Стаљинова смрт и почетак краја СССР-а

Ових дана навршава се седамдесет година једног од најдраматичнијих периода совјетске и руске историје.

Петог марта 1953 године преминуо је совјетски вођ, Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин, а од шестог до осмог марта грађани су се опраштали од човека који је највећом земљом света неприкосновено управљало безмало три деценије. То опраштање претворило се у катастрофу у којој је животе изгубио велики број грађана.

Вест о болести Стаљина московски радио објавио је 4. марта а сутрадан и о његовој смрти. Саопштење је деловало нестварно и примљено је у јавности готово са неверицом. Живот у огромној земљи је готово стао и у јавности се са страхом и неизвесношћу постављало основно питање: шта и како даље. У земљи је тридесет година стварана атмосфера да је Стаљин незаменљив и да ће живот без њега бити пун искушења.

Шестог марта, од раних јутарњих часова, испред ,,Колоног зала'' (сале на стубовима) у центру Москве, где је било изложено Стаљиново тело, почели су да се стварају редови. Неке суседне улице биле су затворене, ред је покушавала да обезбеди милиција али без успеха. Никада у историји на улицама Москве није било толико милиције на коњима као тих дана- присећају се очевидци.

Шестог марта, од раних јутарњих часова, испред ,,Колоног зала'' (сале на стубовима) у центру Москве, где је било изложено Стаљиново тело, почели су да се стварају редови. Неке суседне улице биле су затворене, ред је покушавала да обезбеди милиција али без успеха. Никада у историји на улицама Москве није било толико милиције на коњима као тих дана- присећају се очевидци 

Тог и наредна два дана центар Москве личио је на ратно бојиште. Људи су падали у несвест, палили ватре да би се угрејали, јер је температура била знатно испод нуле, у зору је достизала -18 степени целзијуса. На многим местима долазило је до загушења. Људи су падали, а преко њих је газила маса која је надолазила. Када је церемонијал праштања завршена, када је све утихнуло и када су врата сале затворена, оближњи тргови и улице били су прекривени обућом, поцепаним деловима одеце, торбама и другим приручним предметима.

Тачан број погинулих никада није саопштен. Неки медији су писали да је у једну московску болницу допремљено 127 лешева.

Међу жртвама, како су много касније писали медији, може се сматрати и председник Чехословачке Клемент Готвалд који је дошао на сахрану. Он се у Москви прехладио и како је био нежног здравља, убрзо је преминуо.

На сахрану Стаљина и опраштање од њега дошли су и затвореници које је Стаљин послао у логоре, као и њихови ближњи. Сви они искрено су жалили због његове смрти. Тек више година касније, када су многе ствари и догађаји постали јаснији, људи су мењали мишљења, али до дана данашњег она се дијаметрално разликују. Док једни сматрају да је Стаљин био највећи злочинац који познаје историја, други тврде да је он био једна од највећих државника свога доба, да је одлуцујуће допринео победи над фашизмом и спасао совјетску државу и руски народ од нестајања. Анкете последњих година говоре да већина грађана Русије данас сматра Стаљина једном од три најистакнутије личности руске историје.

Од страних личности, највећи поштовалац Стаљина био је француски председник Де Гол. Током посете Совјетском Савезу шездесетих година, на сопствено инсистирање посетио је Стаљинов гроб и задржао се двадесетак минута. Позната је његова изјава том приликом да ,,Стаљин није отишао у прошлост већ да се прелио у будуцност'' и да ће Русија ,,доживети тешке дане ако му се не нађе адекватна замена''.

Од страних личности, највећи поштовалац Стаљина био је француски председник Де Гол. Током посете Совјетском Савезу шездесетих година, на сопствено инсистирање посетио је Стаљинов гроб и задржао се двадесетак минута. Позната је његова изјава том приликом да ,,Стаљин није отишао у прошлост већ да се прелио у будуцност'' и да ће Русија ,,доживети тешке дане ако му се не нађе адекватна замена''

А о последњим данима и часовима совјетског вође, пише у својој књизи ,,Воспоминания'' (,,Сећања'') његов наследник, Никита Хрушчов.

Стаљин се иненада разболео крајем фебруара 1953, каже Хруччов. Једне суботе, позвао у Кремљ најблизе сараднике- њега, Маљенкова, Берију и Булгањина. У Кремљу смо гледали неки филм, а Стаљин је затим предложио да одемо на дачу где ће се и вечерати. Стаљин је те вечере називао ручком и трајале су до раног јутра, до пет или шест часова наредног дана. Стаљин је био расположен, ништа није наговештавало да ће се десити несрећа. По обичају, испратио је госте а њега, Хрушчова, прстом је боцнуо у стомак и назвао га Микитом, што је украјинска варијанта руског имена Никита.

Пошто је сутра недеља, дакле слободан дан, сви су очекивали да ће их Стаљин поново позвати у госте што је раније стално чинио. Нисам јео цео дан, присећа се Хрушчов, јер ће код Стаљина вечерати. Али, већ се приближавало вече а позив није стизао. Хрушчов је почекао још неко време и легао да спава. Тада је зазвонио телефон. Јавио се Маљенков и узбудјеним гласом рекао да су га људи из Стаљиновог обезбеђења звали и рекли да са Стаљином нешто није у реду. Хрушчов је телефонирао Берији и Булгањину и договорили се да одмах крену на дачу.

Чекисти (обезбеђење) кажу да сд око 11 часова пре подне Стаљин увек оглашава и тражи да му се донесе чај. Овога пута није се огласио. Послали су Матрену Петрову, старију жену која годинама ради код Стаљина, да уђе у трпезарију, где је Стаљин имао обичај да спава, и види шта је са њим. Матрена каже да је Стаљина затекла на поду, да је под њим све мокро и да спава. Чекисти су га подигли на кревет и ми смо се разишли, каже Хрушчов.

Чак и више деценија после Стаљинове смрти, појављују се тезе о узроцима његове изненадне болести и сумње да ли је можда намерно и насилно уклоњен, да ли му је неко ,,помогао'' да умре. Тако руски историчар Андреј Фурсов износи тезу да се можда ради о завери и његовом уклањању тровањем а не о природној смрти.

Али, после четрдесетак минута, поново звони телефон и поново позивају да се додје на дачу. Матрена Петрова саопштила је чекистима да Стаљин и даље спава, али да је то некакав чудан сан.

Коначно позивају лекаре. Они констатују да су Стаљинова једна рука и једна нога парализовани и да није у стању да говори.

Хрушчов каже да је Стаљин повремено долазио свести али да није био комуникативан.

Када је Стаљин био без свести, присећа се Хрушчов, Берија га је псовао, називао погрдним именима, чак и пљувао на под. А када је долазио свести, Берија му је љубио руку, миловао је и обасипао га славопојкама. То говори о Лаврентију Берији као човеку и његовом подлом карактеру, пише Хрушчов.

Чак и више деценија после Стаљинове смрти, појављују се тезе о узроцима његове изненадне болести и сумње да ли је можда намерно и насилно уклоњен, да ли му је неко ,,помогао'' да умре. Тако руски историчар Андреј Фурсов износи тезу да се можда ради о завери и његовом уклањању тровањем а не о природној смрти.

Подсетио бих да је и Стаљинов младии син, Василиј, посумњао да му је отац отрован, па је, поред свих осталих јавних гафова, пао у немилост, бивао хапшен, осуђиван и прогнан из Москве у Казањ где је умро под такође загонетним околностима.

Фурсов каже да је и данас тешко рећи да ли је постојала завера. Стаљин је, по верзији Фурсова, могао бити уклоњен тровањем, поливањем неком отровном течношћу или на неки други начин. Вероватнија верзија је да завереници намерно нису желели благовремено да пруже Стаљину помоћ после срчаног или можданог удара који је доживео.

Стаљин је управљао земљом у веома тешком историјском тренутку. Требало је решавати многа питања унутрашњег развоја и очувати целовитост државе, одбранити је од насртаја са стране. У таквој ситуацији могу се учинити грешке које злонамерници описују као злочине, преступе. Нема таквог мудраца, нити ће га мајка родити, који при тако компликованим условима неће направити грешку, кажу поједини аналитичари

У својим ,Сећањима'' Хрушчов, као лични сведок, који подробно описује догађаје критичних дана, ни једном речи не помиње могућност да је Стаљин намерно уклоњен. Он додуше каже да лекари нису позвани оног тренутка када је Стаљин пронађен на поду без свести, али да се тог тренутка није ни знало да ли је Стаљину позлило или само некако необично спава.

Од Хрусчова, који је наследио Стаљина на трону, није се ни могло очекивати да иницира дискусију о томе. Ни он, нити било ко други из врхова власти, никада нису у јавним наступима помињали могућност насилне Стајинове смрти. Велика већина аналитичара, коментатора и политиколога сматра да је Стаљин умро природном смрћу и да су гласине о његовом насилном уклањању измишљене и тенденциозне.

Стаљин је управљао земљом у веома тешком историјском тренутку. Требало је решавати многа питања унутрашњег развоја и очувати целовитост државе, одбранити је од насртаја са стране. У таквој ситуацији могу се учинити грешке које злонамерници описују као злочине, преступе. Нема таквог мудраца, нити ће га мајка родити, који при тако компликованим условима неће направити грешку, кажу поједини аналитичари.

Многи детаљи око Стаљинве смрти до дана данашњег нису разјашњени. А гласови да је Стаљин намерно уклоњен, отрован, појавили су се још за његовог живота, док је лежао у коми у трпезарији своје даче. Појавили су се, већ 4. марта 1953 у моменту објављивања билтена о стању здравља генералисимуса.

Отров је, наводно био достављен током ноћи између суботе и недеље 28 фебруара. Дан није изабран случајно; викенд је, медицински радници се одмарају, што већ може представљати тешкоћу у критичном моменту када је сваки тренутак драгоцен.

Лекари нису позвани одмах. Страхвало се од неочекиваности. Даље- Стаљин је болестан, али је још жив, додуше у коми. Али већ се изабире нови Президијум ЦК из кога су одстрањени практично сви чланови са високим образовањем. За одређен број партијских функционера питање о животу Стаљина више није постојало. Све се одвијало по раније скованом плану и наде у оздрављење вође више нису постојале.

Недавно, поједини моковски медији, писали су да је Берија, наводно, једном приликом Молотову шапнуо на уво: ,,Я его убрал'' (ја сам га уклонио). Да ли су то само гласине у трагању за сензацијама, није познато.

Многи компетентни извори, међутим, кажу да је практично било немогуће отровати Стаљина. Строго је контролисано спремање хране, припремали су је одабрани и проверени кувари, она је из кухиње достављана у запечаћеним посудама, претходно су је пробали поверљиви људи. Дакле, гласине о тровању су чисте измишљотине.

Многи компетентни извори, међутим, кажу да је практично било немогуће отровати Стаљина. Строго је контролисано спремање хране, припремали су је одабрани и проверени кувари, она је из кухиње достављана у запечаћеним посудама, претходно су је пробали поверљиви људи. Дакле, гласине о тровању су чисте измишљотине.

Хрушчов каже да је искрено и дубоко жалио Стаљина, да се после његове смрти бринуо за даљу судбину земље и страховао од могућих настојања Берије да приграби власт што би за њега и многе друге највише руководиоце земље било погубно. Сви су били сигурни да би их Берија похапсио и вероватно ликвидирао.

То није био крај само животног пута Јосифа Висарионовича Стаљина. Био је то крај читаве једне епохе. Или, ако хоћете, почетак једног новог поглавља и на унутрашњем и на међународном плану.

Балсамовано Стаљиново тело пренето је у Маузолеј на Црвеном Тргу и положено поред Лењиновог тела. Тамо ће остати све до октобра 1961 када је, после разобличавања култа личности на XX конгресу КПСС, изнето из Маузолеја и сахрањено само неколико метара иза Маузолеја где почивају остаци многих совјетских политичких и војних руководилаца и револуционара.

И тај догађај потекао је у изузетно напетој ситуацији. Зитељ| помосковског насеља Реутова, Владимир Фјодорович Поршњев, присећа се како су октобра 1961 износили из Маузолеја мумифицирано тело Стаљина и сахрањивали га поред кремаљских зидина.

,,Тридесетог октобра 1961 држао сам стражу на улазу у Маузолеј заједно са Јевгенијем Јашином- присећа се Поршњев чије су наводе забележили московски медији. То је такозвани стражарско место број један. Сменили су нас после подне. Још је било видно. По Москви су се већ проносили гласови да ће сутрадан по одлуци Политбироа из Маузолеја тајно изнети тело Стаљина. Црвени трг је био препун људи такозване кавкаске националности, одосно Стаљинових сународника Грузина. Не дамо да се Стаљиново тело изнесе из Маузолеја- узвикивали су Грузини. Један млађи знажан цовек бацио се на Јевгенија и покушао да му отме карабин. За њим су кренули и остали.

Командир страже се није збунио и снажно је ударио нападача кундаком по глави. ,,До данас ми је пред очима слика разбијене лобање. Репетирао сам пушку и узвикнуо: ,,Стој, пуцаћу''. За трен ока притрчали су полицајци одевени у цивилна одела којих је било свугда наоколо. Из Спаске куле дотрчали су војници из дивизије Ђержинског а из околних улица још неки војници. Грузине су, као цепанице, натоварали на камион и одвезли''.

Следећег дана пред стројем смо били похваљени. Почела је политичка настава, и одједном- узбуна. Окупили смо се код кремаљских зидина, довукли митраљезе, сандуке са муницијом. Стаљина су износили из Маузолеја.

Сандук су из Маузолеја износили официри а даље до раке нас неколико војника. То је свега петнестак- двадесет метара. Црвени трг био је затворен. На церемонији су били само чланови Политбироа, командант Кремља и официри безбедности.

У сваком случају Стаљин није заборављен у руској јавности. Већина грађана данас га доживљава као великог државника, иако му не заборавља грехове које је током готово тридесетогодишње владавине починио према сопственом народу.

Раку су ископали веома узану. Сви су били прилично нервозни и журили су. Дошло је и до конфузије. Један капенат се сагнуо и шапка му је упала у раку. Побледео је и задрхтао. То није добар знак. Пришао сам му. ,,Друже капетане, дозволите да ускочин и извучем шапку''. Капетан се посаветовао са неким и дао ми је знак. Ускочио сам у раку и извадио шапку. Предложио сам: почните да затрпавате а ја ћу земљу утабати. Дали су ми још једног војника и ми смо утабали земљу.

Када се све завршило, присутни су се разишли. Остао је само стари професор који је два пута недељно улазио у Маузолеј да проверава стање мумије Лењина и Стаљина.

,,Деда, колико дуго ће Стаљиново тело да издржи''?

,,Најмање двадесет и пет година. Одлично сам га балсамовао. И покров је оловни''.

И тако, изгледа да је Стаљиново тело почело да се распада када је у Совјетском Савезу почела перестројка.

Са историјске тачке гледишта, седамдесет година није превише дуги рок. Стаљинов живот, његово дело, његово наследје и његова смрт и данас су повремено тема појединих медија. У појединим градовима Русије и бивших совјетских република, и данас постоје улице и тргови који носе његово име. Било је предлога да се Волгограду врати име Стаљинград, које је носио неколико деценија али никаква одлука није донета.

У сваком случају Стаљин није заборављен у руској јавности. Већина грађана данас га доживљава као великог државника, иако му не заборавља грехове које је током готово тридесетогодишње владавине починио према сопственом народу.