да је осуда неистинита и донета из идеолошких и политичких разлога.

Други пример даје део пресуде у коме се наводи да је у време устанка генерал Михаиловић упутио у Београд делегацију на челу са мајором Александром Мишићем која је од 29. августа до 5. септембра 1941. године водила преговоре са Недићем, која је са његовим овлашћењем закључила споразум да Недићева влада и оптужени Михаиловић сарађују у борби против партизана у циљу њиховог уништења с тим да Недић одмах додели новчану помоћ организацији оптуженог Михаиловића, да Недић одмах одреди официра за везу који ће бити при штабу оптуженог Михаиловића, да Недић издејствује код Немаца да не гоне Михаиловића и његове четнике и да после формирања Недићевих одреда изводе заједнички операцијски план за чишћење Србије од партизана и да је по овом договору поступљено.

Чињенице међутим демантују ове тврдње. Наиме, 31. августа 1941. године, дакле док су се наводни преговори одвијали, јединице ЈВО су напале и заузеле Лозницу из које су се Немци после борбе повукли. Веровати пресуди значи веровати да у јеку преговора о сарадњи ЈВО напада Немце и заузима Лозницу. Ово би се могло протумачити као инцидент да одмах следећег дана Југословенска војска у отаџбини није напала Бању Ковиљчу. Борбе у овом месту све до 7. септембра, дакле за све време одвијања преговора па чак и после њих.105 Пресуда скрива ове очите чињенице јер жели да боравак припадника Југословенске војске у отаџбини у Београду прикаже у искривљеном светлу јер би осуда о споразуму о добијању војне помоћи од колаборационистичке власти док се истовремено воде оружане борбе и ослобађају градови од окупатора, би разоткрио неистине на којима је ова осуда заснована. Колико су ти наводни преговори и споразуми имали за тему наоружавање снага генерала Михаиловића за борбу против партизана говори чињеница да је дан после тог наводног споразума, 6. септембра 1941. године, генерал Михаиловић издао наређење о „општем нападу на Немце106“ што је потпуно супротно наводном споразуму. Шта више непуне три недеље после тог наводног споразума ЈВО 23. септембра напада Шабац водећи огорчене борбе са Немцима. И као награда за све то генерал Недић је наводно постигао код немачког генерала Данкелмана да немачке снаге не нападају више ЈВО јер воде борбе само против комуниста. Према томе, овим делом пресуде само се доказује да папир трпи све. Здрав разум међутим, указује да је таква осуда могла да проистекне само из идеолошких и политичких разлога који дозвољавају занемаривање чињеница и елементарне логике.

Идеја да се генерал Михаиловић осуди за ово настала је по свој прилици настала је на следећи начин. Генерал Недић је под јаким притиском српских избеглица из Независне државе Хрватске и вестима о терору над тамошњим Србима желео да оружане акције Југословенске војске у отаџбини усмери на ту територију. Тиме би спрчио њене акције у Србији и поштедео становништво репресалија и истовремено олакшао одбрану српског народа од усташког террора у Независној држави Хрватској. Како његова Влада није била суверена да доноси самосталне одлуке био је спреман изгледа, да извесну финансијску помоћ да и без знања Немаца а помоћ у оружју уз њихово одобрење лажно приказујући да ће се то оружје користити против усташа у Независној држави Хрватској јер то Немци не би одобрили. Током разговора представници генерала Михаиловића су очигледно тражили и званичан предлог у том смислу па је 3. септембра 1941. године генерал Недић упутио предлог генералу Михаиловићу да се са својим јединицама упути у Босну како би помогао тамошњем српском живљу да се одбрани од усташког терора изражавајући спреманост да им у том случају пружи и извесну финансијску помоћ. У том случају, ако би генерал Михаиловић поднео захтев за помоћ, генерал Недић би настојао да му је прибави и да би Михаиловићев подухват у Босни помогао оружјем и неопходном опремом онолико колико може да прибави од Немаца.

На ову поруку генерал Михаиловић никада није одговорио па је Недић дао други предлог: да Михаиловић повуче своје трупе из подручја у којима су Недићеве јединице активне против партизана, ако већ неће сам да делује против њих, али ова порука није стигала до Михаиловића пошто су је ухватили партизани.107 Тако су идејни творци оптужбе дошли на идеју да споје садржину прве поруке изостављањем захтева генерала Недића да пуковник Михаиловић напусти Србију и пређе у Босну, ради заштите тамошњег становништва од усташког терора, те да би само за ту сврху, а не борбу против партизана, генерал Недић настојао да обезбеди новчану помоћ као и помоћ у оружју, са следећом поруком која није ни стигла до пуковника Михаиловића и саставивши трећу непостојећу, засновану од истинитих, полуитинитих и неистинитих информација. Да је то тако, види се опет из чињенице да вођство КПЈ не би преговарало са пуковником Михаиловићем о заједничкој борби против Немаца ако зна да је он већ сачинио споразуме са немачким окупатором и генералом Недићем о заједничкој борби против партизана. Организатори суђења су знали да пуковник Михаиловић у то време није имао никакав споразум са генералом Недићем нити обећања генерала Данкелмана да његове трупе неће бити нападане јер иначе не би се са њим и његовим командантом Рачићем договарали око напада на Шабац који је извршен 23. септембра 1941. године. Са друге стране, пуковник Михаиловић не би уопште вршио нападе на немачке оружане снаге током преговора а поготову после њиха ако је постигнут споразум да га немачке снаге и снаге генерала Недића неће нападати те да ће он са њима водити борбу против партизана.

Трећи пример: пресуда наводи да се оптужени Михаиловић са сарадницима састао у селу Дивци са начелником штаба немачког војног заповедника за Србију, официром Гестапоа капетаном др. Јозефом Матлом и још неколико немачких официра. О овом састанку оптужени Михаиловић је преко енглеске обавештајне службе обавестио радиограмом избегличку владу. Ово је тачно али је осуда изоставила да је на том састанку немачка страна изричито тражила од генерала Михаиловића безусловну предају свих његових једница и да је генерал Михаиловић то одбио. Ово је намерно изостављено како пресуда не би запала у противречности и из ње испливале очигледне неитине. Наиме, да је на овом месту речено да су Немци од генрала Михаиловића тражили безусловну предају његових трупа, постало би очигледно да су га гледали као непријатеља и да са њим нису имали никакав споразум о ненападању. Још мање би се веровало тврдњи пресуде да је са генералом Недићем договорио почетком септембра да води борбу само са комунистима јер у противном Немци не би имали разлога да од њега траже безусловну предају. Зато и ове чињенице говоре да је осуда генерала Михаиловића донета из идеолошких и политичких разлога.

Из идеолошких и политичких разлога генерал Михаиловић је осуђен и за ратне злочине. Тако се примера ради у пресуди наводе бројни злочини због којих је он одговоран. Злочини се састоје у убијању великог броја заробљених или рањених партизана и њихових симпатизера, Хрвата, муслимана. Основна је карактеристика овог дела пресуде да и она сама не наводи да је генерал Михаиловић наредио било који од тих злочина. Наиме, пресуда наводи јединице ЈВО које су наводне злочине извршиле и њихове команданте али не и генерала Михаиловића. Међутим, у првом делу пресуде се наводи да је генерал Михаиловић организовао, наредио, извршио или подстрекао да се изврше ти злочини, а да у самој пресуди не стоји ни један случај у коме је генерал Михаиловић организовао неко убиство, наредио га или извршио.

Из тога произилази да је генерал Михаиловић лишен живота не зато што је организовао, наредио, извршио или подстрекао на извршење наведених злочина већ зато што је био врховни командант појединаца који су их наводно извршили. Предње указује на недопустиву примену правила колективне одговорности у кривичном праву. Наиме, основни принцип кривичне одговорности је да је она индивидуална и да појединац за ратни злочин одговара само за радње које је извршио или пропустио да изврши са одређеним степеном свести и хтења. У овом случају пресуда наводи злочине које су извршили други именовани или неименовани појединци који су наводно били под командом одређених команданата а генерала Михаиловића осуђује за те злочине само зато што им је био врховни командант без обзира што их није наредио, организовао, извршио или подстрекао.

Командант по правилу може одговарати за пропусте у командовању мада генерал Михаиловић због тога није осуђен, међутим и овај новоуспостављени вид одговорности је могућ само ако се ради о непосредној подређености између извршиоца и команданта. То значи да Врховни командант не може одговарати за сваки злочин који изврши неки војник, већ се та одговорност лоцира првенствено на непосредне старешине тог војника. У противном би шефови држава и врховни команданти масовно били суђени за сваки злочин који би војник из састава њихових оружаних снага извршио, што никада и нигде није примењено.

Поред тога, овај део пресуде је карактеристичан са високо нумерички израженим бројем жртава и навођењем минималног броја имена тих жртава. То онемогућава одбрани да провери да ли су именоване жртве заиста бројчано тачно приказане, где су када и под којим околностима страдали, ко их је убио, којој су оружаној формацији припадали односно да ли су били цивили. У супротном број жртава, место, време и околности њиховог страдања је препуштено идеолошким и политичким потребама власти. Управо због тога одбрана генерала Михаиловића није имала ни довољно информација које би могла проверити и понудити евентуалне супротне доказе. Примера ради: од 25.000 припадника муслиманске вероисповести које су четници наводно заклали августа 1942. године ни једно име није наведено, од наводно убијених 900 Хрвата наводно убијених у септембру 1942. године ни једно име није наведено, од наводно побијених 2.500 Муслимана и Хрвата октобра 1942. године међу којима је било жена, деце и стараца, ни једно име није наведено, од 400 мушкараца и око 1.000 жена и деце које су четници наводно убили јануара 1943. године у бјелопољском срезу није наведено ни једно име, од наводно убијених 1.200 мушкараца и 8.000 стараца које су наводно убили четници фебруара 1943. године у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу није наведено ни једно име итд.

Шта више генерал Михаиловић је осуђен и због тога што су појединци и јединице под његовом командом запалиле читава села а да у великом броју случајева имена тих села нису ни поменута. Тако августа 1942. године када су наводно заклали 25.000 припадника муслиманске вероиспосвести од којих ни једно једино име није поменуто, пресуда наводи да су „села попалили“ не говорећи колико је тих села и која су. Исто се односи на на октобар 1942. када су четници наводно побили 2.500 Муслимана и Хрвата да су „велики број села попалили“, без навођења имена тих села итд.

Једини злочин наведен у пресуди који је наводно извршио генерал Михаиловић је наређење које је 14. новембра 1941. године наводно издао свом команданту Тешмановићу да преда 365 заробљених партизана Српској државној стражи односну Јовану Шкави који их је предао Немцима који су 270 стрељали а остале одвели у логоре. Јован Шкава је био под командом Косте Пећанца који је на превару преузео заробљене партизане и за новац их преда Немцима о чему се хвалио пред бројним сведоцима. Ни једног од тих сведока суд није саслушао. Иначе поменути Јован Шкава је издао Немцима где се крије Михаиловић па је у операцији немачких снага против њега децембра 1941. године генерал Михаиловић једва успео да избегне заробљавање, о чему је већ написано у овом Захтеву. Иначе, генерал Михаиловић је о томе известио Владу у Лондону тражећи да се због тога јавно жигошу као народни издајници Јован Шкава самозвани војвода Колубарски и још две особе, сви сарадници Косте Пећанца као и да се лише свих војничких звања.108 Нове социјалистичке власти су ухапсиле Јована Шкаву и осудиле на временску казну за овај злочин, и он се појавио као сведок на суђењу против генерала Михаиловића.109 Иначе кредибилитет сведочења против генерала Михаиловића најбоље илуструје случај Миленка Јовановића који је изјавио како су људи генерала Михаиловића убили четири америчка пилота који су принудно слетели дајући њихова имена. Оптужба је међутим, погрешно веровала да ће ова чињеница промаћи као доказана. Међутим, три дана касније, сва четворица пилота су послала писмо адвокату генерала Михаиловића, Драгићу Јоксимовићу да су се сва четворица вратили у САД и да су спремни да сведоче у процесу против генерала Михаиловића. Суд је то одбио јер се таква сведочења не би уклопила у замишљену концепцију јавног суђења откривши истовремено идеолошке и политичке разлоге осуде генерала Михаиловића на лишење живота.

На овом месту ваља поменути инкриминације које се састоје у пресудама које су током рата војни судови доносили сагласно ратним законима Краљевине Југославије. Наиме, добивши статус легалне војске Југословенска војска у отаџбини је имала пуно право да обзиром на ратно стање врши мобилизацију као и кажњавае свих прекршаја војне дисциплине. Њени судови су имали пуно право да доносе пресуде о кривицама њених припадника као и противника који се у рату огреше о ратне законе Краљевине Југославије. Да би из идеолошких и политичких разлога лишили живота и генерала Михаиловића и судије тих судова, власти су после рата донеле одредбу којом се инкриминише као кривично дело против народа и државе осуђивање на смртне казне и њихово извршење или хапшење становништва Југославије.110 Тако је као ратни злочин инкриминисано примера ради хапшење дезертера, диверзаната, терориста и слично без обзира на њихову делатност само ако се окарактеришу као „становништво Југославије“.

Одусуство кредибилитета демократске јавности у судски процес против генерала Михаиловића:

Да ће процес генералу Михаиловићу бити одржан без поштовања правно признатих цивилизацијских стандарда знале су врло добро и земље савезнице које су из својих интереса помогле насилан долазак на власт Комунистичке партије Југославије. Тако у писму објављеном у листу „Reynold News“ 19. маја 1946. године, неколико недеља пре почетка суђења, Винстон Черчил британски ратни премијер који се сматра кључном особом која је подржала Комунистичку партију у њеној ратној стратегији, написао је да нема симпатија према комунистима и крипто-комунистима које хоће да ускрате генералу Михаиловићу право на поштено суђење.111

То се и манифестовало у одбијању британских и америчких власти да југословенским властима изруче оптужене које је оптужница теретила за наводно најтеже ратне злочине и издају чак и савезничке ствари. Тако др Слободан Јовановић, Божидар Пурић, др Момчило Нинчић, Петар Живковић, Радоје Кнежевић, др Милан Гавриловић, Живан Кнежевић и Константин Фотић не само што нису изручени новим југословенским властима већ им је дат политички азил у Великој Британији и САД. То врло јасно говори да су ове земље, иначе одлично обавештене о ратним догађањима, одлично знали да је оптужница у одлучним деловим заснована на неистинама и полуистинама и да ће пресуда из идеолошких и политичких разлога верно одразити те неистине и полуистине. Из тог разлога, нежелећи да саучествују у планираном лишењу живота оптужених урадили су оно што су у том тренутку могли. Нису одобрили изручење оптужених који су се налазили на њиховој територији.

Да је процена генерала Михаиловића била основана произилази из утиска које је суђење оставило на светско јавно мњење. Тако је 1947. године у Великој Британији објављена реакција светског јавног мњења на судски процес против генерала Михаиловића.112 На стотинак страница објављени су изводи из америчке, аргентинске, белгијске, британске, канадске, холандске, египатске, француске, немачке, грчке, ирске, палестинске, пољске, португалске, румунске, шпанске, шведске, швајцарске, сиријске, турске, уругвајске и руске емигрантске штампе о погубљењу генерала Михаиловића и судском процесу који му је претходио.

Најсажетији став светског јавног мњења о том суђењу дао је кардинал Грифин на годишњој скупштини Друштва Свете Богородице у Лондону 23. јула 1946. године рекавши: „Недавно суђење генералу Михаиловићу долази као тежак ударац народу ове земље. Генерал је проглашен кривим. Судија је постао тужилац а оптуженом је ускраћена праведна одбрана. Понашање публике у суду подсећало је на руљу римских пагана у Колосеуму раздрагану убијањем раних Хришћана.“

Одсуство кредибилитета демократске јавности у осуду генерала Михаиловића:

Осуду генерала Михаиловића за наводну издају и колаборацију са непријатељем подржавају његови ратни полиички противници и њихови следбеници. За њих је довољан доказ да су он и његови команданти икада разговарали са непријатељем и склапали било какве договоре. Неулажење у суштину тих преговора а посебно извршење договора је последња брана легитимности осуде генерала Михаиловића. Такође сама чињеница да водио борбу против Народноослободилачке војске, без обзира што је њено вођство користило рат да изврши насилну промену власти и уведе диктатуру, треба друга је брана за одржавање легитимности ове осуде.

Међутим, чињенице и докази о борбама које је генерал Михаиловић током целог рата водио против окупацијских и колаборационистичких снага, упркос преговора и споразума које је из тактичких разлога закључивао, те борба против Народноослободилачке војске из искључивог разлога спречавања да насилним путем освоји послератну власт и успостави диктатуру, довели су до генерално прихваћеног става да су Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет били ослободилачке снаге које су се током Другог светског рата бориле против окупатора. Истовремена борба у грађанском рату против Комунистичке партије и Народноослободилачке војске као њене формације не може да промени ту чињеницу. Коначно, сами преговори као део ратног лукавства вођени у циљу добијања тактичких погодности, које је користила и Комунистичка партија, такође не могу да промене ову чињеницу.

То је био разлог што је Народна Скупштина Репблике Србије као највиши орган власти у Републици Србији одлучио да припадницима Равногорског покрета и борцима Југословенске војске у отаџбини призна статус бораца Народноослободилачког рата.

Како је генерал Михаиловић био на челу обе ових организација и најзаслужнији за њихов рад логично је да се његова делатност мора третирати у истом светлу и одбацити његова осуда заснована на идеолошким и политичким разлозима.

Када је реч о кредибилитету осуде генерала Михаиловића, треба додати да је Претседник САД Труман 29. марта 1948. године, на предлог генерала Ајзенхауера, главнокомандујућег Савезничких снага у Европи и каснијег Претседника САД, доделио генералу Михаиловићу највише одликовање које се даје страним држављанима (Legion of merit) Легију заслужних, што јасно говори да су САД добро знале да је осуда генерала Михаиловића за издају и наводну политичку и војну сарадњу са окупатором заснована на идеолошким и политичким разлозима а не на стварним чињеницама.

Због свега напред изложеног,

П Р Е Д Л А Ж Е М О

Да веће Окружног суда у Београду утврди на основу чл. 5. Закона о рехабилитацији да је правноснажном пресудом Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије - Војног већа од 15. јула 1946. године, у делу у коме је, оглашен кривим опт. Драгољуб – Дража Михаиловић, за кривично дело издаје и ратних злочина из члана 3, 4 и 6 Закона о кривичним делима против народа и државе и осуђен на казну смрти стрељањем, губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине ништава од дана доношења и да су ништаве све њене правне последице укључујући и казну конфискације имовине.

Београд, 8.1.2009.