Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Самртно прољеће Милорада Додика? |
![]() |
![]() |
![]() |
четвртак, 27. децембар 2012. | |
(Нови Репортер, 26. 12. 2012)
Запрепастио сам се. Као прво, нисам то баш тако рекао. Сматрао сам и сматрам да у овом ентитету морамо, колико је то могуће, спријечити пљачке и преваре народа, непотизам, корупцију, распродају друштвених богатстава итд. Али, оно што је много важније - ми смо, најблаже речено, протекторат Запада. А према РС тај исти Запад односи се далеко горе него према Федерацији, гази нас својом чизмом: бомбардирања, демонизација, уцјене, свргавање легитимно изабраних представника, фаворизирање марионета, а све гарнирано тешким цинизмом, пошто тврди да нам све то ради у име хуманизма и људских права. Дакле, та доктрина аутохтоног развоја нашег ентитета је фалш доктрина, пошто не може дати одговоре на слиједећа питања: - прво, како се, опћенито гледано, нека земља која је у неоколонијалном положају може нормално развијати? - зар ће они који су разбили Југославију, створили од тог простора низ неоколонијалних банана-република и крајње непријатељски се односили, и односе се према Србима, сада одједном жељети наш развој?
- с тим у вези, како ријешити питање непомирљивости неграђанских струја Бошњака према „геноцидној“ РС, а без њих се не може водити никаква државна политика? *** Овим упитима улазимо истовремено и у суштину актуелне проблематике, у оцјену Додиковог мандата. Додикова шестогодишња владавина Републиком Српском била је позитивна и негативна: - позитивно се састоји у томе што је, на међународном плану, афирмирао овај ентитет малтене као државу. Волио нетко Додика или не, ова му се чињеница не може оспорити. Додик је схватио неоколонијални карактер Запада и његов маћехински однос према свему што је српско, и томе се одлучно супротставио, тражећи алтернативу на Истоку. За разлику од Запада, који ништа доброг није урадио за РС (на примјер, од свеукупне помоћи Запада, свега 17 посто отишло је у Републику Српску), заокрет према Русији и Кини донио је дашак будућности у облику инвестираног капитала и дотока сировина, уз могућност знатног повећања економског обима ове сурадње. Није све идеално у овом односу, али је далеко конкретније и перспективније од онога што Запад пружа: празну причу о Еуропи и о хипокризијским људским правима. Све у свему, захваљујући храбром отпору западном антисрпском империјализму, Додик је, код већине Срба, у РС и Србији, постао њихов идол. Тако у Србији кажу: „Да нам је Додик предсједник, не бисмо изгубили Косово, нити би нас итко уцјењивао.“ - Додикова унутрашња политика у раскораку је са резултатима на вањском плану. РС је запала у тешко стање: висока незапосленост, владавина сиве и црне економије, распродаја друштвених богатстава, критично стање у здравству, ПИО, жељезницама, шумама, неразвијеност реалног сектора, милијардско неплаћање пореза итд. Пљачкашке приватизације нису никада озбиљно процесуиране, а локални силници, кријући се иза Додиковог ауторитета, осиромашивали су народ. Наравно, није све Додикова кривица. Један дио тога је наслијеђен, а његова странка је далеко од тога да буде компактна, како организационо, тако и морално, и очито га кочи у енергичнијим акцијама. Али, он не може избјећи добар дио командне одговорности за нагомилане проблеме. ***
*** Одлазак Додика значио би и крај Републике Српске, која би остала празна љуштура, административна провинција којом се управља из Сарајева. Видјевши оно што се догађа у Србији, овакав би слијед догађаја у РС значио пораз српства и, задуго, крај наде за било коју врст самосталности српских грађана и простора са обје стране Дрине. Због тога, очување постигнуте самосталности Републике Српске није више питање позиције и опозиције, већ, прије свега, државно питање. У овом часу потребна нам је слога, а не планирани каос, лов на вјештице, и нова политичка гарнитура, којом се управља извана, умјесто старе. Народ завређује истину, збијене редове и јединство. Сходно томе, а да би се избјегло самртно прољеће које се припрема, ургентно су потребне краткорочне слиједеће мјере: 1. Неопходно је, у најкраћем могућем року, створити конзорциј пословних људи РС који ће својим капиталом покрити најтеже дефиците унутар система, тако да систем почне „лакше дисати“. То је, у овим тешким часовима, патриотска дужност оних који могу својим средствима то осигурати, а не да читав терет мјера опоравка падне, по тко зна који пут, на леђа радника и осталих грађана. 2. Ургентно је да политичке странке РС, до нових избора, формирају привремену владу националног спаса која ће уско сурађивати са споменутим конзорцијем пословних људи, како у погледу краткорочних, тако и дугорочних мјера економске и социјалне политике. 3. Нужно је спровести хитну и обимну комуникацију са свима у БиХ и свијету који су вољни да Републици Српској помогну у овим тешким тренуцима. |