Србија као матична држава свих Срба, мора да учини све да сви Крајишници буду обештећени што је најправичније могуће. Да не пропусти ни једну прилику да у међународним институцијама прозове Хрватску и заложи се за права њених бивших грађана.

Црна Гора је једина европска држава у којој до смене власти није дошло ни на једним изборима одржаним у минуле две „вишестраначке“ деценије. Прецизније, у Црној Гори никада није ни дошло до смене власти на изборима.

Ако се хомосексуалци не осећају другачијима, не видимо потребу за амбицијом да их држава штити као беле медведе у односу на друге људе. А ако се пак сматрају посебнима, онда немају права да се буне када их и други сматрају посебним људима са посебним правима и посебним потребама. У том случају, најмање што могу да очекују је револт и незадовољство других људи.

У свом веома дугом животу нисам могла да замислим да ће власти обуставити јавни превоз без неке веома велике потребе као што се објављује ванредно стање због урагана, цунамија, поплава али не само да би нас спречили да одемо на Косово.

Након укидања полиције, судства и других државних институција, врло вероватно ће бити напада и на школство и здравство, као стратешке тачке по опстанак Срба. То се мора по сваку цену спречити. Нарочито је важно да држава Србија помогне у одбрани Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, као једног капиталног едукационог и научног центра.

Судећи по тексту Платформе, више је него очевидно да се о једној од духовно и национално најзначајнијих епархија СПЦ покушава наметнути став који је директно у супротности са Уставом Републике Србије и Законом о Црквама и верским заједницама.

Суштина није у уставно-правном статусу него у правима Срба. Тражимо, дакле, да се грађанске странке, уколико хоће српске гласове, за права Срба боре као за грађанска права, а националне за иста та права као за национална права. Оне нама права – ми њима гласове.

Полемика између Слободана Антонића и Фадиља Лепаје - "Са друге стране барикаде"

Хашки суд тешко да после свог најновијег подвига може да задржи часни назив суда будући да његову непристрасност оспоравају неке од најутицајнијих земаља света и истакнути интелектуалци у земљама Европске уније и САД.

Нису ли можда Ђукановић и генерал Капичић архетипска „чудовишта“ рођена у нашој одрођеној и залуталој колективној свјести, склоној сумњивом авантуризму и самоистребљењу? Некад Капичић, данас Ђукановић.