Šesnaest godina preporoda Rusije

Prvog januara navršava se šesnaest godina od dolaska Vladimira Putina na celo ruske države.

Na dan kada se završavao jedan, a počinjao novi milenijum, Rusija je ušla u novu fazu  svog političkog, ekonomskog, socijalnog i svakakvog drugog razvoja, ali i međunarodnog položaja. Zbog suštinskih promena koje su usledile na unutrašnjem i međunarodnom planu, mnogi analitičari i politikolozi u Moskvi označili su taj datum kao istorijski. To je dan kada je suštini rođena nova Rusija i kada je sprečen sunovrat zemlje, njen nestanak kao celovite države sa političke i geografske karte Evrope i sveta.

Osnovni pečat svemu tome dao je upravo Vladimir Putin. To svedoči i ogromna popularnost koju ruski predsednik sve ovo vreme uživa u svojoj zemlji, a to, iako nevoljno, priznaju i mnogi zapadni krugovi. I ove godine, koja je na izmaku, Vladimir Vladimirovič Putin prograšen je u mnogim anketama za najjaču političku ličnost godine.

O tom dramatičnom danu, 31. decembru 1999. godine, kada je Boris Nikolajevič Jeljcijn, skrhan bolešću, na ivici fizičke i psihičke snage, dao ostavku i naznačio Putina za vršioca dužnosti predsednika, neću ovom prilikom detaljnije pisati. Podsetiću samo na činjenicu da je ostavka Jeljcina za mnoge bila neočekivana s obzirom na činjenicu da se za predsednčku fotelju godinama lavovski borio ne birajući sredstva. Svakome je, međutim, bilo više nego jasno da sa ozbilno narušenim zdravljem, fizički i psihički iscrpljem do krajnjih granica, Jeljcin neće dugo moći da izdrži u Kremlju. Za mnoge, iznenađenje je bilo i naznačenje Putina na vršioca dužnosti predsednika, ali su mnoge naknadne analize pokazale da je on bio ne samo najbolji, nego u tom trenutku i  jedini kandidat za tu dužnost.

Došavši na čelo države, Putin je nasledio ogromne teškoće. U gotovo svim oblastima života i delatnosti vladao je nekontrolisani haos. Mnogi su upozoravali da je zemlja na pragu građanskog rata i da joj je krajnje ozbiljno ugrožen teritorijalni suverenitet i celovitost.

Putin je zatekao rat u Čečeniji, ogromnu korupciju i kriminal svake vrste, veliku nezaposlenost, energetsku krizu koja je u nekim oblastima države imala dramatične razmere. Penzije i plate isplaćivale su se veoma neredovno, sa zaostatkom od po više meseci. Demografska situacija prerastala je u katastrofu; za samo  nekoliko godina  broj stanovnika smanjen je za nekoliko miliona. Kapital se nekontrolisano odlivao iz zemlje a proizvodnja – industrijska, poljoprivredna i druga, ni približno nisu zadovoljavali domaće potrebe. Da bi se izbegla masovna glad, država je bila prinudjena da uvozi prehrambene proizvode, a pošto novaca u kasi nije bilo, država se zaduživala uz veoma nepovoljne uslove dolazeći u apsolutnu fginansijsku, a samim tim i političku zavisnost od Zapada.

Sve ovo ne pišem na osnovu arhivske građe ili nekih drugih dokumenata. Ne. To sam lično posmatrao i doživljavao. Dolazeći po drugi put u Moskvu kao stalni dopisnik Tanjga, samim početkom devedesetih godina, zatekao sam osiromašenu, kriminalnim privatizacijama opljačkanu zemlju. U najvećem broju prodavnica rafovi su potpuno prazni. Ne mogu da nađem običan krevet. U jednoj prodavnici nameštaja ipak ga nalazim, ali ne mogu da ga sklopim: jedna strana duža od druge za gotovo pola metra. Zovem kućepazitelja koji testerom skraćuje onu dužu stranu uz opasku: sovjetska proizvodnja.

Ujutru ustajem ranije i čekam u red za mleko. U prodavnici voća i povrća prodavaćica je nožem očistila polutrule jabuke i tako ih prodaje. Nešto kasnije, kada su prema Srbiji zavedene sankcije, naručujem preko danske firme ,,Peter Justensen’’ koja snabdeva diplomatski kor, običan zamrzivač, jer ga u moskovskim prodavnicama nema. Umesto zamrzivača, dobijam obaveštenje da mi zamrzivač, koji sam unapred platio, ne mogu isporučiti jer sam državljanin zemlje prema kojoj su zavedene sankcije. Otišao sam u predstavništvo te firme i bacio to obaveštenje službenici u lice rekavši da je to fašizam. Službenici, Ruskinji, krajnje je neprijatno i pravda se da ona nije kriva. Inače, da napomenem i to da je polovina pokućstva, uključujući odeću i obuću- moju, supruge i sina, koju sam iz Beograda poslao u Moskvu železnicom u kontejneru, negde na putu pokradena, za šta nisam nikada dobio ni dinara odštete.

I tako, posle komunizma, socijalizma, pa evo  i recidiva fašizma, upao sam u novu demokratiju koja me ni malo nije oduševila. Sve to zajedno bio je moj deo bremena, koji sam sa porodicom nosio na plećima samim početkom devedesetih godina u Moskvi, deleći sa građanima Rusije dobra i zla novog vremena.

Mnogi analitičari smatraju da Jeljcin ne snosi isključivu, pa ni najveću krivicu za situaciju u kojoj se Rusija našla samim početkom devedesetih godina. Jer niko, pa ni Jeljcin sa svojim krajnje neodgovornim i nesposobnim timom, nije bio u stanju da spoji ono što se posle više od sedamdeset godina bitisanja razbilo na paramparčad. Raspad zemlje bio je toliko bolan, tekao je toliko nekontrolisano, stihijno, da nikakva čarobna ruka nije bila u stanju da proces kanališe na manje bolan način. To, razume se, ne amnestira Jeljcina i njegov tim za ogromne greške i krivicu, počev od samog razbijanja Sovjetskog Saveza.

Ako se za bilo koju zemlju kaže da se za kratko vreme ne može mnogo šta učiniti, onda to u prvom redu važi sa Rusiju. Zbog njene ogromne teritorije, etničke, verske, kulturne i svake druge raznolikosti, doskorašnjih političkih konfrontacija, dubine i širine nasleđenih suprotnosti i teškoća. I, razume se, uz stalna nastojanja Zapada da izoluje, oslabi Rusiju i od nje stvori pokornu, drugorazrednu silu. I kada danas čitam izjave pojedinih zvaničnika na Zapadu da žele snažnu i prosperitetnu Rusiju, uvek se prisećam reči ponatog ruskog vojnog diplomate, general-pukovnika Leonida Ivašova koji mi je u jednom razgovoru rekao: ,,Oni ne žele jaku, već slabu, okrvavljenu Rusiju koja će pred njima klečati na kolenima’’. 

Radeći naporno i danju i noću (Putin je u jednoj prilici rekao da ,,zaudara na znoj kao radnik na brodu’’) Putin je za, istorijski gledano, veoma kratak period prosto preobrazio zemlju.

Sa Putinom na čelu (sa izuzetkom perioda kada je on bio premijer u Dmitrij Medvedev predsednik) Rusija je za poslednjih šesnaest godina preporođena; to je sasvim drugačija zemlja od one koju je nasledio od Jeljcina. Ekonomski je oporavljena, politički stabilizovana, vojno značajno ojačana. I, što je možda najvažnije, prestala je da kleči pred zapadnim moćnicima i čvrsto stala na sopstvene noge. Danas je to država koja u svetu igra  veoma, veoma značajnu ulogu. U nekim međunarodnim zbivanjima, ona je "prva violina", vodeća svetska sila, kao što je to, na primer, borba protiv univerzalnog zla - terorizma i Islamske države u Siriji.

Moskva ne krije zašto tako postupa, zašto je toliko angažovana u borbi protiv Islamske države. Ako to zlo ne uništimo na njegovom izvorištu, kažu u Kremlju, ono će se stalno širiti i sutra može doći u naše dvorište- na Kavkaz ili negde drugde. A ja sam još kao dečak u Lenjingradu, tokom uličnih čarki,  naučio: ako do tuče mora doći, onda udaraj prvi - rekao je u jednoj prilici ruski predsednik.

U raspravama o Islamskoj državi i njenoj opasnosti po savremeni svet učestvuju i pojedini muslimanski lideri u Rusiji. Tako je nedavno muftija muslimana Rusije, Talgat Tadžutdin, izjavio da nikakav novi kalifat nije potreban kada on već postoji, a zove se - Sveta Rus (Svяtaя Rusь).

Postoji fundamentalna razlika između ruskih i evropskih muslimana - kaže ovaj muftija čiju su izjavu preneli moskovski mediji. Za Evropu su migranti ili njihovi potomci, čak duge i treće generacije, potpuni stranci i mentalno i kulturno. Oni se nalaze na dnu socijalne piramide apsolutno klasnog društva i u suštini nemaju šanse da pobegnu iz društvenog geta.

Kada smo zajedno to i jeste kalifat - kaže muftija koji je i šef Centralnog muslimanskog verskog odbora Rusije. On savetuje onima koji gore od želje da stvore kalifat, da  dodju u Rusiju i vide kako on već postoji na teritoriji ruske države.

,,Ako ne verujete, dođite i uverite se, kako mi, pripadnici 193 naroda - pravoslavni, pravoverni, Jevreji, Budisti, pa čak i komunisti, živimo zajedno’’. Muftija podseća da je nedavno obeležen važan datum, 16 novembar 1941 kada su vojnici 316-te pešadinske divizije formirane u Alma Ati (Kazahstan) i Frunzeu (Kirgizija) pod komandom general- majora Aleksandra Vasiljeviča Panfilova, zaustavili nemačke tenkove koji su nadirali ka Moskvi. ,,Velika je Rusija, ali nemamo se gde povući’’- poručio je vojnicima Panfilov. Ranije je ovu frazu znao svaki ruski srednjoškolac. Sada su druga vremena. I shodno tome, pojavila se spremnost da nas upetljaju u interese bliskoistočnih monarhija ili zemalja Bliskog Istoka. Dobro je poznato da se Rusija ne može pobediti ratom, ali se može razoriti iznutra- zaključuje muftija.            

Upravo zbog toga, zbog nepokolebljive borbe za očuvanje nezavisnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta, za poštovanje međunarodnog prava, Vladimir Putin je trn u oku pojedinim krugovima na Zapadu. Trn je u oku zato što je osujetio planove za razbijanje Rusije i prisvajanje njenih prirodnih bogatstava. Nazivaju ga samodršcem, tiraninom, porede ga sa Hitlerom, izjavljuju kako je opasniji od Islamske drzave. Analiziraju  i njegov hod pa kažu da je to što levom rukom maše a desnu ruku uglavnom drži uz telo - posledica obuke u KGB-u jer desna ruka uvek mora biti spemna za potezanje pištolja. Putin je, dakle, potencijalni revolveraš, ubica. Tamo se ne štede ni oni koji se zalažu za dobre odnose sa Moskvom i  hvale Putina. Otuda američkog političara i potencijalnog predsedničkog kandidata, Donalda Trampa, nazivaju ludakom, ,,jer samo ludak može da hvali ruskog predsednika’’.

Američki propovednik Franklin Grej otišao je dalje od Trampa. ,,Ja se molim za Putinovo zdravlje i pozivam sve vernike da se mole za predsednika Rusije. On predvodi ogromnu zemlju koju je Bog blagoslovio, a njemu kao predsedniku dao potrebnu mudrost- izjavio je Grej koji je šef američke Evengelističke asocijacije ,,Bili Grej’’ i međunarodne hrišćanske dobrotvorne organizacije ..Suma samariana’’.

Putinu se na Zapadu posebno zamera zbog događaja u Ukrajini i povratka Krima matici zemlji - Rusiji. To je bio formalni povod za zavođenje sankcija i nove političke i druge pritiske na Moskvu. Analitičari u Moskvi kažu da na Zapadu ne mogu oprostiti Putinu zbog ,,nezakonite aneksije’’ Krima. A u Moskvi, kao odgovor, samo kažu da je Krim vraćen tamo gde mu je mesto i gde je bio vekovima. I to po želji ogromne većine građana Krima koji su tako odlučili na referendumu. Bilo bi nezamislivo, ističe se u ruskoj prestonici, da Krim i Sevastopolj budu deo zapadne alijanse, kako su to zamislili stratezi na Zapadu a nameravali da sprovedu u delo upravljači u Kijevu koje je na vlast dovela ulica. Sevastopolj - pa to je grad ruske slave, hiljadu puta slušam od svojih ruskih kolega, novinara i drugih sagovornika. Da Krim i Sevastopolj nisu vraćeni matici zemlji, to bi bila neoprostiva istorijska greška. Zasluga je najvećim delom Putina, što pakleni plan Zapada nije ostvaren. Analitičari tu zaslugu Putina ubrajaju medju njegove najveće i najznačajnije državničke poteze.

Ako je ruski predsednik i učinio neku grešku, onda je to ona koju Zapad nikako ne prašta: odbio je da se pokori. Zato ga i ,,časte’’ kvalifikacijama da je samodržac, tiranin, zločinac, da želi da obnovi Sovjetski Savez. Putin je ne jednom izjavio da obnavljanje Sovjetskog Saveza nije niti će biti na dnevnom redu.

Šta o svemu tome piše zapadna štampa obesite mačku o rep - poručuje američki politikolog Pol Krejg Roberts. ,,Niko ne treba da očekuje istinu od zapadnih vlada ili zapadnih medija. Cela zapadna štampa je nekompetentna, nesposobna da se priseti čak i elementarne matematike. Vlada i štampa na Zapadu znaju da je stanovništvo njihovih zemalja neobrazovano i neobavešteno i da će poverovati u svaku glupost’’-  kaže Krejg. Putinov pres sekretar Dmitrij Peskov ovih dana je izjavio da se u svetu vodi veliki informacioni rat u kome su neki mediji izgubili ljudski oblik.

Ruska političarka, predsednica Senata, odnosno Gornjeg doma parlamenta, Valentina Matvienko, ovih dana je izjavila da je Rusija 2015. godine izdržala sve pritiske i ucene i zadržala stabilnost uprkos  sankcija. Njena bezbednost je zaštićena a ima i prvih znakova oporavka privrede. Mnoge evropske zemlje su zaboravile šta je to realni suverenitet, samostalna unutrašnja i spoljna politika i ponašaju se vazalski.

Predsednik Putin na tradicionalnoj godišnjoj konferenciji za štampu potvrdio je odlučnost Rusije da brani i odbrani svoj suverenitet, spremnost na dijalog sa svima ali isključivo na ravnpravnim osnovama. Takodje je izrazio odlučnost u borni protiv Islamske države i terorizma kao univerzalnog zla. Nije previše zalazio u polemiku sa zapadnim partnerima, osim sa Turskom zbog obaranja ruskog aviona u Siriji. U jednoj kasnijoj izjavi, medju najznačajnije dogadjaje u 2015 godini naveo je obeležavanje sedamdesete godišnjice pobede nad fašizmom, istakao koheziju naroda i spremnost svih gradjana Rusije da u bilo kojim uslovima brane osnovne vrednosti i doprinose razvoju zemlje.

O odnosima naše dve zemlje koji imaju vekovnu tradiciju i prijateljsko obeležje u ovom tekstu nisam imao nameru da pišem jer je to potpuno druga i istovremeno veoma značajna tema. Ipak, ne mogu a da ne pomenem dva bitna i za srpski narod i državu krajnje značajna dogadjaja: ruski veto na rezoluciju o Srebrenici koju su inicirali naši ,,prijatelji’’ sa Zapada i čije bi usvajanje nanelo nesagledivu štetu srpskom nadodu: bio bi označen kao genicidan, uz preporuku da se takva kvalifikacija  unese u istoriju i djačke udžbenike. I drugo, uloga Rusije u sprečavanju prijema Kosova u Unesko čime su bar za izvesno vreme očuvane srpske svetinje na Kosovu od uništenja. Čak i samo ove dve činjenice dovoljno govore o odnosu Rusije pa i predsednika Putina prema našoj zemlji.

Istraživanja govore da će većina građana Rusije Novu godinu i Božić dočekati u svojim domovima, u krugu porodice i prijatelja. To je delom posledica otežanih ekonomskih prilika, a to je i preporuka zvaničnika. Crveni trg, koji je mesto tradicionalnog okupljanja građana za Novu godinu, biće ove godine zatvoren, verovatno zbog opasnosti od terorističkih napada.

Mnogi građani Rusije, koji će 31. decembra u ponoć nazdraviti povodom ispraćaja stare i početka nove godine, svakako će poželeti da dolazeća godina bude uspešnija od stare u kojoj, ruku na srce, nije baš sve teklo ,,kao po loju’’. Ovde niko ne gaji iluzije da će u godini 2016. živeti kao u raju, da će svugde teći med i mleko, da će im sve prelivati. Naprotiv, svesni su da ih i dalje očekuju teškoće, da će i dalje biti podmetanja klipova u točkove, pokušaja i spolja i iznutra da se podriju i unutrašnji procesi i međunarodna pozicija. Međutim, veru i nadu u bolje sutra priža im činjenica da se na kormilu zemlje nalazi čovek koji je pre šesnaest godina došao na čelo države i koji je tada zemlju otrgnuo sa ruba ponora, izvukao je iz mogo teže situacije od one u kojoj se sada nalazi.