Posle dvadeset godina, Čečeni ponovo u vojsci Rusije

Posle punih dvadeset godina, mladići čečenske nacionalnosti ponovo će služiti u ruskoj federalnoj armiji. Već ovog meseca, na odsluženje redovnog vojnog roka biće pozvano 500 čečenskih mladića. Oni će uniformu obući u prvoj dekadi decembra. To je od federalnih vojnih vlasti zatražio predsednik Čečenije Ramzan Kadirov, a konačnu saglasnost dao je ministar odbrane Sergej Šojgu.

Mladići čečenske nacionalnosti nisu pozivani na odsluženje redovnog vojnog roka počev od devedesetih godina prošlog veka, kada je u Čečeniji došlo do snažnog separatističkog pokreta i kontraterorističkih akcija na koje je bila prinuđena federalna vlada. Pozivi za odsluženje vojnog roka su se retko slali i mladićima u drugim severnokavkaskim republikama, iako nisu bili potpuno obustavljeni.

Vojne vlasti saopštavaju da su pozvani mladići u potpunosti spremni za odsluženje vojnog roka i profesionalno pripremljeni. Više od 35 odsto budućih regruta ima visoko obrazovanje, oko 24 odsto srednje ili neku stručnu školu, a četvrtina budućih regruta ima položen vozački ispit, što sve zajedno govori da će biti dobri vojnici tradicionalno patriotski orijentisane ruske armije.

Ova činjenica trebalo bi da navede na zaključak da je na separatističku i terorističku aktivnost u Čečeniji stavljena tačka. Da to nije baš tako, svedoči teroristički akt početkom oktobra u glavnom gradu Groznom, kada je jedan samoubica aktivirao eksploziv, ubivši pri tome i petoricu policajaca. Ustanovljeno je međutim da ovaj terorista-samoubica nije pripadao nekoj organizovanoj grupi, da je delovao samostalno, verovatno nastojeći da baci senku na obeležavanje Dana grada, koji ujedno pada na rođendan predsednika Kadirova.

Činjenica je, međutim, da je situacija u Čečeniji i na severnom Kavkazu mirna, da već duže vreme nije bilo nikakvih talasanja i izraženijih separatističkih pojava. Štaviše, pojedini analitičari, i to pre svega iz redova čečenske nacionalnosti, tvrde da su se nekadašnji čečenski separatisti preobrazili u velike i iskrene patriote Rusije. Nije reč samo o predsedniku Ramzanu Kadirovu, koji u Moskvi uživa gotovo neograničeno poverenje. Njegov otac Ahmad Kadirov, inače jedan od muslimanskih verskih starešina, nekada je bio vatreni pristalica nezavisnosti Čečenije i aktivno je učestvovao u separatističkom pokretu. S vremenom je radikalno promenio stav i postao žestoki protivnik separatista. Izabran je za predsednika Čečenije, a pre desetak godina poginuo je u atentatu kada je eksplodirala mina ispod tribine na kojoj se nalazio tokom obeležavanja prvomajskog praznika na sportskom stadionu u Groznom. Bila je to osveta terorista za ,,izdaju’’.

Kako su to nekadašnji čečenski separatisti postali veliki ruski patrioti, često veći i od ponekih Rusa? To objašnjava čečenski politikolog i novinar Islam Sajdajev, nekada istaknuti separatistički ideolog, a sada visoki funkcioner u republičkoj vladi u Groznom. Još do pre desetak godina, bio je rukovodilac informacionog centra separatista. Godine 1999. pobegao je u Gruziju, gde je tesno sarađivao sa gruzijskim tajnim službama. Posle amnestije, vratio se u Čečeniju, radikalno je promenio svoje stavove i sada radi u vladi Čečenije. Za njega kažu da je sada veći patriota Rusije od nekih moskovskih ,,liberalno-parmezanskih aktivista’’. Trebalo je, dakle, da Čečenija prođe kroz dva rata da bi se shvatilo da nikome, osim Rusije, ona nije potrebna.

"I `de jure` i `de fakto` Čečenija je, između dva rata devedesetih godina, pet godina bila nezavisna. Mislili smo, kaže Sajdajev, da ćemo, odelivši se od Rusije, živeti kao Dubai. Pet godina u našim rukama bila je nafta, novac, u rukovodstvu su sedeli sve sami čečenski nazovi-patrioti i religiozni lideri, a za sve to vreme nismo izgradili čak ni jednu džamiju. Da i ne govorim o školama i bolnicama. Imali smo sve, čak i strane sponzore, ali ništa nismo uradili, samo smo se između sebe gložali. Počeli smo čak između sebe da ratujemo. Vreme je pokazalo da ne možemo samostalno da egzistiramo kao država van granica Rusije."

"Verujte mi na reč", kaže Islam Sajdajev, "kada bi Rusija danas otišla iz Dagestana, kroz mesec dana tamo bi počeo žestok građanski rat. I Dagestan i Tatarstan, a i neki drugi regioni, naivno misle da bez Rusije mogu opstati. Ode li Rusija, doći će banditi sa kriminalnom prošlosti. To smo mi u Čečeniji već iskusili. Da je Kavkaz mogao biti samostalan, to bi se desilo još davnim- davno, kada Rusije ovde još nije bilo. Na Kavkazu su bitisala pojedinačna plemena, mala kneževstva koja nisu želela da se objedine u zajedničkoj državi. Jednom reči, potpuna rascepkanost."

Zašto su Čečeni ratovali protiv Rusije posle perestrojke? Pa to je bila velika igra, kaže Sajdajev. Preko Čečenije su nameravali da rasture Rusiju. Svi ti ljudi, kao što su poznati separatisti i teroristi Dudajev, Udugov i njima slični, bili su podsticani iz Moskve preko takvih ,,patriota’’ kakav je bio Boris Berezovski i koje je finansirao Zapad. Sajdajev navodi imena niza ljudi koji su svojevremeno bili na čelu čečenskih banditskih grupa, a kasnije ratovali i još uvek ratuju u Siriji i Iraku na strani islamskih terorističkih grupa i u poslednje vreme na strani takozvane "Islamske države". Sve te grupe, kako tvrdi Sajdajev, stvorile su i finansiraju Sjedinjene Američke Države.

Ovaj čečenski politikolog objašnjava i pretnju terorista iz Islamske države da će doći da ,,oslobode Čečeniju’’. A znate zašto? Da bi se osvetili čečenskom rukovodstvu zbog toga što jedan broj Čečena ratuje u Ukrajini na stani proruskih snaga. A tamo, u Ukrajini, Čečeni ne ratuju protiv Ukrajinaca. Oni ratuju protiv američkih interesa, protiv zapadne ideologije. To nisu glupi momci, neke od njih lično znam. Iz mog sela poginulo je nekoliko Čečena kada su kolonu proruskih snaga zasuli vatrom ukrajinski vojnici kod aerodroma Donjeck.

"Mi saosećamo sa ukrajinskim narodom. Ali ne i sa ukrajinskom vlasti. Čečeni se sada veoma dobro razumeju u politiku. Svi shvataju da je događaje na Majdanu u Kijevu organizovao Zapad i da je trebalo da oni predstavljaju početak razvala Rusije. A mi, Čečeni, bojimo se raspada Rusije više od samih Rusa."

U razgovoru za jedan moskovski list Sajdajev iznosi jedan originalan pogled na događaje u Ukrajini i zamera Moskvi što nije energičnije reagovala i što nije vojno intervenisala. On kaže da se na sve strane govorilo kako Zapad želi da Rusiju uvuče u rat sa Ukrajinom. To je bila ,,patka’’ koju je lansirala američka obaveštajna služba i na nju su se ,,upecali’’ svi ura-patrioti. "U Ukrajini se desio državni udar i Rusija je imala zakonito pravo da interveniše i tamo uspostavi zakonitu vlast. Niko ne bi ni pisnuo da je ruska vojska došla do Dnjepra. Trebalo je to učiniti hitno i odlučno. Kada smo povratili Krim, Amerikanci su stajali i gledali na šta su sposobni Rusi. A kada su shvatili da ništa dalje nećemo da preduzimamo, osilili su se. Zavođenje sankcija samo je posledica naše neodlučnosti."

Sajdajev pravi paralelu događaja u Ukrajini sa događajima u Gruziji pre desetak godina, odnosno rusko- gruzijskog rata. Kaže da je bio u Gruziji kada je ruska vojska došla do Tbilisija. Sve gruzijsko rukovodstvo pobeglo je ka turskoj granici. Čečenski bataljon ,,Vostok’’ bio je na desetak kilometara od Tbilisija. I gruzijski narod nije bio protiv dolaska Rusa. Već mu je bilo svega dosta; brinuli su kako da prodaju svoje mandarine i vino a ne da razglabaju o demokratiji. Onoga ko je dao naredbu ruskoj vojsci da se povuče trebalo bi uhapsiti, smatra Sajdajev. Da smo tada ,,završili’’ sa Gruzijom, sada ne bismo imali problem sa Ukrajinom.

Čečenski politikolog kaže da se iz izbeglištva vratio u Rusiju zato što je to sada druga zemlja od one kakva je bila devedesetih godina za vreme Jeljcina. ,,Rusija je tada izabrala prozapadni kurs. A meni su još u školi utuvili u glavu da je Amerika naš neprijatelj. I ceo kasniji život je potvrdio tu činjenicu. Nas su u detinjstvu u sovjetsko vreme pravilno vaspitali. Sovjetski strogi sistem više je odgovarao očuvanju naše kulture nego atmosfera perestrojke. Jeljcin je dao zeleno svetlo svedozvoljenosti, lopovluku, pornografiji; naše žene hteli su da razgolite. Sve je to za nas bilo strano. Danas, niko ne dira našu kulturu. Možemo da nosimo našu nacionalnu odeću, da se molimo, da zabranimo seksualne programe na televiziji. Mi danas negujemo naše vrednosti.

Mnogi u Moskvi se, naravno, ne slažu sa radikalnim mišljenjem čečenskog politikologa o situaciji oko Ukrajine, odnosno oko vojne intervencije Rusije. Politikolog Boris Kagarlickij postavlja pitanje šta bi se desilo da je ruska vojska tokom rata sa Gruzijom ušla u Tbilisi? Kako bi se formirala nova vlada, da li bi svi Gruzini stali na našu, rusku stranu, da li se ne bi bunili? Sakašvilija su se nešto kasnije oslobodili sami Gruzini. Vlast koja je došla 2013. godine bila je veoma raspoložena prema Rusiji, ali mi nismo znali da im predložimo takvu formu saradnje koja bi ih udaljila od SAD. Možda je postojala mogućnost da se legitimno izabrani ukrajinski predsednik Janukovič zaštiti. Ali da li je trebalo štititi čoveka ako on sam sebe ne može da zaštiti? Da li nam je potreban bespomoćni strašljivac na vlasti? I opet se postavlja pitanje: šta dalje? Potpuno uvlačenje u građanski rast? Ne, hvala, zaključuje Kagarlickij. Takvo mišljenje deli i većina drugih analitičara.

Da se vratim na osnovnu temu- ponovno pozivanje mladih Čečena u vojsku Rusije posle dvadeset godina. Sama po sebi ova činjenica ne bi imala neki veći značaj. Pa, Čečeni su građani Ruske Federacije i imaju ista prava i obaveze kao i svi drugi građani federacije; znači, podležu i vojnoj obavezi. Suštinski, međutim, ova činjenica može ukazati na nesto zaista krupno, možda i istorijski značajno: da se u Moskvi vraća poverenje u patriotizam čečenskog naroda i, istovremeno, da se u Čečeniji polako prevazilazi nacionalno- religiozna netrpeljivost koja je je nanela toliko zla i samom čečenskom, ali i ruskom i drugim narodima ruske države. O sadašnjem, izmenjenom odnosu Čečena prema Rusiji i njenom predsedniku Putinu govore i izveštaji da je Putinov rođendan, 7. oktobar, svečano obeležilo 100.000 Čečena koji su defilovali u glavnom gradu, Groznom, obučeni u boje ruske državne zastave. 

Ako kod Čečena, koji su po brojnosti šesta nacionalna zajednica u Rusiji (oko 1,5 milion duša posle Rusa, Tatara, Ukrajinaca, Baškira i Čuvaša) prevlada uverenje da osim Ruske Federacije nemaju drugu državu, niti van nje mogu ostvariti sreću i blagostanje, kako to tvrdi i politikolog Islam Sajdajev, onda su perspektive mirnog života u Čečeniji, a samim tim i na severnom Kavkazu, sasvim izgledne. Višedecenijska trvenja, dva rata u poslednjih dvadesetak godina i žrtve sa obe strane, ne mogu se preko noći zaboraviti, ali se mogu bar ublažiti. Poziv Čečenima da ponovo služe vojsku u ruskoj federalnoj armiji može biti značajan signal u tom pravcu.