Putin – „poslednji Nemac u Evropi’’

Događaji u nemačkom gradu Kelnu, gde su u novogodišnjoj noći grupe migranata sa Bliskog istoka u grupama napadale i uznemiravale mlade žene, uglavnom na seksualnoj osnovi, i dalje uzbuđuju duhove. I to ne samo u Kelnu, gde mlade žene poslednjih dana u večernjim časovima sa strahom izlaze na ulicu, već i mnogo drugde. To je i dalje tema dana u političkim krugovima i medijima širom Evrope, pa i sveta, koja se prepliće sa migrantskom krizom uopšte, perspektivama i mogućim posledicama.

Ovo pitanje je, može se slobodno reći, raskolilo nemačko društvo, medije i vlasti u toj zemlji. Prema nekim izveštajima, ugrozilo je i fotelju gospođe Angele Merkel. Jedan dobar deo Nemaca ne slaže se sa njenom migrantskom politikom, smatrajući je suviše tolerantnom i ,,mekom’’. Taj deo nemačkog društva smatra da mnogi u zemlji nisu svesni potencijalne opasnosti koju predstavlja masovni dolazak migranata, i to ne samo iz finansijskih razloga.

Drugi pak misle da je prijem migranata obaveza nemačkog demokratskog društva i da od toga država može da ima i koristi. Nemačka privreda je u ekspanziji, mnogo je poslova koje razmaženi dobrostojeći Nemac neće da radi, pa evo migranata koji te poslove mogu obavljati. Pogrešna računica, kažu protivnici. Evo u Kelnu su pokazali šta mogu da ,,rade’’. Bojimo se da to može da bude samo početak. Da nastavak može da bude mnogo gori i pogubniji. A tada već društvo neće biti u stanju da adekvatno reaguje.

Migrantska kriza nije od juče. Što se Nemačke tiče, ona traje već decenijama, iako u nešto drugačijem obliku i, naravno, u neuporedivo blažoj formi nego što je ova poslednja.

Masovniji dolazak stranaca u Nemačku (ne računajući, naravno, gastarbatere) počeo je posle rušenja Berlinskog zida i nestanka ,,gvozdene zavese’’, odnosno socijalističkog bloka. Tada sam se nalazio u Berlinu kao stalno akreditovani dopisnik Tanjuga i na licu mesta posmatrao taj proces. Mislim da događaji tada imaju neke sličnosti sa sadašnjom krizom. Ne po masovnosti, nego u vezi sa reagovanjem zvaničnika i u još većoj meri sa reagovanjem nemačkog društva, običnih građana. Smatram da će ta poređenja biti interesantna čitaocu, pa ću ukratko na njih podsetiti.

Kada je Berlinski zid srušen i kada su se granice otvorile, u Berlin su pohrlile čitave kolone stranaca, uglavnom iz istočnoevopskih, ali i arapskih zemalja. To su bili mahom siromašni ljudi koji nisu obezbedili egzistenciju i našli sreću na svom, nego je potražili na tuđem, nemačkom asfaltu. Nisu, dakle, bežali od rata kao današnji nesretnici, već od nemaštine, od skučenosti koju su osećali u sopstvenoj zemlji. Vodili su se mišlju i nadom da dolaze u obećanu zemlju u kojoj teku med i mleko, u kojoj se lagodno živi bez nekog velikog rada i truda. Bilo je među njima i onih koji su pošli da love u mutnom, da se bave nečasnim poslovima, kriminalom svake vrste.

Nemci, žitelji čistog, urednog i uređenog grada - pogotovu njegovog istočnog dela, u kome je vladao red i poredak, odjednom su se, preko noći, suočili sa gomilom došljaka koji su govorili drugim jezikom, bili druge kulture i tradicije, druge religije, imali druge običaje i navike. Lično sam gledao kako se Nemci užasavaju, kako okreću glave od pojedinih uličnih cena: došljak negde sa Bliskog istoka prostro ponjavicu u prikrajku travnate površine i klanja. Ili, mlada strankinja, ne baš urednog izgleda, oko čijih se nogu već vrzma čopor dece različitog uzrasta, doji najmlađe dete na klupi u centralnom istočnoberlinskom trgu- Aleksander placu, i za sobom ostavlja razne otpatke. U istočnom delu grada sada su se pojavile skitnice koji noću lutaju ulicama, prosjaci, ljudi čija spoljašnost i ponašanje izazivaju podozrenje.

Na berlinskoj televiziji gledam emisiju u kojoj reporter intervjuiše jednog uglađenog srednjovečnog gospodina koji se predstavlja kao bankarski službenik.

- Vi ste Nemac, Pita reporter.

- Da, čistokrvni, i po ocu i po majci.

- Šta mislite o strancima?

- Ništa ne mislim o njima. Radije o njima ne bih razgovarao - kaže građanin.

- Ali, ipak, recite nešto, insistira reporter.

- Pa evo ako baš insistirate: ne volim strance. Nisam ni nacista ni nacionalista, ali strance ne volim.

- To ne ide jedno s drugim, konstatuje reporter.

- To apsolutno ide jedno s drugim.

- Objasnite mi.

- Svako treba da živi u svojoj zemlji. U Nemačkoj ima nekoliko miliona stranaca. Razmileli su se po celoj zemlji. Loše utiču na naše društvo.

- Na šta to ciljate?

- Pa evo na šta. Možda sam se pogrešno izrazio kada sam rekao da ne volim strance. Ja u stvari ne volim ono što oni sa sobom donose: nekulturu, nečistoću, navike, način života, nama neshvatljivu religiju. Ne želim da neko pljuje po trotoaru, da baca otpatke gde stigne, da prljav i zamazan ulazi u autobus ili metro, da za sobom ostavlja neuredan javni toalet, da se moli i klanja na travnjaku usred grada, da skitara, da krade.

- Nemci ne kradu, ne pljačkaju banke, ne vrše nasilja - pita reporter?

- Da, i mi to radimo, ali jedni druge moramo trpeti. Strance ne moramo i zato neka se čiste iz Nemačke. Ne želim Aziju ili Afriku usred Evrope.

- Na šta mislite?

- Da li ste bili u Krojcbergu (zapadnoberlinska četvrt nastanjena uglavnom Turcima)? Ako niste, prošetajte. Osećaćete se kao usred nekog turskog provincijskog gradića. Od prljavštine, smrada i neurednosti ne može se proći ulicama. A još te žene zabrađene od glave do pete usred leta.

- Oprostite ako grešim, ali moram da vas pitam: da niste možda simpatizer neke neonacističke partije - pita reporter.

- Ne, niti sam bio niti sam sada njihov simpatizer. A moj stav shvatite kako hoćete. Ja sam rekao svoje. Ponavljam, stranci su nepoželjni u Nemačkoj. Za prvo vreme, bar Berlin bi trebalo dovesti u red. Sada imate utisak da u njemu ima više stranaca nego nas, Nemaca. I to mi je nekakva nemačka prestonica i uz to kulturni centar Evrope.

Svoj lični sud o svemu ovome što govori uglađeni nemački gospodin ne bih želeo da dajem. Dabome da sam bio u berlinskoj četvrti Krojcberg, dabome da sam se tamo i drugde nagledao svega i svačega, ali nije na meni da o tome dajem sud. Neka ga daju domaćini, kojih se to jedino i tiče.

U to vreme, dakle pre rušenja zida, u Zapadnom Berlinu živelo je oko 310.000 stranaca - otprilike svaki deseti žitelj metropole. Najviše je bilo Turaka - oko 150.000, pa Jugoslovena- oko 32.000, zatim Poljaka - oko 15.000. Još u to vreme u Zapadnom Berlinu živelo je oko 30.000 Azijata i oko 6.500 Afrikanaca.

Kakva je danas situacija, može se samo naslutiti na osnovu parcijalnih izveštaja, ali je sigurno da se posle svih ovih godina i migracionog talasa poslednjih meseci kada je u Nemačku ušlo blizu milion novih stranaca, situacija značajno izmenila.

Donekle su se izmenila i mišljenja samih Nemaca, iako je osnovna nit ostala ista: stranci su nužno zlo. Ne možemo potpuno zabraniti ili onemogućiti njihov dolazak, ali ga ipak ne samo možemo, nego i moramo ograničiti.

Najnoviju sliku o raspoloženju Nemaca i problemu migranata dala je ovih dana moja ruska koleginica Darja Aslamova koja je boravila u Kelnu i koja za najtiražniji moskovski dnevnik Komsomolska pravda piše izvanredne putopisne reportaže.

Aslamova opisuje ovakvu scenu. Na platou na kome je podignut memorijalni spomenik protiv nasilja, kraj katedrale u Kelnu, prilazi osoba za koju u prvi mah nisam znala da li je muško ili žensko. Frizura ,,jež’’ uz jarko žutu ofarbanu kosu, odrpane džins pantalone, isto takav gunj. Osoba nesto viće na nemačkom, a ja je vrlo učtivo pitam da li govori engleski.

- Da, govorim. A ko ste vi, novinari? Dolivate ulje na vatru. Vi ste hijene.

- Zašto, kako to?

- Odakle ste, pita osoba?

- Ja sam iz Moskve, iz Komsomolske pravde, odgovara Aslamova.

- A, Pravda. Ruska propaganda, sarkastično se smeje Nemica. Zašto ste ovde došli? Šta, u Rusiji ne siluju žene?

- Naravno, dešava se. Ali šta vi mislite o onoj noći u Kelnu?

- Ako smo mi dobrovoljno primili ljude sa drugom kulturom, dužni smo da im damo vreme da se adaptiraju. I dužni smo takođe da izučavamo njihovu kulturu.

- Pa valjda su oni (migranti) dužni da uče vaš (nemački) jezik i vašu tradiciju!

- Vi ste naivni. Svet postaje globalni. Nacije iščezavaju, I to je prekrasno. Zemlja postaje zajednička, opšta. Zašto čovek iz Nigerije ne može da dođe ovde i da živi sa svojom porodicom? Bez vize i pasoša. To je opšta, zajednička zemlja. Vi ste došli iz srednjovekovlja. Divlja Rusija: pravoslavlje, car, nacionalizam. Probudite se. Svet treba da bude obojen. Države, nacije i religije treba da iščeznu.

Aslamova baca pogled ka trgu prema železničkoj stanici. Iza moje sulude sagovornice vidim žene u burkama.

- Pogledajte, kažem sagovornici. Mislite li da će ove žene pristati da se izmene?

Sagovornica me gleda sa mržnjom: ,,Vi ste nacistički provokator."

Žena se okreće i nestaje u gužvi. A moj nemački kolega, kamerman, smireno mi se obraća: ,,Žalosno je što njeni roditelji nisu upotrebili kontraceptivna sredstva."

Za razliku od ove spodobe, kako novinarka naziva sagovornicu, građanin Rolf Hubrih, inače bravar po zanimanju, koji je došao sa istoka Nemačke da bi u Kelnu protestovao protiv nasilja migranata, kaže: ,,Onaj ko dirne moju ženu biće istog trenutka mrtav."

Darja Aslamova piše i o ,,čoveku koji je otvorio oči Nemačkoj’’. To je 44-godišnji Ivan Jurčevic, koga su roditelji kao šestomesečnu bebu doveli iz bivše Jugoslavije. Novinarka ga predstavlja kao lepotana dvometraša koji kipti od snage, govori tri svetska jezika i radi u službi obezbeđenja pojedinih važnih institucija. Te noći, kada je Keln doživljavao dramu, Jurčević se nalazio na obezbeđenju jednog elitnog hotela. Opisao je dramu koja je potresla nemačku javnost. To je, po njegovim rečima, bio pravi pir razularene pijane mase migranata koja je kidisala na sve koje je susretala, a pre svega na mlade žene.

Ja se ničega ne plašim, kaže Jurčević ruskoj novinarki. Meni je prosto bilo važno da kažem istinu o toj noći. Ja nemam račun u banci, nemam dece koju treba hraniti. Ako me sutra neka budala ucmeka, biće šteta jer nemam mnogo godina. Ali imao sam fantastičan život. Sve sam oprobao.

Jurčević kaže da ima jednu želju o kojoj mašta. ,,Ako se obrem u Rusiji, hoću li videti Putina, pita novinarku? Ja sam sportista, kao i on. Ceo život radim u obezbeđenju, a ako u takvoj službi, radiš moraš brzo da čitaš lica ljudi. Putin je pravi čovek, pravi patriota svoje zemlje. Ako se smeši, što se ne dešava baš često, ja vidim da to on radi od srca.

Ako se ljuti, on ne skriva svoje emocije. Meni je strašno krivo što cela nemačka štampa njega prikazuje kao najvećeg neprijatelja. Nemcima stalno ispiraju mozak kako je Putin užasan. A za mene, on je jedinstveni covek koji je stvorio balans u svetu. Da nije snažan upravljač, Amerika bi okupirala ceo svet. Šta misliš - pita Jurčević rusku novinarku, da li ću ga nekada videti?

A gospođa Birgit, koja je emigrirala iz Amerike, govori za novine: ,,Mislila sam da ću bar ovde (u Nemačkoj) naći svoj mir. Sa belom Amerikom uskoro će da bude gotovo - njih čeka građanski rat između crnih i belih. A sada živim u arapskoj i afričkoj Nemačkoj. Moja penzija je 500 evra mesečno. To je manje nego što iznosi dodatak za migrante. A znate čime se bave migranti u obližnjem prihvatilištu u Minhenu? Oni aktivno prave decu. Samo u jednom prihvatilištu već 400 žena je u drugom stanju. Oni znaju da trudnicama i majkama odojčadi ne preti opasnost da budu proterane. Nama je jedina nada- Rusija.

- Znaš li koja je danas popularna šala u ,,Pegidi’’ (organizacija koja je izričito protiv sadašnje vladine politike prema migrantima), obraća se pres sekretar ove organizacije Hartmut Pilč ruskoj novinarki? Godine 1945. svi su u panici vikali: užas, Rusi idu na Berlin. A danas govorimo: Dragi Rusi, pa kada ćete već doći u Berlin. Dobro, a šta mi (Rusi) tu možemo da uradimo, pita ruska novinarka? Pa vi već radite, kaže her Pilč. Delujete u Siriji, borite se sa američkom propagandom. Znaš, za nas Nemci ključna reč je - kako vi Rusi kažete - ,,porяdočnostь’’ (čestitost, poštenje). Putina poštuju zbog direktnog razgovora i otvorenosti. On ne okolišava, ne dodvoruje se. On je takav kakav je. Putin je - poslednji Nemac u Evropi.

U nekim novinama sam pročitao kako je izbeglica iz Sirije, 36- godišnji Zinedin Kelbouz, tužio Irsku jer ga je ,,odvratno hranila’’. On je za doručak dobijao meso, a tražio je jogurt i banane. Sirijac je zbog ,,odvratne hrane’’ presavio tabak i podneo tužbu, zahtevajući kompenzaciju. Sada je na sudiji Ričardu Hemprisu da donese odluku.

Irske vlasti su saopštile da su migranti u centru u Voterfordu, gde je bio smešten i Sirijac, za obroke dobijali čorbu od leće, dinstanu govedinu, tunjevinu, špagete, pirinač, sos od čilija, pileće batake, salate, sokove i vodu. ,,E, nećete vi meni meso, tunjevinu, pileće batake i špagete, nego jogurt i banane’’- sikće Sirijac. I još traži kompenzaciju.

I dok se ovakve dogodovštine i veoma ozbiljne političke debate oko migrantske krize vode na najvišem nivou, iz nemačke prestonice stižu zabrinjavajuće vesti. Vlasti su saopštile da Nemačkoj preti ozbiljna opasnost od teroritičkih napada. Sve više boraca ,,Islamske države’’ vraća se u Nemačku i njihovi napadi na civilne ciljeve mogu se dogoditi ,,svakog trenutka’’ . Preti nam ,,pariski scenario’’- kažu zvaničnici.

Prizivanje ruskog predsednika Putina u vezi sa migrantskom krizom i opasnosti od terorizma ima, razume se, simbolično značenje i svakako svedoči o sve većoj popularnosti Putina među običnim građanima na Zapadu. Pojedinci u zapadnim prestonicama su se tek sada prisetili upozorenja iz Kremlja da terorizam predstavlja univerzalno zlo i da se protiv njega treba boriti orgnizavano i svim sredstvima. Nema naših i vaših, dobrih i loših terorista. Oni su jednako zlo i za nas i za vas. To poslednjih dana potvrđuju teroristički napadi u Turskoj, Indoneziji i drugde. A teroristički čin prošle godine u Parizu, nasilje nedavno u Kelnu, pretnje napadima u Nemačkoj i drugde, svedoče da se migrantska kriza i terorizam ne mogu apsolutno razdvajati.

Prema nekim predviđanjima, ka Evropi bi narednih godina moglo da pohrli desetak miliona migranata sa Bliskog istoka i Afrike. A to je već brojka koja može dovesti do veoma ozbiljnih, čak katastrofalnih, nesagledivih posledica. U tom slučaju, prizivanje predsednika Putina kao ,,poslednjeg Nemca u Evropi’’ i Rusije kao jedine nade i spasioca, očigledno neće biti dovoljni. A da se pri tome istovremeno i na Putina i Rusiju vrše pritisci i ucene svake vrste i zavode sankcije.

Zapad bi, prema proceni pojedinih analitičara, mogao zbog toga da zažali.