Staljinova smrt i početak kraja SSSR-a

Ovih dana navršava se sedamdeset godina jednog od najdramatičnijih perioda sovjetske i ruske istorije.

Petog marta 1953 godine preminuo je sovjetski vođ, Josif Visarionovič DŽugašvili Staljin, a od šestog do osmog marta građani su se opraštali od čoveka koji je najvećom zemljom sveta neprikosnoveno upravljalo bezmalo tri decenije. To opraštanje pretvorilo se u katastrofu u kojoj je živote izgubio veliki broj građana.

Vest o bolesti Staljina moskovski radio objavio je 4. marta a sutradan i o njegovoj smrti. Saopštenje je delovalo nestvarno i primljeno je u javnosti gotovo sa nevericom. Život u ogromnoj zemlji je gotovo stao i u javnosti se sa strahom i neizvesnošću postavljalo osnovno pitanje: šta i kako dalje. U zemlji je trideset godina stvarana atmosfera da je Staljin nezamenljiv i da će život bez njega biti pun iskušenja.

Šestog marta, od ranih jutarnjih časova, ispred ,,Kolonog zala'' (sale na stubovima) u centru Moskve, gde je bilo izloženo Staljinovo telo, počeli su da se stvaraju redovi. Neke susedne ulice bile su zatvorene, red je pokušavala da obezbedi milicija ali bez uspeha. Nikada u istoriji na ulicama Moskve nije bilo toliko milicije na konjima kao tih dana- prisećaju se očevidci.

Šestog marta, od ranih jutarnjih časova, ispred ,,Kolonog zala'' (sale na stubovima) u centru Moskve, gde je bilo izloženo Staljinovo telo, počeli su da se stvaraju redovi. Neke susedne ulice bile su zatvorene, red je pokušavala da obezbedi milicija ali bez uspeha. Nikada u istoriji na ulicama Moskve nije bilo toliko milicije na konjima kao tih dana- prisećaju se očevidci 

Tog i naredna dva dana centar Moskve ličio je na ratno bojište. Ljudi su padali u nesvest, palili vatre da bi se ugrejali, jer je temperatura bila znatno ispod nule, u zoru je dostizala -18 stepeni celzijusa. Na mnogim mestima dolazilo je do zagušenja. Ljudi su padali, a preko njih je gazila masa koja je nadolazila. Kada je ceremonijal praštanja završena, kada je sve utihnulo i kada su vrata sale zatvorena, obližnji trgovi i ulice bili su prekriveni obućom, pocepanim delovima odece, torbama i drugim priručnim predmetima.

Tačan broj poginulih nikada nije saopšten. Neki mediji su pisali da je u jednu moskovsku bolnicu dopremljeno 127 leševa.

Među žrtvama, kako su mnogo kasnije pisali mediji, može se smatrati i predsednik Čehoslovačke Klement Gotvald koji je došao na sahranu. On se u Moskvi prehladio i kako je bio nežnog zdravlja, ubrzo je preminuo.

Na sahranu Staljina i opraštanje od njega došli su i zatvorenici koje je Staljin poslao u logore, kao i njihovi bližnji. Svi oni iskreno su žalili zbog njegove smrti. Tek više godina kasnije, kada su mnoge stvari i događaji postali jasniji, ljudi su menjali mišljenja, ali do dana današnjeg ona se dijametralno razlikuju. Dok jedni smatraju da je Staljin bio najveći zločinac koji poznaje istorija, drugi tvrde da je on bio jedna od najvećih državnika svoga doba, da je odlucujuće doprineo pobedi nad fašizmom i spasao sovjetsku državu i ruski narod od nestajanja. Ankete poslednjih godina govore da većina građana Rusije danas smatra Staljina jednom od tri najistaknutije ličnosti ruske istorije.

Od stranih ličnosti, najveći poštovalac Staljina bio je francuski predsednik De Gol. Tokom posete Sovjetskom Savezu šezdesetih godina, na sopstveno insistiranje posetio je Staljinov grob i zadržao se dvadesetak minuta. Poznata je njegova izjava tom prilikom da ,,Staljin nije otišao u prošlost već da se prelio u buducnost'' i da će Rusija ,,doživeti teške dane ako mu se ne nađe adekvatna zamena''.

Od stranih ličnosti, najveći poštovalac Staljina bio je francuski predsednik De Gol. Tokom posete Sovjetskom Savezu šezdesetih godina, na sopstveno insistiranje posetio je Staljinov grob i zadržao se dvadesetak minuta. Poznata je njegova izjava tom prilikom da ,,Staljin nije otišao u prošlost već da se prelio u buducnost'' i da će Rusija ,,doživeti teške dane ako mu se ne nađe adekvatna zamena''

A o poslednjim danima i časovima sovjetskog vođe, piše u svojoj knjizi ,,Vospominaniя'' (,,Sećanja'') njegov naslednik, Nikita Hruščov.

Staljin se inenada razboleo krajem februara 1953, kaže Hruččov. Jedne subote, pozvao u Kremlj najblize saradnike- njega, Maljenkova, Beriju i Bulganjina. U Kremlju smo gledali neki film, a Staljin je zatim predložio da odemo na daču gde će se i večerati. Staljin je te večere nazivao ručkom i trajale su do ranog jutra, do pet ili šest časova narednog dana. Staljin je bio raspoložen, ništa nije nagoveštavalo da će se desiti nesreća. Po običaju, ispratio je goste a njega, Hruščova, prstom je bocnuo u stomak i nazvao ga Mikitom, što je ukrajinska varijanta ruskog imena Nikita.

Pošto je sutra nedelja, dakle slobodan dan, svi su očekivali da će ih Staljin ponovo pozvati u goste što je ranije stalno činio. Nisam jeo ceo dan, priseća se Hruščov, jer će kod Staljina večerati. Ali, već se približavalo veče a poziv nije stizao. Hruščov je počekao još neko vreme i legao da spava. Tada je zazvonio telefon. Javio se Maljenkov i uzbudjenim glasom rekao da su ga ljudi iz Staljinovog obezbeđenja zvali i rekli da sa Staljinom nešto nije u redu. Hruščov je telefonirao Beriji i Bulganjinu i dogovorili se da odmah krenu na daču.

Čekisti (obezbeđenje) kažu da sd oko 11 časova pre podne Staljin uvek oglašava i traži da mu se donese čaj. Ovoga puta nije se oglasio. Poslali su Matrenu Petrovu, stariju ženu koja godinama radi kod Staljina, da uđe u trpezariju, gde je Staljin imao običaj da spava, i vidi šta je sa njim. Matrena kaže da je Staljina zatekla na podu, da je pod njim sve mokro i da spava. Čekisti su ga podigli na krevet i mi smo se razišli, kaže Hruščov.

Čak i više decenija posle Staljinove smrti, pojavljuju se teze o uzrocima njegove iznenadne bolesti i sumnje da li je možda namerno i nasilno uklonjen, da li mu je neko ,,pomogao'' da umre. Tako ruski istoričar Andrej Fursov iznosi tezu da se možda radi o zaveri i njegovom uklanjanju trovanjem a ne o prirodnoj smrti.

Ali, posle četrdesetak minuta, ponovo zvoni telefon i ponovo pozivaju da se dodje na daču. Matrena Petrova saopštila je čekistima da Staljin i dalje spava, ali da je to nekakav čudan san.

Konačno pozivaju lekare. Oni konstatuju da su Staljinova jedna ruka i jedna noga paralizovani i da nije u stanju da govori.

Hruščov kaže da je Staljin povremeno dolazio svesti ali da nije bio komunikativan.

Kada je Staljin bio bez svesti, priseća se Hruščov, Berija ga je psovao, nazivao pogrdnim imenima, čak i pljuvao na pod. A kada je dolazio svesti, Berija mu je ljubio ruku, milovao je i obasipao ga slavopojkama. To govori o Lavrentiju Beriji kao čoveku i njegovom podlom karakteru, piše Hruščov.

Čak i više decenija posle Staljinove smrti, pojavljuju se teze o uzrocima njegove iznenadne bolesti i sumnje da li je možda namerno i nasilno uklonjen, da li mu je neko ,,pomogao'' da umre. Tako ruski istoričar Andrej Fursov iznosi tezu da se možda radi o zaveri i njegovom uklanjanju trovanjem a ne o prirodnoj smrti.

Podsetio bih da je i Staljinov mladii sin, Vasilij, posumnjao da mu je otac otrovan, pa je, pored svih ostalih javnih gafova, pao u nemilost, bivao hapšen, osuđivan i prognan iz Moskve u Kazanj gde je umro pod takođe zagonetnim okolnostima.

Fursov kaže da je i danas teško reći da li je postojala zavera. Staljin je, po verziji Fursova, mogao biti uklonjen trovanjem, polivanjem nekom otrovnom tečnošću ili na neki drugi način. Verovatnija verzija je da zaverenici namerno nisu želeli blagovremeno da pruže Staljinu pomoć posle srčanog ili moždanog udara koji je doživeo.

Staljin je upravljao zemljom u veoma teškom istorijskom trenutku. Trebalo je rešavati mnoga pitanja unutrašnjeg razvoja i očuvati celovitost države, odbraniti je od nasrtaja sa strane. U takvoj situaciji mogu se učiniti greške koje zlonamernici opisuju kao zločine, prestupe. Nema takvog mudraca, niti će ga majka roditi, koji pri tako komplikovanim uslovima neće napraviti grešku, kažu pojedini analitičari

U svojim ,Sećanjima'' Hruščov, kao lični svedok, koji podrobno opisuje događaje kritičnih dana, ni jednom reči ne pominje mogućnost da je Staljin namerno uklonjen. On doduše kaže da lekari nisu pozvani onog trenutka kada je Staljin pronađen na podu bez svesti, ali da se tog trenutka nije ni znalo da li je Staljinu pozlilo ili samo nekako neobično spava.

Od Hrusčova, koji je nasledio Staljina na tronu, nije se ni moglo očekivati da inicira diskusiju o tome. Ni on, niti bilo ko drugi iz vrhova vlasti, nikada nisu u javnim nastupima pominjali mogućnost nasilne Stajinove smrti. Velika većina analitičara, komentatora i politikologa smatra da je Staljin umro prirodnom smrću i da su glasine o njegovom nasilnom uklanjanju izmišljene i tendenciozne.

Staljin je upravljao zemljom u veoma teškom istorijskom trenutku. Trebalo je rešavati mnoga pitanja unutrašnjeg razvoja i očuvati celovitost države, odbraniti je od nasrtaja sa strane. U takvoj situaciji mogu se učiniti greške koje zlonamernici opisuju kao zločine, prestupe. Nema takvog mudraca, niti će ga majka roditi, koji pri tako komplikovanim uslovima neće napraviti grešku, kažu pojedini analitičari.

Mnogi detalji oko Staljinve smrti do dana današnjeg nisu razjašnjeni. A glasovi da je Staljin namerno uklonjen, otrovan, pojavili su se još za njegovog života, dok je ležao u komi u trpezariji svoje dače. Pojavili su se, već 4. marta 1953 u momentu objavljivanja biltena o stanju zdravlja generalisimusa.

Otrov je, navodno bio dostavljen tokom noći između subote i nedelje 28 februara. Dan nije izabran slučajno; vikend je, medicinski radnici se odmaraju, što već može predstavljati teškoću u kritičnom momentu kada je svaki trenutak dragocen.

Lekari nisu pozvani odmah. Strahvalo se od neočekivanosti. Dalje- Staljin je bolestan, ali je još živ, doduše u komi. Ali već se izabire novi Prezidijum CK iz koga su odstranjeni praktično svi članovi sa visokim obrazovanjem. Za određen broj partijskih funkcionera pitanje o životu Staljina više nije postojalo. Sve se odvijalo po ranije skovanom planu i nade u ozdravljenje vođe više nisu postojale.

Nedavno, pojedini mokovski mediji, pisali su da je Berija, navodno, jednom prilikom Molotovu šapnuo na uvo: ,,Я ego ubral'' (ja sam ga uklonio). Da li su to samo glasine u traganju za senzacijama, nije poznato.

Mnogi kompetentni izvori, međutim, kažu da je praktično bilo nemoguće otrovati Staljina. Strogo je kontrolisano spremanje hrane, pripremali su je odabrani i provereni kuvari, ona je iz kuhinje dostavljana u zapečaćenim posudama, prethodno su je probali poverljivi ljudi. Dakle, glasine o trovanju su čiste izmišljotine.

Mnogi kompetentni izvori, međutim, kažu da je praktično bilo nemoguće otrovati Staljina. Strogo je kontrolisano spremanje hrane, pripremali su je odabrani i provereni kuvari, ona je iz kuhinje dostavljana u zapečaćenim posudama, prethodno su je probali poverljivi ljudi. Dakle, glasine o trovanju su čiste izmišljotine.

Hruščov kaže da je iskreno i duboko žalio Staljina, da se posle njegove smrti brinuo za dalju sudbinu zemlje i strahovao od mogućih nastojanja Berije da prigrabi vlast što bi za njega i mnoge druge najviše rukovodioce zemlje bilo pogubno. Svi su bili sigurni da bi ih Berija pohapsio i verovatno likvidirao.

To nije bio kraj samo životnog puta Josifa Visarionoviča Staljina. Bio je to kraj čitave jedne epohe. Ili, ako hoćete, početak jednog novog poglavlja i na unutrašnjem i na međunarodnom planu.

Balsamovano Staljinovo telo preneto je u Mauzolej na Crvenom Trgu i položeno pored Lenjinovog tela. Tamo će ostati sve do oktobra 1961 kada je, posle razobličavanja kulta ličnosti na XX kongresu KPSS, izneto iz Mauzoleja i sahranjeno samo nekoliko metara iza Mauzoleja gde počivaju ostaci mnogih sovjetskih političkih i vojnih rukovodilaca i revolucionara.

I taj događaj potekao je u izuzetno napetoj situaciji. Zitelj| pomoskovskog naselja Reutova, Vladimir Fjodorovič Poršnjev, priseća se kako su oktobra 1961 iznosili iz Mauzoleja mumificirano telo Staljina i sahranjivali ga pored kremaljskih zidina.

,,Tridesetog oktobra 1961 držao sam stražu na ulazu u Mauzolej zajedno sa Jevgenijem Jašinom- priseća se Poršnjev čije su navode zabeležili moskovski mediji. To je takozvani stražarsko mesto broj jedan. Smenili su nas posle podne. Još je bilo vidno. Po Moskvi su se već pronosili glasovi da će sutradan po odluci Politbiroa iz Mauzoleja tajno izneti telo Staljina. Crveni trg je bio prepun ljudi takozvane kavkaske nacionalnosti, odosno Staljinovih sunarodnika Gruzina. Ne damo da se Staljinovo telo iznese iz Mauzoleja- uzvikivali su Gruzini. Jedan mlađi znažan covek bacio se na Jevgenija i pokušao da mu otme karabin. Za njim su krenuli i ostali.

Komandir straže se nije zbunio i snažno je udario napadača kundakom po glavi. ,,Do danas mi je pred očima slika razbijene lobanje. Repetirao sam pušku i uzviknuo: ,,Stoj, pucaću''. Za tren oka pritrčali su policajci odeveni u civilna odela kojih je bilo svugda naokolo. Iz Spaske kule dotrčali su vojnici iz divizije Đeržinskog a iz okolnih ulica još neki vojnici. Gruzine su, kao cepanice, natovarali na kamion i odvezli''.

Sledećeg dana pred strojem smo bili pohvaljeni. Počela je politička nastava, i odjednom- uzbuna. Okupili smo se kod kremaljskih zidina, dovukli mitraljeze, sanduke sa municijom. Staljina su iznosili iz Mauzoleja.

Sanduk su iz Mauzoleja iznosili oficiri a dalje do rake nas nekoliko vojnika. To je svega petnestak- dvadeset metara. Crveni trg bio je zatvoren. Na ceremoniji su bili samo članovi Politbiroa, komandant Kremlja i oficiri bezbednosti.

U svakom slučaju Staljin nije zaboravljen u ruskoj javnosti. Većina građana danas ga doživljava kao velikog državnika, iako mu ne zaboravlja grehove koje je tokom gotovo tridesetogodišnje vladavine počinio prema sopstvenom narodu.

Raku su iskopali veoma uzanu. Svi su bili prilično nervozni i žurili su. Došlo je i do konfuzije. Jedan kapenat se sagnuo i šapka mu je upala u raku. Pobledeo je i zadrhtao. To nije dobar znak. Prišao sam mu. ,,Druže kapetane, dozvolite da uskočin i izvučem šapku''. Kapetan se posavetovao sa nekim i dao mi je znak. Uskočio sam u raku i izvadio šapku. Predložio sam: počnite da zatrpavate a ja ću zemlju utabati. Dali su mi još jednog vojnika i mi smo utabali zemlju.

Kada se sve završilo, prisutni su se razišli. Ostao je samo stari profesor koji je dva puta nedeljno ulazio u Mauzolej da proverava stanje mumije Lenjina i Staljina.

,,Deda, koliko dugo će Staljinovo telo da izdrži''?

,,Najmanje dvadeset i pet godina. Odlično sam ga balsamovao. I pokrov je olovni''.

I tako, izgleda da je Staljinovo telo počelo da se raspada kada je u Sovjetskom Savezu počela perestrojka.

Sa istorijske tačke gledišta, sedamdeset godina nije previše dugi rok. Staljinov život, njegovo delo, njegovo nasledje i njegova smrt i danas su povremeno tema pojedinih medija. U pojedinim gradovima Rusije i bivših sovjetskih republika, i danas postoje ulice i trgovi koji nose njegovo ime. Bilo je predloga da se Volgogradu vrati ime Staljingrad, koje je nosio nekoliko decenija ali nikakva odluka nije doneta.

U svakom slučaju Staljin nije zaboravljen u ruskoj javnosti. Većina građana danas ga doživljava kao velikog državnika, iako mu ne zaboravlja grehove koje je tokom gotovo tridesetogodišnje vladavine počinio prema sopstvenom narodu.