Црна Гора је једина европска држава у којој до смене власти није дошло ни на једним изборима одржаним у минуле две „вишестраначке“ деценије. Прецизније, у Црној Гори никада није ни дошло до смене власти на изборима.

Доминираће образложење како стање на терену показује да народ више воли латиницу, како је она у ЕУ доминантна и сл., исто као што ће се рећи да је на Косову такво и такво фактичко стање, тако да је постојећи Устав превазиђен и да се мора мењати. 

Нездраво је колективну самоидентификацију градити на мржњи према другом, а опасно, дугорочно посматрано, заснивати је на лажима и полуистинама. Проблеми ће им само расти, позлата ће се крунити све док се не појави огољена истина.

Све што се тренутно дешава у црногорској опозицији, биће још једно пресипање из шупљег у празно, ако лидери опозиције не схвате неопходност мијењања метода политичке борбе и препознавања стварних приоритета. И ако не покажу стварну жељу да преузму одговорност.

Шиптари врло често користе децу за провокације и изазивање немира. Чињеница да не само да су ишли у северни део Косовске Митровице већ су се усудили да скидају српске заставе дуж пута Косовска Митровица-Звечан, говори да су имали подршку за то или су некако преварени.

У  које год европско летовалиште да одете, срешћете вома често младе људе са свих страна који носе мајице са симболима земље из које долазе: France, Scotland,  Russia, Lithuania… али ћете се тешко одлучити да носите мајицу на којој ће писати Serbia. Зашто? Зато што тиме легитимишете себе као мету.

Суштина није у уставно-правном статусу него у правима Срба. Тражимо, дакле, да се грађанске странке, уколико хоће српске гласове, за права Срба боре као за грађанска права, а националне за иста та права као за национална права. Оне нама права – ми њима гласове.

Укидањем институција Републике Србије, које су биле једина гаранција останка и опстанка српског народа на КиМ, актуелна власт укида државу Србију и директно учествује у стварању независне државе Косово.

Подржавам захтев госпође Бисерко да се криминализује "порицање геноцида". На тај начин, ја ћу постати први амерички грађанин у концентрационом логору Хелсиншког одбора за људска права у Србији.

Нису ли можда Ђукановић и генерал Капичић архетипска „чудовишта“ рођена у нашој одрођеној и залуталој колективној свјести, склоној сумњивом авантуризму и самоистребљењу? Некад Капичић, данас Ђукановић.