Вучићево манипулисање лидерима Срба у РС - и њихово (не)вољно пристајање на то

Како одмиче мандат Александра Вучића на месту председника Србије, тако се српски политичари у Републици Српској готово утркују у исказивању лојалности што лично Вучићу, што његовој политици у Србији, при чему председник Српске Милорад Додик убедљиво предњачи. Додикова приврженост Вучићу некада прелази у чисто удвориштво, а последњи пример датира са уручења највишег ордена Српске Вучићу из Додикових руку. Орден није уручен на Дан РС 9. јануара у Бањалуци, где Вучић није ни био присутан "због раније преузетих обавеза" - како је сам саопштио - већ поводом Дана државности Србије у Београду. Па и та церемонија прошла би рутински да је Додик у једном тренутку није зачинио и крајње личном поруком. Поштапајући се Вучићевом најчешће изговараном реченицом да "Србија цени територијални интегритет БиХ и поштује Дејтонски споразум, а да воли Републику Српску", Додик је рекао да "ми то читамо на најбољи начин и то је део наше емоције коју имамо према Србији и Вама лично" 1.

С обзиром да Додик говори као председник РС, што би требало да значи и у име већине грађана Српске, испада да и сви ти грађани осећају исту емоцију и према Вучићу "лично"!? Да је тако, јавност у Српској би већ одавно била преплављена истраживањима или барем некаквим анкетама из којих би се такав став већине грађана РС могао јасно ишчитати, али, просто, тога није било. Још ако се, рецимо, присетимо да је референдум о Дану РС, пре око годину и по дана, одржан мимо Вучићеве воље, могло би се слободно рећи да велика већина грађана РС никако не би поклонила ни своје политичко поверење Вучићу, а камоли своје емоције. Те емоције су свакако везане за државу Србију, али стављати знак једнакости између Србије и Вучића - а и свих ранијих српских вођа, почев од Слободана Милошевића до Томислава Николића - ни математички није било изводљиво. Тако да није тешко закључити да Додиково обраћање Вучићу прелази у лично удвориштво.

Председник водеће опозиционе странке СДС-а, Вукота Говедарица био је уздржанији у честитки Вучићу за Дан државнсти Србије, али ни он не крије да има велико поверење у Вучића. "(....)Имајући у виду херојску и мученичку прошлост наших предака, који су поставили темеље модерне Србије, није тешко закључити да са Вама на челу, сви заједно морамо повести наш народ у достојанствену будућност", написао је Говедарица Вучићу 2. Оваква порука, као и неке раније сличне Додикове, упућују да водећи српски политичари своју политику не мисле да граде много другачије него што то Вучић чини у Србији. Политика у РС увек се мање-више наслањала на политику државног врха Србије, ко год да је био на том врху, али давање првенства Вучићу у одлучивању о питањима од виталног значаја за РС указује да водећи српски политичари у РС немају ни довољно самоуверености, нити сасвим склопљену слику сопственог стратешког политичког деловања у РС и БиХ.

Сем ако заиста не сматрају да је, рецимо, Бриселски споразум Београда и Приштине - као један од најважнијих Вучићевих потеза - врхунац Вучићеве политичке умешности у правцу грађења "достојанствене будућности"? Или можда мисле да је то тек Вучићев "мудар" тактички потез којим би се купило политичко време до уласка српског народа у "достојанствену будућност"? Но, ако се има у виду да и Вучић и Дачић свако мало говоре да су они испунили готово све своје обавезе из Бриселског споразума - при чему су "интегрисање" српског судства и полиције на северу Косова у систем који гради влада у Приштини међу најкрупнијима - а да Албанци и не помишљају да започну са формирањем Заједнице српских општина, онда није тешко закључити да је српски народ, у најмању руку, подалеко од достојанствене будућности.

С друге стране, Вучићева политичка будућност остаје неупитна са оваквим политичким вођама Срба у РС. Истини за вољу, он сам је то препознао још пре неколико година, па сада само бере плодове свога политичког рада са српским политичарима у Српској. Љуто завађене вође два политичка блока - првог који предводи Додиков СНСД и другог који предводи СДС - Вучић би најпре остављао да се исцрпе најжешћим оптужбама за "криминал" и "издају", да би их онда он смиривао, и то кад сам процени да је време за његов наступ.

Тако је Додика сасвим "припитомио" када је овај повукао своју одлуку да распише референдум о Суду и Тужилаштву БиХ. Даље, почетне наде СДС-а да ће Вучић помоћи у раскринкавању "Додиковог криминала", сам Вучић је вешто амортизовао, што је било најјасније и најочитије у два примера. Тако је пре нешто више од две године, Савез за промене саопштењем за јавност отворено затражио од Вучића да, практично, поништи одлуку о усељењу "Мтела"(фирме кћерке "Телекома Србија") у зграду у Бањалуци која је "настала на криминални радњама" у спрези са "врхом власти РС" 3,4. Претходно је само делимично измењен уговор о усељењу у поменуту зграду, ни тада ни касније ништа од "криминала" није преиспитано, а "Мтел" је остао закупац поменуте зграде, по цени од око 2,5 милиона евра годишње . 4

А недавним гостовањем у "Ћирилици", Вучић је сам препричао како је спречио "захтев власти БиХ да ухапси Додика због неке виле", чиме је оживео причу коју је годину и по дана раније отворио СзП везану за Додикову "сумњиву" куповину виле на Дедињу вредну 750.000 евра. Ови су, опет, демантовали да су тражили хапшење Додика, помињући да су из Тужилаштва БиХ годину дана раније тражили да надлежне институције Србије провере Додикову финансијску трансакцију приликом куповине виле, сумњајућу у порекло Додиковог новца 5 . А ко је све то пажљиво пратио, могао је још пре неколико месеци лако да примети да институције Србије нису уопште одговориле на поменути захтев више од пола године, иако је то, рецимо, очекивала и одбрана осумњиченог бизнисмена Слободана Павловића, преко чије банке је Додик узео кредит за вилу .6

Ова два примера упечатљиво говоре да Вучић користи државне ресусе у Србији за решавање проблема у Српској онако како му је воља: у првом случају релативно брзо донео је решење ценећи како је оно на корист "Телекома", не обазирући се превише на примедбе СзП-а; у другом случају, ставио је обе стране - и Додика и СзП - да се "крчкају" на ватри коју само он може да распали или угаси: Додика је оставио у некој врсти страха да се можда против њега може "нешто" наћи, а СзП у нади да ће им дати то "нешто". А да је доследан "борац против корупције" - како се представља - Вучић би до сада већ могао брзо и лако да саопшти и Додику и СзП-у да ли ту има нешто спорно или нема ништа.

Напослетку, и цела прича о усвајању заједничке Декларације Србије и РС о опстанку српског народа показала је да председник Србије није гадљив на манипулације са основним правима српског народа у РС. На страну што није испоштовао датум усвајања који је сам одредио, већ је у свега десетак дана готово потпуно опречно говорио о једном од најважнијих разлога којим је образложио пробијање рока. "Желео бих да добијем ширу међународну подршку, а не широку међународну осуду", рекао је Вучић тобоже "кривећи себе" што Декларација није усвојена 15. фебруара . 7 "Да ли ћемо наићи на одобравање код свих у међународној заједници? Да будем искрен, нисам нарочито ни заинтересован", истакао је Вучић десет дана касније 8 , с нескривеном намером да се прикаже непоколебљивим.

Овакво Вучићево (само)приказивање - мало тамо, мало овамо - није, наравно, никаква новост, али још једном упечатљиво говори о његовом "конзистентном" политичком деловању. Додуше, са српским политичарима у Српској му се то може, јер се ни већина "доајена" српске политичке сцене у Српској до сада није много другачије понашала. Довољно је присетити се преноса надлежности РС на ниво БиХ у периоду 2000-2005. година, у чему су учествовали и СНСД и СДС и ПДП - ко више ко мање - а затим и једнодушног пристанка Милорада Додика, Младена Иванића, Младена Босића и Драгана Чавића на "априлски пакет" уставних промена 2006. године, којим је затим пропао само због противљења Хариса Силајџића и неколицине дисидената СДА, незадовољних што у поменутом пакету нема још мало више централизоване БиХ него што је било предвиђено поменутим "пакетом".

Тада су једино радикали, међу којима и Вучић, били против тог "пакета", али, ево, 12 година после, Вучић и његови напредњаци кључни су заговорници "правно обавезујућег споразума" Србије са самопроглашеним Косовом, у замену за "гаранције да ће Србија постати члан ЕУ 2025. године". Вучић је, дакле, увелико променио и политичку ћуд и длаку, а не треба превише сумњати да ће се лично потрудити да нешто слично учине и српски политичари у РС зарад "европског пута" БиХ. Ако му то буде затребало за остварење његове "политичке визије".