Русија неће доживети судбину Совјетског Савеза

У међународној, а делом и у руској јавности, повремено се поставља питање – да ли ће Русија опстати у садашњим границама, да ли ће издржати све притиске којим је данас изложена, или ће можда поклекнути, доживети судбину Совјетског Савеза. То питање у ствари тиња још од распада велике државе, а повремено се актуелизира догађајима на унутрашњој и међународној сцени. Било је врло актуелно током тешких деведесетих година, када је држава била на ивици грађанског рата, затим због догађаја око Чеченије и снажног размаха сепаратизма на Северном Кавказу. Данас, то питање, иако у нешто блажој форми, потеже се због оштрог сучељавања са Западом због Украјине, завођења санкција и других актуелних догађаја на међународној сцени од којих Русија не може сасвим да се дистанцира.

Последњих месеци то питање везује се са последицама санкција и, посебно, исфорсираним падом цена нафте на светском тржишту. Очигледно, западни стратези рачунали су и рачунају на подривање руске економије, осиромашење грађана, њихово незадовољство, драстичан пад животног стандарда и популарности председника Путина и његово уклањање са власти. Све то могло би даље водити најпре хаосу, међунационалним и другим трвењима, даљем нарастању сепаратизма, а затим распаду Русије, што би, разуме се, била најпожељнија варијанта иако се то на Западу прећуткује.

Америчко издање ,,Блумберга’’ објавило је чланак аналитичара Леонида Бершидског у коме он каже да је таква варијанта мало вероватна, односно да пад цена нафрте неће и не може да обори Русију као што је то био случај са Советским Савезом. Он каже да совјетску империју није ни срушила јефтина нафта него комунизам. Путинова Русија није везана за идеологију и то ће јој помоћи да опстане - оцењује Бершидски.

Године 1985. гориво је учествовало са 52,7 одсто у извозу Совјетског Савеза. Али само мањи део тога продаван је за чврсту валуту, односно по тржишним ценама. Већи део извожен је у земље совјетског блока за ,,обрачунске рубље’’ или као размена за робу која Совјетском Савезу није била преко потребна.

Осим тога, велики део чврсте валуте добијене од извоза нафте, Совјетски Савез је трошио на куповину пшенице. Својевремена колективизација и пад пољопривредне производње учинили су да совјетска Русија постане увозник велике количине пшенице.

Данас Русија зависи од нафте чак више него својевремено Совјетски Савез. Нафта и гас чине две трећине извоза Русије. Цене нафте одлучујуће утичу на руску привреду- на међународне резерве, валутне курсеве, државне приходе и бруто друштвени производ. Међутим, Русија данас има значајно јачу привреду. Без обзира на - како то каже Бершидски, ,,конзервативну идеологију’’Владимира  Путина, Русија је данас ипак капиталистичка земља.

Русија је данас велики извозник пшенице и заузима у томе четврто место у свету. И, за разлику од Совјетског Савеза, може да прехрани свој народ. Увоз прехрамбних производа данас чини 32 одсто руског прехрамбеног тржишта, али су то углавном производи који обезбеђују разноврсност. Другим речима, грађани Русије ће преживети ако немају на трпези италијанске и француске сиреве и вина, шкотски виски или швајцарску чоколаду. Осим тога, Русија данас економски помаже само мањи број земаља, за разлику од Совјетског Савеза на чијим је јаслама било више десетина држава и комунистичких покрета. Иако су издаци за наоружање повећани, Русија није ушла у трку у наоружању. Путин је пошао на девалвацују рубље убрзо пошто је цена нафте почела да пада, чиме је демонстрирао прагматичност. Таква реакција, по мишљењу Бершидског, помоћи ће Русији да издржи све западне притиске.

У Москви се не крије да санкције, појефтињење нафте и неки други потези Запада према Русији значајно погађају руску привреду и отежавају ситуацију у земљи. Почнимо од цена које бележе сталан раст. Због пада вредности рубље, (крајем августа за један долар требало је издвојити 70 рубаља а за евро чак 80) прехрамбени производи поскупели су од јануара до јула за 10,6 одсто. Највисе је поскупело воће (25,4 одсто) па риба и морски производи (17,8 одсто), шећер, џем, чоколада и мед (16,3 одсто), уља и масти (13,2 одсто), хлеб и производи од брашна (11,6 одсто), месо и месни производи (7,0 одсто). То је, без сумње, значајно оптерећење за обичног човека, који се и раније није баш разбацивао парама. Разуме се, са изузетком једног броја људи који су се ранијих година обогатили често на не баш законит начин.

Народна мудрост да свако зло има и своје добре стране показала се и овог пута као исправна. Суочивши се са беспарицом и дефицитом одређених производа, Руси су почели да се ослањају на сопствене снаге, да се окрећу сопственим ресурсима и да производе оно што су доскора увозили. Последњих годину-две, у Русији је опала производња путничких и теретних вагона, производа од сребра и злата, неке врсте одеће, мотора са унутрашњим сагоревањем, лаких путничких аутомобила, посуђа и производа од керамике, обуће, неких производа за опрему домаћинстава. Али зато повећана је производња воћних конзерви, џемова и компота, електромотора и генератора, медицинских производа и опреме, тканина, сирева и других млечних производа, ливеног и кованог гвожђа, меса и месних прерађавина. Стручњаци оцењују да ће производња даље да расте у оним областима где нису потребна већа улагања за увођење савременије технологије и озбиљнијих иновација.

Једна анкета, спроведена крајем августа, показала је да грађане Русије највише брине управо повећање цена. Чак 78 одсто грађана страхује од даљих поскупљења. Око 42 одсто грађана страхује да ће осиромашити, 36 процената забрињава пораст незапослености, око 30 одсто незадовољно је због корупције, а приближно толико због пада курса рубље. Занимљиво је да је због рата у Украјини забринуто само 22 одсто грађана. Анкета којом је било обухваћено око 2.000 људи и у којој су истовремено грађани могли да одговоре на више питања, такође је показала да су почели више да купују антидепресивна средства.

Расте и незапосленост. Сваке недеље од почетка године број запослених се смањује за петнаест до двадесет хиљада људи. Крајем фебруара било је регистровано око милион незапослених. Према прогнозама Министарства економског развоја, број незапослених порашће до краја ове године за још 434.000, тако да ће укупна стопа незапослености износити 6 одсто радно способног становништва. То је у поређењу са многим земљама, укључујући и неке чланице Европске уније, сасвим сношљив резултат.

Русе мање брину санкције које се одосе на забрану уласка у западне земље појединих политичара и других познатих личности. Оне ипак говоре о злој намери, некој врсти освете, кажњавању, па и самом поводу за завођења санкција. Недавно, Сједињене Америчке државе нису дозволиле посету тој земљи председници Горњег дома руског парламента Валентини Матвијенко која је требало у Њујорку да учествује на међународној конференцији председника парламената и сусретне се са генералним секретаром УН Баном Ки Муном.

Вашингон се није усудио да забрани улазак руске политичарке у САД, јер је обавезан да дозволи улазак свакој особи која треба да посети седиште Уједињених нација у Њујорку, али је визу издао у последњем тренутку и под понижавајућим условима које госпођа Матвијенко није могла да прихвати. Наиме, виза је изадата само за сусрет са генералним секретаром УН и на рок од свега три дана а такође уз услов да не напушта подручје у околини Менхетна. Председница руског Сената је одустала од пута уз такве понижавајуће услове. Изјавила је да ,,понашање Америке према руским званицницима у 21. веку личи на дивљаштво и подсећа на варварство’’. Вашингтон, иначе, такве критеријуме примењује и према званичницима Северне Кореје и Ирана.

Руска јавност је о свему томе добро обавештена, па није ни чудо што заједно са свим догађајима последњих годину две дана, грађани гледају на западне партнере са мало или нимало симпатија. Неретко и са – мржњом. То се пре свега односи на Сједињене Америчке Државе. Према подацима Сверуског центра за изучавање јавног мњења (ВЦИОМ), готово 60 одсто грађана Русије сматра америчку владу непријатељском. Једна трећина испитаника је нешто блажа у оцени; они сматрају да Вашингтон ,,није довољно пријатељски’’ расположен према Русији, док петнаестак одсто оцењује САД као земљу са ,,високом стопом злочина и одсуством топлине међу људима’’ Поједини испитаници су навели да су због свега тога САД ,,најомраженија земља у свету’’. То је драстична промена у негативном смислу у поређењу са недавном прошлости. Само пре двадесетак година, Америка је у очима Руса изгледала као ,,слободна држава с развијеном науком и техником у којој успех зависи од личних напора’’. Овде треба напоменути да грађани Русије праве разлику између обичних Американаца и њихове владе, односно политике коју она води.

Ко је томе крив и зашто је дошло до таквог наглог заокрета? Одговор је добро познат не само људима који се баве политиком него и сваком обавештеном човеку, кажи аналитичари. Тај одговор је у једној студији сликовито описао некада познати руски дисидент, а данас председник Америчког универзитета у Москви и професор Московског државног универзитета Едуард Лозанскиј.

,,Ми смо вам тако веровали, другови на Западу, можда више него и сами себи. А ви сте нам донели превару и расуло’’, каже он

Затегнутост у Украјини и даље је на веома високом нивоу. Из Вашингтона без прекида стижу тврдње високих америчких званичника да Русија представља смртну опасност по САД. Председника Русије изједначавају са Садамом Хусеином, Моамером Гадафијем и Бин Ладеном заједно узетим, а појединци, као Хилари Клинтон, додају том списку и Адолфа Хитлера. Руски бомбардери, наводно, регуларно се појављују близу америчког ваздушног простора.

Нама, који смо преживели и који памтимо све опасности ,,хладног рата’’, јача непријатан осећај да се САД и Русија убрзано прближавају директном војном судару.

Лозанскиј даље каже да су после пропасти комунизма руски људи маштали и припремали се да се придруже великој породици западне цивилизације. ,,Наслађивали смо се њеним утемељивачким вредностима као што су права човека, демократија, слобода, тржишна привреда и другим стварним или измишљеним добрима са којима је она асоцирала. Искрено смо веровали да ће нам Запад, а пре свега Сједињене Америчке Државе, помоћи да се то оствари.

Уместо тога, привреда Русија пострадала је више него у годинама Другог светског рата. Милиони људи изгубили су посао и средства за живот. Могућност и слобода да се постигне материјално благостање претворили су се у слободу за бандитски капитализам који је постао суштина стварања економског поретка.

До свега тога дошло је уз обилату ,,помоћ’’ Запада и директно учешће многобројних западних саветника и чиновника из ММФ.

Када се говори о међународним пословима, нашли смо се у шоку и избезумљени посматрајући на који начин Запад натура другим народима своје ,,вредности’’.

Посткомунистички лидери Русије просто су се утркивали да се додворе Америци. Руски председник Борис Јељцин је чак предао Вашингтону шему уређаја за прислушкивање у америчкој амбасади у Москви. То је био знак пријатељства и поверења.

НАТО, који је у годинама Хладног рата имао 12 чланица и био створен за супротстављање наводној опасности од совјетске претње, одужио се за све гестове добре воље тако што је укључио у своје редове још 16 држава (а још неколико се налазе на листи чекања).

Владимир Путин је своју владавину започео потпуно у духу Бориса Јељцина. Он је указао Америци већу помоћ у борби са талибанима у Авганистану од свих савезника из НАТО пакта узетих заједно. Лозанскиј каже да се присећа како су се за време једног форума ,,Русија-САД’’ на Капитол хилу амерички званичници један за другим одушевљавали Путином и чак га називали ,,нашим човеком у Кремљу’’

За све то, од председника Клинтона, Буша и Обаме дошло је ,,велико хвала’’. И не само у виду проширења НАТО него и бомбардовања Београда и једностраног изласка из уговора о противракетној одбрани, не говорећи о свргавању легитимних влада на постсовјетском пространству путем подстицања ,,обојених револуција’’, о агресији на Ирак, Либију и Сирију. И све се то радило искључиво са циљем ,,завођења демократије и западних вредности’’. Та политика није само донела страшна рушења и беду тим земљама, него је испровоцирала гигантски талас избеглица из Северне Африке и Блиског Истока у Европу. А да се и не говори о појави "Исламске државе", новог поколења терориста у поређењу са којим је Ал Каида била играчка.

Што се тиче Украјине, све то било је замишљено не због ,,завођења демократије и европских вредности’’ у тој земљи, него да би се ослабила привреда Русије и разрушили њени чврсти економски односи са Украјином. Лозанскиј сматра да су шансе да Вашингтон измени своју позицију око Украјине при садашњој америчкој администрацији равне нули, а на то нису спремне ни . ,,европске пудлице’’, како лидере ЕУ називају заменица америчког државног секретара Викторија Нуланд и потпредседник Џо Бајден. Из тога произилази да опасност од директног војног сукоба Русије и Америке расте сваким даном.

Остаје нам да се понадамо, закључује саркастично Лозанских, да ће ванземаљци доћи на Земљу да би спречили рат.

Ових дана наговештавају се неке нове санкције и продужетак већ заведених. Најављују се и нове мере Вашингтона у финансијској сфери, па московска штампа већ упозорава на нове тешкоће, нови пад вредности рубље и нове турбуленције у руској, али и светској привреди. Стратези у Вашингтону очигледно не одустају од својих намера.

Русија, како тврде аналитичари, ипак неће доживети судбину Совјетског Савеза. Ако се у Русији или у свету нешто драстично не догоди, а тако нешто драстично није на видику, нити се може назрети. Грађани ће вероватно и даље тешко састављати крај с крајем, живети без италијанских и француских вина и сирева, шкотског вискија, швајцарске чоколаде и увозних печеница и чизбургера. Али ће имати довољно домаћег хлеба и овсене каше. Ни тога нису имали током 900 дана опсаде Лењинграда, па се ипак нису предали.

Западни стратези су вероватно изгубили из вида чињеницу да су Руси поносан народ и да их притисци, уцене, па и немаштина не могу сломити. Ако су у праву и ако бране сопствено огњиште, као што је то сада случај.