Већ недељама Бањалуку и Републику Српску потреса "афера Драгићевић". Смрт једног бањалучког младића од почетног шока, туге и пијетета његове породице и пријатеља прерасла је у случај који дословно тресе темеље не само актуелне власти, него потенцијално и саме РС. Чак и оним боље упућеним, тешко је да се разаберу и снађу у шуми разноразних интерпретација, гласина, истина и полуистина које се плету поводом овог случаја

Полемика која се данас у Србији води око Јужног тока само је наставак раније поломике која се водила око куповине Нафтне индустрије Србије (НИС) од стране руског државног нафтног гиганта Газпрома. Али као што каже једна изрека, “од свих критичара највећи је, најгенијалнији и најнепогрешивији – време.”

Николићева друга изјава о Сребреници, коју је пре неколико дана дао у Риму, поприма врло озбиљан и потенцијално промишљен карактер. За разлику од оне прве у јуну, ова би се тешко могла отписати као резултат брзоплетости. 

Овакво Вучићево (само)приказивање - мало тамо, мало овамо - није, наравно, никаква новост, али још једном упечатљиво говори о његовом "конзистентном" политичком деловању. Додуше, са српским политичарима у Српској му се то може, јер се ни већина "доајена" српске политичке сцене у Српској до сада није много другачије понашала. 

Разумљиво је откуд некоме у Београду идеја за ,,Зомби шетњу''. Разне идеје се шире светом и свугде нађу неке присталице. Оно што није разумљиво је откуд некоме идеја да такву зомби параду повеже са српском традицијом и фолклором. Не знам какав је нови српски краткометражни филм фантастике, али се надам да се не ослања на зомбије.

Ана Лукић је са још неколицином цивила стрељана на железничкој станици у Борову, а убица је Никола Чибарић. То стрељање је преживео и о њему сведочио пред Војним судом Драгољуб Врачарић. Убица и наредбодавац су осуђени на смрт.

Утом ће стићи и изборни расплет, па ће се коначно сазнати ко је ко на политичкој сцени у Српској: ко је најпожељнија удавача, ко је момак за женидбу у пуној снази, а ко оцвали младожења којег је време прегазило.

Елем, насилник из Загреба се обратио суду у Ваљеву да му додели девојчицу, да може да је одведе са собом у Загреб. Погађате, мајци Наташи ни „З“ од Загреба не треба. Пошто се „Србији жури“  ваљевски суд је убрзано донео одлуку да се дете одузме мајци, и додели манијаку из Загреба.

У Србији, као у свакој држави која покушава да буде нормална и уређена, свако има право да критикује свакога, да пише и саопштава своја мишљења, али чини ми се да нема никакве одговорности за изговорену реч.

На крају, из зла повода, можда је зачето и нешто добро, нешто што је одавно требало да постоји а није – стални дијалог између измучене, запостављене али, показало се, ипак виталне српске академске заједнице на Косову и Метохији и представника њене државе. Надамо се, у циљу јачања а не слабљења и испоруке Универзитета, постојећим властима непостојеће државе Косово.