Врло је упадљиво инсистирање на рушилачком и деструктивном карактеру бунта, насилном рушењу институција система, с циљем да се апелује на патриотске емоције бошњачког народа. Лагумџија је подсјетио да зграда Предсједништва БиХ није горјела ни за вријеме „агресије“.

У континуитету се вређају осећања привржености и љубави према сопственој земљи и народу и намеће осећање стида. Национална понижења не престају делом услед спољних притисака, а већим делом услед кратковиде политике домаћих „државника“.

Невоља је у томе што црквени историчар и магистар В. Џомић никада није чуо за П. Илића као аутора књиге Ватикан и слом Југославије у Другом светском рату (1995), која је, иначе, успешно одбрањена докторска дисертација на Правном факултету у Београду.

Извештај Дика Мартија је документ једне политичке одмазде. Ја немам шта да кријем. Сви ти наговештаји су испитани од стране УН, УНМИК-а и Еулекса. Испоставило се да су лажне. Било како било, ја сам отворен за даља истраживања.

Лешеви обећавају. "Ћераћемо се још", каже клетва љутитог песника. Али, на нашу жалост о "ћерању" машта и превише оних који о Матији и његов поезији мисле све најгоре. Леш је, да парафразирам "нацификованог" песника, најскупља балканска реч. Овде и лешеви убијају. Зато се бојим наших некрополитика.

Основни циљ и даље остаје скидање са власти председника Милорада Додика и пресецање независне политике коју он води у Републици Српској, да би се у Бања Луци на његово место поставио  колаборационистички тим који ће омогућити утапање аутономног српског ентитета у централизовану босанску државу.

Да ли Мирсад Токачa располаже тачним именима за сваку жртву Сребренице у јулу 1995? Ако је одговор „да“, онда ће промоција Атласа бити идеална прилика за г. Токачу да јавности представи списак од 8.000 сребреничких жртава.

Па шта су онда хтјели оном „честитком“ илустрованом лешевима? Да увриједе Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајприје би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

Србофобија је само рукавац русофобије у западним друштвима и без ње не би постојала. Србофобија је цветала у условима сукоба интереса западних држава са Русијом на Балкану. На Србе се подиже глас због страха да су они главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана.

У закључку аутор оптужује за погрешно изношење чињеница о боравку патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, политичку емиграцију, самог патријарха и епископа Николаја, српске световне историчаре и комунистички режим у Југославији.