Видовдански ријалити, или парада пијанства и кича

Сећам се живо, иако је давно било, како су нас, децу моје генерације родитељи  сваког Видовдана водили на Газиместан. Иако нисмо знали сву висину, дубину и значај тог дана, ипак смо онако дечје наивно осећали да се ради о нечему изузетно важном.

Сећам се да смо, како смо прелазили у више разреде, све течније читали стихове Кнежеве клетве са зида газиметанске куле. Свега се сећам. Не сећам се додуше да сам тих давних видовдана виђао свештенике на Газимстану а ни политичаре. У ствари, давно је било па сам можда заборавио, а био сам и мали па их можда нисам препознавао. Могуће је. Свакако то није умањивало светост тог дана коју смо живо осећали.

Пар деценија касније, по први пут појављује се црв сумње и  неверица да Срби једнако разумеју значај, трагику и величину овог великог дана, вероватно и најсудбоноснијег у српској историји. Наиме 1989. године, цео српски народ, као и држава, припремају се за обележавање шестстоте годишњице судбоносног историјског догађаја.    На Косово након шест векова стижу и мошти светог Кнеза Лазара. „Вратио се кнез, да поново поведе свој народ“ – говорило се шапатом. Данима се верници поклањају светом кнезу, а онда свиће и тај шестстоти Видовдан од судбоносног боја.

Стотине хиљада Срба хрли на Косово, и сви листом окрећу леђа Лазару чије мошти остају у Грачаници, и крећу на говор Слободана Милошевића на Газиместану. Годинама након тога трудио сам се да у томвидовданском говору откријем нешто од национализма што се стављало Милошевићу на терет и  што је наводно представљало основ за распад државе , и никако нисам успевао.Све у свему био је то један осредњи „транзициони“ говор, свакако невредан окретања леђа Лазару.

Након тог говора свашта је српски народ претурио преко главе, па је и на Газиместан много година било немогуће отићи. То су могли само ретки званичници и то уз позамашну оружану пратњу. Неки су, као на пример председник Николић или Карађорђев наследник („Имајте поштованија!“) бивали прописно извиждани. Неки пак свесни сопствене историјске улоге негативаца се нису ни усуђивали да на том светом месту изађу пред народ и претке, знајући како ће бити дочекани.

Видовдански посетиоци Газиместана су посебна прича. Неретко под дејством алкохола, иако се ради о празнику који се празнује  у сред поста, показивали су свој однос према светињи. Стиче се утисак да се налазе на том месту само да би направили  „селфи“ којим би хвалили своје алкохолом подупрто „јунаштво“ на друштвеним мрежама.

Овогодишњи Видовдан је ипак достигао врхунац кича, а што би коначно морало да забрине и црквене и државне власти, ако је и једнима и другима упште и стало. Због чега?

Централно место обележавањаповукло се према северу, па није била ни Грачаница ни Газиместан, већ Косовска Митровица. Разлог,  откривање споменика кнезу Лазару.  

Нема наравно ничега лошег у томе да се постави споменик и у Косовској Митровици, напротив. Међутим ми небисмо били ми, када и такав пројекат и идеју не бисмо упропастили.

Да је одлука о постављању споменика донета на пречац говори чињеница да је на том месту пре само неколико месеци уређен сквер, са травњаком и часовником. Да је било икаквог плана и да се није радило у журби, споменик би радила нека српска фирма. С обзиром да се радило на брзину, споменик Лазару градиле су албанске грађевинске фирме[1] које су располагале техничким и људским ресурсима за такав подухват. Брука није битна, само ако се може ушићарити неки дневно-политички поен.

И поред велике журбе, градња се није довршила на време, па се радило и на сами дан празника, што би се рекло: „на црвено слово“.  А у поподневним часовима следи и дневно-политичко поентирање.

Споменик открива директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић уз асистенцију управо оних који су у процесу предаје државног суверенитета преузели косовске полуге власти. Колико различито од Лазаревог завета?!  Какво вређање његове жртве!

Ђурићево обезбеђење (очигледно познато органима гоњења) мрко гледа како публика реагује, а публици у једном тренутку прекипи па повика чувену народну умотворину (која је премијеру по сопственом признању симпатична): „Вучићу педеру“! На то обезбеђење реагује брутално[2]  пребијајући млађе људе, а што Марку Ђурићу у Косовској Митровици нијепрви пут[3].  Све у свему – јадно. Фалиле су само још Звезде Гранда и Фарме, па да пораз буде комплетан.

Споменик јесте грандиозан, али очигледноније за место на које је постављен. Онако усађен међу солитерима делује као да је неко желео да га сакрије. Као да је неко желео да испадне големи Србин пред окупљеним пуком, а да се то не види даље од места догађаја. На 20 метара од споменика налази се споменик руском конзулу Шчербини убијеном управо у Косовској Митровици 1903. године, који је практично постао невидљив, делујући као каква играчка.

Споменик је постављен тако да кнез закривљеним прстом показује, барем по ауторима ове умотворине, према Газиместану. Комшије то тумаче да нам Лазар показује према Приштини, поручујући где нам је главни град. Мени лино изгледа да показује на оближњу посластичарницу и ко да каже: „Е ту је најбоља боза“!.

Било како било, злоупотреба косовског завета, великих датума и историјских личности, ради политичких поена мора одмах да престане. Наставимо ли овако са ругањем националним симболима и светињама, остаћемо и без симбола и без светиња. Оне нас подсећају ко смо и онда кад ми у својој слабости то заборавимо.

А можда је управо то разлог кичераја коме смо изложени.