У континуитету се вређају осећања привржености и љубави према сопственој земљи и народу и намеће осећање стида. Национална понижења не престају делом услед спољних притисака, а већим делом услед кратковиде политике домаћих „државника“.

У закључку аутор оптужује за погрешно изношење чињеница о боравку патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, политичку емиграцију, самог патријарха и епископа Николаја, српске световне историчаре и комунистички режим у Југославији.

Сачувани фрагменти фресака у храму Светих Арханђела сведоче о монументалности, снази и лепоти живописа. Фреске овог манастира представљале су несумњиво капитална дела српске средњовековне уметности и са жаљењем се мора рећи да она нису могла да одоле ,,зубу времена".

Лешеви обећавају. "Ћераћемо се још", каже клетва љутитог песника. Али, на нашу жалост о "ћерању" машта и превише оних који о Матији и његов поезији мисле све најгоре. Леш је, да парафразирам "нацификованог" песника, најскупља балканска реч. Овде и лешеви убијају. Зато се бојим наших некрополитика.

Цела та заврзлама, заправо, највише говори о томе ко је на европској “левици” и “десници” заинтересован више за бошњачке, а ко за хрватске политичке циљеве, а реторичко упирање ка што бржој “трансформацији” дејтонске БиХ у “европску” представља само једно (не)згодно помагало.

Да ли Мирсад Токачa располаже тачним именима за сваку жртву Сребренице у јулу 1995? Ако је одговор „да“, онда ће промоција Атласа бити идеална прилика за г. Токачу да јавности представи списак од 8.000 сребреничких жртава.

Највећи проблем, међутим, не представљају државе на чије делове свеалбански сан претендује, већ сам тај сан, односно оно место где се сан највише запатио. То је, наравно, Косово.

Угледан војник и победник у Верденској бици, Петен је дуговао остатак животa овој чињеници због које је генерал Де Гол одбио да изврши смртну пресуду над њим. Али, Де Гол никада није рехабилитовао његов чин потписа примирја са Немачком.

Подршка „матјушке“ Русије је по значају готово равна оној из матице, или чак и важнија у тренуцима када Србија, компромисима на безалтернативном путу у ЕУ, разочара не само Бањалуку, него и Москву. Можда је и то објашњење што је Додик имао рекордан број сусрета са Лавровим, Шојгуом, Милером, па и Путином.

Историјска иронија је у томе да после неколико деценија колективног кажњавања свих Срба, ускраћивања статуса равноправних Европљана већини становника западног Балкана, чланство у том привилегованом клубу неће у XXI веку имати такав значај као у другој половини XX века.