Жртве тероризма у свету – политика двоструких стандарда

Тражили сте, добили сте. Тако су медији, а и многи политички кругови на Западу, писали и говорили када је деведесетих година прошлог века Русија била на мети чеченских и других терориста. На Западу су за те злочине налазили чак и оправдања. Москва је оптуживана за ,,агресију’’ против Чеченије, за прекомерну употребу силе против сепаратиста и исламских екстремиста, за гушење људских права. Узалуд су руски званичници указивали да је реч о тешким злочинима, о класичном тероризму ,,који се шири од Филипина до Косова’’ и упозоравали да ће и друге земље бити мета ако се том универзалном злу не стне на пут.

Та упозорења Москве показала су се оправданим више пута, а и сада, када је Париз постао мета терористичког напада. Али данас, када је Француска уздрмана страховитим злочином, званична Москва се понаша другачије, иако има много разлога да одговори Западу истом мером. Кремљ изражава Француској дубоко саучешће због невиних жртава, нуди помоћ и учествује, много ефикасије него западни партнери, у сузбијању тероризма на самом његовом изворишту, на Блиском истоку.

Узимам себи слободу и право да нешто више кажем о терористичким акцијама у Русији деведесетих година јер сам те страшне догађаје посматрао на лицу места. Москва, а и неки други руски градови, преживљавали су тих година прави пакао. Подсетићу на само неке од најтежих терористичких акција које у међународној, па и руској јавности, као да падају у заборав иако онима, који су у том безумљу изгубили своје најрођеније, на срцу остаје тајни ожиљак.

Године 1995. у граду Буђоновску, у Ставропољском крају, чеченски терористи под командом озлоглашеног вође Шамља Басајева неколико дана држали су у болници као таоце 1.500 болесника и лекарско особље. Погинуло је преко стотину људи.

Септембра 1999. Русију је потресла читава серија чудовишних злочина. У граду Бујнакску, у Дагестану, затим у Москви и Волгодонску експлозивом је срушено неколико стамбених зграда вишеспратница. Погинуло је неколико стотина грађана, међу којима много деце. Били су то злочини без преседана у цивилизованом свету. Зграде су рушене дубоко у ноћ или у цик зоре, када су људи спавали. Очигледно, намера је била да погине што више људи.

Чеченски терористи упали су за време представе у московско позориште на Дубровки, у коме је било 800 гледалаца. Током иживљавања над гледаоцима и акције ослобађања погинуло је више десетина људи.

Терористичка акција у малом северноосетинском граду Беслану вероватно ће бити забележена као најсвирепија у историји тероризма. Тамо је група чеченски бандита и екстремних исламиста присилно затворила око 1.500 ђака и њихових родитеља у школску спортску салу и тамо их држала без хране и воде два дана. Отмица је извршена првог дана школске године, када родитељи доводе у школу ђаке прваке. Приликом ослобађања, у општем метежу, терористи су отварали ватру на децу и родитеље, пуцали им у леђа и масакрирали их. Погинуло је преко стотину деце и њихових родитеља. Сцене које је телевизија директно преносила биле су тако страшне да су поједини гледаоци, како су извештавали медији, падали у несвест.

А шта рећи зе рушења авиона, за експлозије у московском метроу и аутобусима. На улазу у метро ,,Рижская’’ само на стотинак метара од стана у коме сам тада са породицом живео, једна Чеченка разнела се експлозивом убивши још двадесетак људи. На том месту, тик уз улаз у метро и велику самоуслугу, боравио сам свакодневно бар два- три пута.

Дуго, веома дуго није било пријатно возити се московским метроом, који дневно превезе више милиона путника. А само онај ко се вози московским метроом може да претпостави до какве ситуације и до какве панике може доћи када се воз после експлозије бомбе заустави у тунелу стотинак метара под земљом и када нестане струја.

Присећам се овакве сцене. Руска бабушка седи у вагону метроа, а преко пута ње је жена ,,кавкаског изгледа’’, које су врло препознатљиве. Крај њених ногу је некаква торба. Бабушка баца избезумљен поглед на жену и торбу, а пошто су у страха велике очи, она очигледно у жени препознаје терористкињу која тек што није активирала експлозив. Бабушка се моли Богу у крсти:,, Господе свети, богородице, царице небеска, опрости ми грехове’’. Ни осталим путницима није свеједно, али један млађи човек одважно реагује: ,,Глупачо матора, шта цмиздриш и плашиш путнике. Треба те избацити из вагона и излупати по тој дебелој гузици’’. ,,Терористкиња’’ зна да се све то односи на њу, окреће главу, узима торбу и излази на првој станици.

Запад је на све ово гледао некако са стране, осуђујући злочине на пола уста, али их правдао сваљујући кривицу на Москву. И не само то. Постоје докази да су чеченски терористи имали политичку, моралну па и материјалну подршку и помоћ појединих кругова на Западу. Поједине вође терориста налазиле су уточишта у појединим западним престоницама. Постојала је, а можда и данас постоји, подела на ,,добре,, и ,,лоше’’ терористе, на наше њихове ,,пасје синове’’ при чему су ,,наши’’ они који делују у нашем интересу, а ,,лоши’’ они који делују супротно. Већ много пута се показало да је таква подела катастрофална, да нема ,,наших,, и ,,њихових’’, ,,добрих’’ и ,,лоших’’ терориста, већ да је тероризам општечовечанско зло против кога се мора енергично борити.

Зашто све ово наводим? Па зато да се подсетимо да терористичке акције нису од јуче, да су и други страдали пре Француза и да истовремено скренем пажњу на својевремена упозорења Москве: људи, опаметите се; данас смо мета терориста ми, а сутра то исто може и вас да снађе.

Године 1999. Владимир Путин, тада у функцији премијера, на једној конференцији у Астани (Казахстан) изјавио је да ће терористе Русија тражити и гонити свугде. Ако треба на аеродрому, на аеродрому. Значи, извините на изразу, али ако треба, хватаћемо их и у тоалету и давити у клозетској шољи.

Тада су се цивилизовани Европљани ,,згражавали’’, посебно у Великој Британији и Француској. У клозетској шољи? Какав израз. То је непристојно. Није џентлменски и галантно. 

Данас, шеснаест година касније, било је потребно Француској да се сагласи са Путином. Французи су се сада, после терористичке акције у својој земљи, сетили те Путинове фразе и почели портрет руског председника да ,,каче’’ на друштвеним мрежама. Не да би га величали, него да покажу каква дејства очекују од свог председника.

Москва, као што сам рекао, изражава саучешће Француској, поново упозорава на опасност од тероризма и позива на заједничку борбу против тог општег зла, тим пре што је и сама опет била жртва тероризма. Над Синајем је, наиме, ових дана експлозивом оборен руски авион. Погинуло је 224 путника и чланова посаде. Председник Путин је најавио одмазду и изјавио да ће терористе тражити свугде, где год да се крију. "Наћи ћемо их на било којој тачки планете и казнићемо их", рекао је руски преседник.

С тим у вези, поједини аналитичари у Москви (и не смо у Москви) постављају питање: како се Русија и свет односе према једној, а како према другој терористичкој акцији. Да ли су мерила и критеријуми исти, да ли се жртве подједнако жале и поштују, или се и мртви људи деле према националној или некој другој припадности.

Одговор, нажалост, није охрабрујући.

Поједини московски медији постављају питање: зашто Русија мора да жали жртве Париза кад Париз нема ништа против подсмевања њеним, односно руским жртвама страдалим у обарању авиона?

Руски политиколог и публициста Јегор Холмогоров каже да у руском обореном авиону нису летеле само присталице Путина. Међутим, то нимало није сметало француским карикатуристима да се веселе поводом његовог пада. Француско друштво ни на који начин није јавно осудило то ругање руским жртвама, већ је напротив изјавило да је оно део њихове демократије. У француској штампи се нашло доста оних који су с различитом дозом негативности и без икаквог поштовања говорили о Русији, Русима, Путину. Кап која је прелила чашу било је ругање ,,Шарлија’’ жртвама терористичког напада који је француско министарство унутрашњих послова оправдало позвавши се на слободу говора. Поставља се питање, каже Холмогоров, зашто је у Русији у оквиру исте слободе говора недопустиво изражавање истог спектра негативног мишљења о Француској и њеној политици, без икакве осетљивости за погибију људи?

Зашто ми од себе захтевамо већу осетљивост и политичку коректност него од Француске, земље која важи за симбол демократије? Зашто ми треба да јавно и присилно жалимо француске држављане који су исто тако невино погинули, заборавивши како су Французи третирали наше? То није питање освете, закључује Холмогоров. То је питање емулације демократских институција. Видиш како се понашају праве демократе- понашај се исто тако, нарочито према њима самима.

Читав свет узбуркао се због терористичких акција у Француској, устао је у осуди злочина. И то је добро, тако и треба. Да ли је то био зверски напад на невине људе? Јесте. Да ли је то изазов за цело човечанство? Јесте. Зато нико не може остати равнодушан пред размерама овог страшног злочина. Ако ни због чега другог, онда због тога што се такво зло може десити у свачијем дворишту. Зато је осуда овог варварског чина дужност и обавеза сваког добронамерног људског бића.

То је, међутим, само једна страна медаље. Другу страну, и то само делимично, открио је господин Колмогоров, кога сам цитирао.

Да ли је подметање бомбе у руском авиону зверски терористички чин? Јесте. Да ли је рушење стамбених зграда у градовима Русије деведесетих година страшан злочин? Јесте. Да ли је масакр ђака-првака у школи у северноосетинском руском граду Беслану и пуцање у леђа такорећи тек проходалој деци злочин без преседана? Јесте. Па зашто, господо на Западу, али и другде, не устанете и нисте устали у осуду ових страшних злочина? Да ли су животи Руса мање вредни од живота Француза? Нису и не могу бити. Ако Москву оптужујете да је ,,добила оно што је тражила’’ јер је у Чеченији дејствовла прекомерном силом, одговор је да је Русија бранила своју државну целовитост и интегритет. То се свакако не може рећи за дејства западних савезника у северној Африци и на Блиском истоку, која се директно могу повезати са ескалацијом тероризма и избегличком кризом.

Нећу овом приликом набрајати догађаје на тлу бивше Југославије и Србије, везане за акције НАТО пакта које се могу квалификовати као тероризам у односу на српски народ и државу. То је посебна тема и обухватила би веома много простора и набрајања чињеница. Констатовао бих једино да они, који су данас суочени са опасношћу од тероризма, нису безгрешни у односу на српски народ и државу.

Поводом терористичке акције у Француској, у многим престоницама света заставе су спуштене на пола копља, поједина здања осветљена су бојама француске заставе, спортске и друге приредбе почеле су минутом ћутања. Поводом рушења руског авиона и 224 жртава – ништа од свега тога. Мук, као да се ништа није десило.

Ни у Београду поводом обарања руског авиона није било спуштања застава на пола копља, осветљења здања у бојама руске заставе нити било какве друге манифестације. Да би се одала пошта жртвама безумља и подсетило на земљу захваљујући којој није усвојена резолуција о Сребреници која би била катастрофална по будућност српске државе и нације, земљу захваљујући којој су очуване српске светиње на Косову, на земљу чији су војници учествовали у ослобођењу града.

Да ли се било где у свету, у било којој међународној институцији, на било ком међународном форуму, може добити одговор на ово питање?

Ако се таква пракса настави – пракса деобе терориста на ,,наше’’ у ,,туђе’’, на ,,добре’’ и ,,лоше’’ и ако се жртве тероризма буду делиле према националној, верској или другој припадности, свет и човечанство неће ићи у добром правцу.

Поједини аналитичари сматрају да свет још није схватио у каквој се ситуацији налази. Они најскептичнији кажу да је нови светски рат већ започео и да су основне супротстављене снаге – исламски и хришћански свет. Било би добро када би се из ситуације у Русији деведесетих година и последњих догађаја везаних за тероризам и избегличку кризу, извукле праве поуке и предузели одговарајући кораци. У противном, свет би могао да уђе у период пун неизвесности, а могуће и катастрофе.