Povratak hladnog rata, demonizacija Putina i "pokušaj Libije u Rusiji"

Kriza u odnosima Rusije i zapadnih zemalja zbog događaja u Ukrajini sve se više zaoštrava. Poslednjih dana i sedmica, a naročito posle obaranja malezijskog ,,boinga’’ nad teritorijom Ukrajine, u tom političko-diplomatsko-propagandnom ratu počele su da se upotrebljavaju i veoma teške reči koje su se čule u doba najoštrije faze hladnog rata. Uz, razume se, sankcije prema Rusiji koje nisu dečja igra i koje zaista mogu da nanesu veoma ozbiljnu štetu Rusiji, ali i zemljama koje ih primenjuju. Pa i onima koje ni na koji način nisu upletene u događaje.

Došlo se dotle da se ruski predsednik Vladimir Putin u nekim zapadnim medijima, ali i u izjavama pojedinih zvaničnika upoređuje sa Hitlerom i naznačuje kao ubica dece koja su stradala prilikom obaranja aviona ili tokom sukoba između proruskih snaga i ukrajinske armije na istoku zemlje. To prevazilazi ne samo okvire diplomatskih manira i uobičajenog komuniciranja između civilizovanih zemalja, već i granice zdravog razuma, ako takav razum još postoji u pojedinim glavama.

Odgovor na takvo ponašanje daju pojedini komentatori u Moskvi, a on glasi: hitno, bez odlaganja, primeniti adekvatne protivmere i ne dozvoliti da se predsednik Putin blati na tako necivilizovan način.

Moskovski mediji posebno su ogorčeni na ,,poplavu prljavština’’ koje dolaze iz Velike Britanije, što, kako se konstatuje, zahteva hitan odgovor.

Mediji podsećaju da su britanski listovi ovih dana, gotovo bez izuzetka, na prvim stranicama objavili fotografije sasvim malog dečaka sa potpisom: ,,Njega je ubio Putin’’. To je, navodno, izgovorio otac nastradalog dečaka. Dalje, Britanija je zavela oštrije sankcije preme Rusiji, traži od Francuske da odustane od prodaje Rusiji nosača helikoptera "mistral’’. London je poslednjih dana aktualizirao davno zatvoreno delo o smrti Litvinjenka. Sve češće, britanski mediji i zvaničnici upoređuju Putina sa Hitlerom. Ranije je to rekao princ Čarls, a sada, prema tvrdnji moskovskih medija, i aktuelni premijer Dejvid Kameron.

Taj isti Kameron je uoči najnovijeg izraelsko-palestinskog sukoba u Gazi javno izjavio da su neprijatelji Izraela i njegovi neprijatelji. A moskovski komentator Šamir s tim u vezi podseća da je u Gazi od početka najnovije izraelske ofanzive ubijeno tri i po puta više žena i dece nego što ih je stadalo u ,,boingu’’ oborenom nad Ukrajinom. To, razume se, ne opravdava obaranje aviona, ali žrtve su i tamo i ovamo. Kameron se, međutim, užasava samo zbog žrtava u avionu.

Na lavinu prljavština iz Londona, kaže Šamir, treba odgovoriti odmah - opozvati ruskog ambasadora i povući ruske akcije sa londonske berze. Ako se Britanci ičega plaše, onda je to povlačenje ruskih sredstava iz Sitija. A opoziv ambasadora bio bi jasan signal čitavom svetu. Prema mišljenju ovog komentatora, odsustvo jasne i energične akcije Moskve dovelo je do toga da se za Londonom povedu Nemci, Holanđani i još neke nacije. Po svemu sudeći, Moskva će poslati još oštriji signal upozorenja svetu donošenjem zakona kojim će se zemlje koje budu uvodile sankcije Rusiji smatrati agresorima.

Država se mora angažovati u zaštiti predsednika Putina. Ne može se dozvoliti da se o ruskom predsedniku tako govori. Ruske novine ne objavljuju fotografije ubijene dece u Iraku i Libiji uz tekst da je njih ubio Toni Bler ili Dejvid Kameron. Nema ni fotografija žrtava iz Donjecka sa potpisom ,,Mene je ubio Porošenko’’. Ne zato što su ruske novine tako dobre, nego zato što nije uobičajeno da se na taj način optužuje šef jedne države. To se čak ni na Zapadu ne radi, ili se bar nije radilo. Za karikaturu izraelskog predsednika Netanjahua uprljanog krvlju zbog stotina ubijenih Palestinaca, u Francuskoj su otpustili karikaturistu, a list koji je objavio karikaturu bio je kažnjen.

Postoji i izuzetak. Kada se na Zapadu odluči da se likvidira neposlušni lider neke zemlje, tada je sve dozvoljeno. To se videlo na primeru Gadafija i Libije. Njega su demonizovali i ubili. Libija je praktično prestala da postoji. Tamo je sada pakao.

Ruski analitičar pokreće jednu temu o kojoj se doskora nije govorilo, bar ne u tako otvorenoj formi. On kaže da bi o primeru Gadafija i Libije trebalo da razmisle protivnici Putina u zemlji. Svrgavanje Putina uz pomoć Zapada moglo bi pretvoriti Rusiju u novu Libiju. To im se na kraju krajeva ne bi isplatilo. Liberali u Libiji koji su se borili protiv Gadafija sada čupaju kosu. Oni sada sanjare o srećnim vremenima kada je Gadafi bio na čelu države.

Šamir kaže da je Rusiji potrebno jedinstvo. Ponavlja da se ne sme dozvoliti blaćenje Putina. Ako Englezi žele da trče ispred rude, neka za to plate ceh. Rusija treba da povuče svog ambasadora iz Londona. Ne treba nam ni britanski ambasador u Moskvi, nisu nam potrebne nikakve britanske strukture, ni Bi-Bi-Si, ni Britanski savet, ni dopisnici britanskih listova. Britanske kompanije koje su investirale u Rusiji dobro su zarađivale i treba im blokirati imovinu i time nadoknaditi štetu zbog sankcija. A ruski oligarsi koji su se lepo ustrojili u Britaniji, neka razmisle šta će i kako će. Neka se vrate u Rusiju i prenesu svoj kapital.

Beskorisno je sporiti se sa Engleskom oko obaranja aviona nad Ukrajinom. Tamo se nadaju da će da mobilišu oligarhe u Rusiji i podstaknu narod da svrgu Putina. Odgovor mora da bude oštar i otrežnjujući, da bude upozorenje drugima. Inače, Libija bi mogla ,,doći’’ u Moskvu.

Što se tiče ruskih oligarha da će se opredeliti protiv Putina i nade da će se narod podstaći da ustane protiv šefa države, tu su se na Zapadu očigledno preračunali. Najveće kompanije i banke u Rusiji u vlasništvu su države i njihove rukovodioce postavlja Kremlj. Bogataši van ovih struktura sasvim dobro sarađuju sa vlastima i nemaju ni najmanjeg interesa da se okrenu protiv Putina. A što se običnih građana tiče, tu stvari stoje još povoljnije za ruskog predsednika. Njega podržava ogromna većina građana i njegov rejting je veoma visok. Čak oko 88 odsto ispitanika podržava Putina u njegovoj politici prema događajima u Ukrajini. Dakle, želja zapadnih centara o ,,narodnom ustanku’’ u Rusiji protiv Putina i ozbiljnijem protivljenju oligarha ostaje samo pusta želja. Ta opasnost se, upozoravaju oni obazriviji, ipak ne treba sasvim potceniti ali, bar u ovom trenutku, ni preceniti.

Kada je reč o sankcijama, stvari stoje drugačije i mnogo ozbiljnije. Zamrzavanje sredstava i zabrana viza koje su do sada zavedene nameću ograničenja u finansijskom, vojnom i energetskom sektoru. Među novim merama je mogućnost ograničenja prisustva ruskih banaka evropskim tržišnim kapitalima, što bi moglo da ugrozi preduzeća za pružanje finansijskih usluga koja posluju u Rusiji. Novim merama obuhvaćeni su i Jedinstvena korporacija brodogradnje i još tri banke. Za Rusiju su posebno osetljive sankcije iz oblasti energetike i naftne industrije jer ta oblast daje najveći udeo u državnom budžetu. Sve u svemu, Rusija bi zbog sankcija, prema proceni evropskih eksperata, mogla ove godine da ima gubitke od oko 23 milijarde, a već iduće godine - oko 75 milijardi evra. U isto vreme, Evropa bi ove godine mogla da izgubi oko 40 milijardi, a iduće oko 50 milijardi evra. Ovo su, inače, najoštrije sankcije prema Rusiji od završetka hladnog rata i prema oceni ruskih eksperata i političara, suprotne su međunarodnim zakonima i normama.

Američki i drugi zapadni stratezi očigledno imaju neku svoju računicu. Ako bi uspeli u svojim nastojanjima da dobiju sadašnju bitku u Ukrajini, odvoje je od Rusije i uključe u evroatlantske integracije, politički, ekonomski, vojni i svaki drugi dobitak bio bi neuporedivo veći od proračunatih trenutnih finansijskih gubitaka. I što je najbitnije, Rusija bi bila politički, ekonomski, strateški i vojno znatno oslabljena, što je i osnovni cilj Zapada. To je isuviše veliki ulog i istovremeno suviše velika cena o kojoj se u Moskvi svakako računa. To je u suštini pitanje bezbednosti i teritorijalnog integriteta same Rusije. Tu nema nikakvog cenkanja i o tome su u Kremlju svakako više nego svesni.

Što se tiče demonizacije Putina, to nije nova pojava i ona se sa manjim ili većim intenzitetom proteže gotovo od njegovog ulaska u Kremlj.

Zašto je to tako? Politički krugovi u Moskvi i moskovski mediji to dobro znaju i ne bave se mnogo tim pitanjem. Odgovor je stigao iz samih američkih izvora, a dao ga je još pre nekoliko godina vodeći američki eksperet za Rusiju Stiven Koen koji kaže da je demonizacija Putina u američkim sredstvima informisanja osveta za neuspešan projekat Vašingtona da uništi Rusku Federaciju. Putin je, dakle, bio i ostao osnovna prepreka ostvarenju takvih američkih planova. Zato je za mnoge američke političare, novinare i medije on loš momak. Da je to dozvolio, bio bi dobar momak, rado prihvaćen i hvaljen s one strane okeana.

Stiven Koen, profesor Prinstonskog i Njujorškog univerziteta i član Američkog saveta za spoljnu politiku, koji važi za jednog od najvećih američkih i svetskih eksperata za Rusiju, govorio je ne tako davno o demonizaciji Putina na jednom skupu na Kolumbijskom univerzitetu u Njujorku. Prema njegovim ocenama, vodeći američki listovi pišu danas o Rusiji čak manje objektivno nego u godinama hladnog rata, a sa više ideoloških primesa i zavisnosti od zvaničnih stavova Vašingtona. Koen kaže da se ,,glasine, ničim potkrepljeni stavovi i sumnjiva uopštavanja o istoriji i politici Rusije, iznose kao neprikosnovena istina’’.

Po oceni Koena, profesionalizam vodećih američkih listova nije se popravio. Svi ,,plusevi’’ koji su svojevremeno pripisivani Jeljcinu, sada se pretvaraju u ,,minuse’’ koji se kaleme Putinu. Uobičajeno je da se konstatuje kako se Putin udaljio od demokratije. A kako se može nazvati ,,demokratijom’’ napad tenkovima na parlament (za vrame Jeljcina), pita Koen? Nije tačno da su ubistva novinara u Rusiji specijalnost Putinog upravljanja.

Prema podacima Komiteta za zaštitu novinara, za vreme Jeljcina u Rusiji je ubijeno više novinara nego za vreme Putina. A što se tiče korupcije, koju zapadna sredstva informisanja naznačuju kao ,,neodvojivi deo politike Putina’’, treba podsetiti na činjenicu da je korupcija dobila neviđeni zamah početkom devedesetih godina, dakle, pre Putina. Koen kaže da ,,takva istorijska amnezija američkih sredstava informisanja čini nemogućom duboku analizu procesa koji se dešavaju u Rusiji’’.

Oko poštovanja suvereniteta drugih država i (ne)mešanja u njihove unutrašnje poslove stvari su još mnogo nepovoljnije po Zapad. Svojevrsnu lekciju Zapadu u tom smislu nedavno je održao i poslanik ,,Zelenih’’ u nemačkom parlamentu Hans Kristijan Štrobele. Time što je Nemačka bombardovala Srbiju i priznala nezavisnost Kosova prekršeno je međunarodno pravo, pa Nemačka i zapadne zemlje nemaju moralno pravo da kritikuju Putina što je anektirao Krim, kaže Štrobele. Kada gospodin Obama ili kancelarka Merkel kažu Putinu ,,Ne smete ući u tuđu zemlju i mešati se u njene odnose, morate poštovati teritorijalni integritet". Putin se onda može samo nasmešiti i reći: ,,Je l’ vi to ozbiljno? Vi znate nešto o teritorijalnom integritetu? Šta ste uradili na Kosovu? Šta ste uradili u Iraku, u Libiji, u Avganistanu?"

Na Zapadu, dakle, ništa novo. Bar što se tiče Rusije i Putina. Sve što se događa u Ukrajini i oko Ukrajine deo je strategije Zapada. Konačan cilj je ne Ukrajina nego Rusija. Ukrajina je samo ,,tranzitna teritorija’’ preko koje treba da se ostvari osnovni cilj. A Putin je osnovna smetnja za njegovu realizaciju. Onda ne čudi to što su na Zapadu besni na ruskog predsednika, ne čudi ni terminologija kojom se u tom besu služe pojedini mediji i zvaničnici na Zapadu.

Izlaz iz sadašnje situacije u Ukrajini nije na vidiku. Odgovornost, prema ruskim (i ne samo ruskim) ocenama, leži na zapadnim zemljama, pre svega na SAD i novom ukrajinskom rukovodstvu koje je, prema tvrdnjama Moskve, samo pion u rukama zapadnih centara. Moskva je mnogo puta do sada apelovala na prekid vatre, pokazala dobru volju i spremnost na razgovore, ali ne na sopstvenu štetu. Taj poziv i apel očigledno ostju bez odgovora.

Čini se da svet ulazi u novi period opterećen opasnim sučeljavanjima i globalnim krizama i hladni rat se vratio na velika vrata sa svom žestinom.