Уколико сматра да би тронационалне Оружане снаге БиХ у хипотетичкој "ванредној ситуацији" без поговора биле у функцији његових умоболних замисли, довољно је да се присети судбине ЈНА, да сазна шта би се десило са лакрдијом од "војске" на коју можда рачуна у будућности.

Предлог војвођанског статута открива двоструки сукоб: Београда и мондијалистичких центара, те локалних паша и субаша из Новог Сада са владајућом елитом у Београду. Војвођански случај истовремено је и локални и међународни.

Последњих година Срби су јединствено устајали у Сарајеву против сваког предлога закона који је противречио Уставу БиХ: није било суштинских разлика међу посланицима СНСД-а, СДС-а, ПДП-а и ДНС-а. Тих разлика не би требало да буде ни убудуће.

Замислимо Србију за двадесет до тридесет година – 99 одсто матураната неће знати шта је то Горски вијенац и ко га је написао, али ће зато знати ко је прва жена неке холивудске звезде, односно неће знати ко је био цар Лазар, али ће зато знати да препозна најновији Мадонин хит.

Оно што Цвијановићева назива “комуникацијским мостом”, Златко Лагумџија исмева твдњом да се таквим схватањем механизма координације БиХ представља као “поштанско сандуче”, што он, је ли, неће дозволити. 

Аутономију треба ослободити политичког капиталисања и манипулације. Војвођанству треба прићи као унутрашњем потенцијалу Србије који у комбинацији српског идентитета и вековног средње-европског искуства може користити развоју Србије.

Разлика је само у приоритетима, а не у вредносним судовима. Јер, оно што је Златку Лагумџији или Сулејману Тихићу увек на првом месту, у 2013. не налази се у врху топ-листе Барака Обаме и Ангеле Меркел, стицајем разних околности, од сукоба у Сирији до уздрманог евра.

Уједињени у разједињавању српске територије, почев од коалиције на власти до председника Србије, играју руски рулет на српски начин, у коме је смрт Србије загарантована, јер ће пиштољ бити напуњен са свих седам метака. Неће бити ниједног празног места, ни ћорка, нити шансе да Србија преживи.

Најјача опозициона странка наново истиче своју небулозну тезу о непостојању вањске угрожености за Републику Српску. Тврди се како је угроженост извана политичка фатаморгана, фиктивни, непостојећи непријатељ и слично.

Нико не истражује какве су праве, засад скривене намере САД у односу на српске просторе, а оне лако могу бити везане баш за енергетске токове. Рецимо, да се преузимањем целог Косова и утапањем Републике Српске у унитарну муслиманску Босну отвори пут исламским земљама.