Савремени свет | |||
Повратак Андреја Козирјева |
среда, 29. јул 2015. | |
Да ли сте чули за Андреја Козирјева? Ако нисте, ако тек однедавна пратите међународна збивања. Да вас подсетим: то је бивши министар иностраних послова Руске Федерације из времена када је шеф руске државе био Борис Јељцин. Данас, тај 64-годишњи господин, који живи у Мајамију, представља огледало руске опозиције, која би, уз подршку Американаца, хтела да сруши Путина и уведе ову земљу у ред ,,истински демократских, слободних држава’’ по угледу на западне демократије. О господину Козирјеву се дуго није чуло ништа, све до пре неки дан када се огласио у познатом америчком дневнику Њујорк тајмсу чланком у коме каже да се "приближава промена режима у Русији". Он призива Запад да покаже ,,одлучност у одбрани суверенитета Украјине у успостављању њене територијалне целовитости’’. То је ,,неопходан услов не само за обуздавање агресивних потеза Кремља него и за укључивање Русије у конструктиван дијалог о широком спектру питања’’. Још много шта је изговорио Андреј Козирјев. И све, разуме се, у његовом, изразито антируском и прозападном стилу. Он, на пример, изражава уверење да ће Русија кад-тад постати савезник Запада, али то ће се десити тек када се у Москви промени власт. "Данас, народ још клечи пред лидером (Путином) којег не може да смени. Али то ће се десити, а тај тренутак се можда приближава." Ко је, заправо, Андреј Владимирович Козирјев и какав је његов животни пут као човека и политичара? Да ли се на том путу може назрети нешто што би упутило на закључак о политичком профилу некадашњег првог човека руске дипломатије. И то у веома осетљивом периоду, непосредно после распада Совјетског Савеза, када се земља налазила на ивици политичког, економског, социјалног и сваког другог посрнућа. Радни век почео је као бравар-монтер у московској машинској фабрици ,,Комунар’’. Убрзо затим, уписао се на Московски државни институт за међународне односе – познати и признати МГИМО универзитет при Министарству иностраних послова, који оспособљава кадрове за дипломатску и другу државну службу. На том универзитету студирали су актуелни министар иностраних послова Сергеј Лавров и велика већина садашњих руских дипломата и високих државних чиновника. Андреј Козирјев је од самог почетка бурних догађаја у Русији у најужем тиму Бориса Јељцина. Веома је поверљива личност. Извори кажу да има значајан утицај на шефа државе. И у домаћим и у иностраним круговима важио је за изразито прозападно оријентисаног политичара. Називали су га ,,министром да’’ због тога што је био сагласан са свим што Вашингтон предлаже или захтева, за разлику од много познатијег и неупоредиво уваженијег министра иностраних послова СССР-а Андреја Громика, који је важио за ,,министра њет’’.
Једном речи, Русија више није велесила и њен глас се у свету много не уважава. ,,Каква смо ми то велика држава када мене, као амбасадора Русије у Вашингтону, позивају у Стејт департмент и дају сугестије како Русија треба да се понаша на међународној сцени у одређеним ситуацијама’’, каже у руском парламенту Владимир Лукин. У парламенту, али и другим политичким срединама, Козирјеву се замерало и због политике према бившој Југославији. Многи сматрају да је био главни заговорник прикључења Русије санкцијама и њиховом заоштравању, њене прећутне сагласности да се бомбрадују српски положаји у Босни. Правдао је такав став час захтевом међународне заједнице, час потребом јединства Контакт групе, час греховима српске стране. У Министарству спољних послова шапутало се како Козирјев жели да држи све конце око Југославије у својим рукама. Дуго је руски министар говорио о ,,партијама и ветровима рата’’ у Београду, о наводним зверствима Срба. За све време грађанског рата није изговиро ни једну једину оптужбу на рачун Хрвата или муслимана. Поједине колеге руски новинари говорили су ми како Козирјев иде у Вашингтон по ,,своје мишљење’’, када су у питању догађаји у Југославији и другде у свету. Такође се шапутало да је Козирјев скривао од највишег руководства телеграме руске амбасаде у Београду о томе шта се на нашим просторима заправо дешава. Министра Козирјева често сам сусретао у Москви током прес конференција, брифинга или неких других догађаја. Остао ми је у непријатном сећању. Приликом једног кратког сусрета са новинарима у ходнику министарства, када је говорио о ,,ветровима рата’’ из Београда, упитао сам Козирјева да ли ти ветрови дувају само из Београда, а не и са других страна. Хладно ме је погледао и процедио: "Господине, ред је да се најпре представите." Рекао сам како се зоввем и да сам званично акредитовани дописник српских медија. Уместо одговора, само је поновио оно што је раније рекао - да ,,ветрови рата’’ дувају из Београда. Руски новинари су ми касније рекли да је на путу до свог кабинета добацио својим сарадницима: ,,Ето, и по Москви има Милошевића.’’ Половином децембра 1994. на Конференцији КЕБС-а у Стокхолму, Козирјев је изазвао озбиљан дипломатски скандал. Добивши реч, изјавио је да Русија мења своју међународну политику и уноси неке корекције. Рекао је да Русија тражи да се укину санкције према Југославији. У противном, Москва ће предузети једностране мере: ,,У својој борби, садашња влада Републике Србије може рачунати на подршку велике Русије." Такође је рекао да Москва мења свој став према Ираку и неким другим земљама. Очевици кажу да је у сали настао лом. Поједини министри западних земаља хватали су се за главу, излазили из сале и хитно успостављали везу са својим престоницама, тражећи инструкције. Примивши ову вест преко руских агенција, желео сам да је што пре проследим Беграду, али сам ипак одлучио да је претходно проверим у Министарству иностраних послова у Москви, где ми је речено да ,,министар Козирјев има другу верзију која је важећа’’. Ускоро је та ,,друга верзија’’ стигла. Добивши поново реч, Козирјев је рекао је да Москва не мења свој став ни о Југославији нити о Ираку, а такав развој догађаја, који је претходно описао, могао би се очекивати ако би у Москви на изборима победила опозиција. Столица Козирјева почела је ипак да се љуља, а потпуно се срушила децембра 1995, када је на парламентарним изборима убедљиво победила Комунистичка партија. Козирјев је поднео оставку и извукао се без скандала. Наиме, у Мурманској области изабран је за посланика у Доњем дому парламента и по уставу није могао да истовремено задржи министарски положај.
Нешто касније, портрет Андреја Козирјева осликао је у једном московском листу тада познати публициста, а данас председник спољнополитичког одбора Руске думе Алексеј Пушков. Назвао је ставове Андреја Владимировича ,,козирјевштином’’, која представља идеологију руске лумпен-буржоазије. ,,Козирјевштина, то је стање ума нове руске лумпен-буржоазије која се родила деведесетих година из неограничене слободе предузетништва и економског нереда." Њена основна црта је тврдња да су Сједињене Америчке Државе, пошто су богате и јаке, увек у праву чак и онда када то очигледно нису. По тој логици, Русија нема другог избора него да се повинује америчким захтевима и задовољи се да буде њен прирепак. Козирјев је јавно говорио како би био срећан када би Русија постала нешто слично Канади. Разуме се, не по економским и социјалним параметрима, него по улози млађег брата који слепо подражава све што се у Вашингтону захтева. Ако америчка буржоазија тежи јакој држави, пошто је схватила да је само таква држава способна да спроводи и брани њене интересе у међународним пословима, обезбеђујући јој адекаватан излаз на спољна тржишта, наша лумпен-боржоазија тражи слабу државу и на унутрашњем и на међународном плану пошто је основни извор њеног богатства паразитирање на њеној слабости. Лумпен-буржоазији није потребан излазак на спољна тржишта због неспособности да било шта произведе и извози. Због тога се тој буржоазији чини да би улога Русије била да се некако оријентише и приклони снажној западној алијанси." Оцену о бившем шефу руске дипломатије својевремено је дао и академик Роалд Салгајев, некада најмађи совјетски академик, који се оженио унуком бившег председника САД Ајзенхауера и настанио се у Америци. Говорили су ми - каже Салгајев у интервјуу једном московском листу -да је бивши амерички председник Никсон после сусрета са Козирјевим изјавио да му је руски министар гордо саопштио да нова Русија нема националне интересе, него само општечовечанске вредности. ,,Дуго нисам могао да испљунем горак укус у устима. Ја, као пасји син, цео живот штитио сам националне интересе САД. Кисинџер је био још већи пасји син. А овај момак (Козирјев) требало би да ради у некој добротворној организацији.’’ Политичар са тако описаним погледима, схватањима, оријентацијом и квалитетима, човек који је изазвао горак укус у устима чак и америчких саговорника, био је пуних пет година министар иностраних послова Русије. Са својим колегама на Западу пет година делио је правду на просторима бивше Југославије, кројио капу Србима у Босни и Југославији, заводио санкције, проглашавао Србе агресорима и крвницима. А сада хоће да руши Путина уз помоћ Американаца. Само не каже како ће то да уради у условима када Владимир Путин ужива подршку око 80 одсто грађана Русије. Такву подршку својих грађана има мало који лидер у свету. Све у свему, Андреј Владимирович Козирјев упамћен је као јединствени министар иностраних послова једне земље, у конкретном случају Русије, који је радио против њених интереса. Поводом чланна Козирјева у америчком листу огласили су се поједини званичници у Москви, оцењујући његово писање као јавни позив за смену власти у Русији. Члан Друштвене коморе Русије Георгиј Фјодоров обратио се државном тужиоцу Јурију Чајки са молбом да провери да ли оно што је написао Козирјев потпада под чланове Кривичног законика у којима се говори о велеиздаји и јавном позивању на насилну промену уставног поретка уз помоћ са стране укључујући употребу војне силе. По руским законима, такво деловање кажњава се са 12 до 20 година затвора. Колико се зна, господин Козирјев још има руски пасош и морао би да одговара пред руским законима.
Фјодоров каже да многи припадници елите која је деведесетих година била на кључним положајима у држави, сносе личну удговорност за свесно и планско уништавање земље. Сада су се синхронизовано, као по команди, активирали и започели напад на државу и на Владимира Путина. "Већ сам више пута упозоравао", каже Фјодоров, "да се у Русији спрема либерални реванш, нека врста кијевског `Мајдана`. `Мистер да`, односно Андреј Козирјев, само је једна карика у том ланцу." Фјодоров сматра да државни тужилац треба да обрати пажњу на такве активности ,,које тешко могу да допринесу процвату Русије’’. Аналитичари у Москви оцењују да опозиција користи садашње тешкоће кроз које земља пролази, проузроковане сакцијама (иако су те тешкоће мање него што се на Западу очекивало) за своје подривачке делатности. Оне неће сломити дух руског човека и његово уверење да Путин води своју земљу исправним путем. Руски народ никада у својој историји није пристајао да буде нечији прирепак, па то сигурно неће пристати ни овога пута. Према томе, наде руских либерала, односно ,,лумпен-боржоазије’’, како их је крстио Пушков, изјаловиће се. Истини за вољу, Козирјев се никада није појављивао на антивладиним скуповима у Москви нити је сврставан међу опозиционе лидере као што су то, на пример, Наваљни, Касјанов, Каспаров или сада већ покојни Њемцов. Он је у већој мери оличење либералних идеја које они заступају него директни учесник у протестима, што не значи да се у погодном тренутку не би и директно укључио. Има и нечег доброг што се Козирјев управо сада огласио. Руски новинар Петар Акопов назива Козирјева ,,гадом’’ и каже да му треба захвалити што нас је подсетио на своје постојање и на то каквог је формата био као министар иностраних послова. Такође нас је упозорио да још много тога треба да урадимо да се више никада такви стратези не би нашли на полугама власти. Сви показатељи говоре да руски либерали, оличени у Козирјеву, Наваљном, Касјанову, Каспарову и њиховим компањонима, бар засад, немају никакве шансе на успех. Никаквог ,,Мајдана’’ у Москви неће бити - поручују званичници у Кремљу. То, међутим, не значи да ће се они примирити, да неће роварити и користити сваку прилику да подмећу клипове под точкове руског друштва, па никаквог опуштања не сме бити, упозоравају аналитичари. Тим пре што за такву делатност имају политичку, моралну, финансијску и сваку другу помоћ и подршку са стране. |