Novinari-obaveštajci i smrt slobodnog novinarstva

Ne dešava se baš često da neki ugledni novinar javno prizna da je godinama u svojim napisima lagao, izmišljao, da je pisao po nalogu nekoga sa strane, da je dozvoljavao da se pod njegovim imenom objavljuju tekstovi koje je neko drugi pisao. A još manje da je bio obaveštajac, zavrbovan od specijalnih službi, da mu je novinarska profesija bila pokriće za osnovnu, obaveštajnu delatnost i da je za sve to bio dobro nagrađen.

Upravo to uradio je nemački novinar, obaveštajac Udo Ulfkote u svojoj knjizi koju je objavio pod naslovom Potkupljivi novinari. Ulfkote je godinama bio novinar uglednog nemačkog dnevnika Frankfurter algemajne. On je dao intervju najtiražnijem moskovskom listu Komsomolska pravda u kome je potanko opisao kako evropski novinari lažu. Opisao je situaciju u nemačkom i uopšte zapadnom novinarstvu koja se, najblaže rečeno, može nazvati katastrofom. A da se ne govori o novinarskom kodeksu, o slobodi reči, nezavisnom novinarstvu, istini, pravdi demokratiji i slobodi, o čemu se u čitavom zapadnom svetu zvoni na sva zvona. Navedeni moskovski list široko citira njegove navode.

Da uzgred pomenem jednu činjenicu: izveštavajući iz Berlina kao stalni dopisnik Tanjuga krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, često sam se pozivao i na pisanje nemačkih listova, pa i na Frankfurter algemajne, budući da je to poznat zapadnonemački dnevnik. To je uobičajena praksa u svetu i to rade svi strani dopisnici. Imena ovog novinara se međutim ne sećam niti se prisećam da sam se ne neki njegov tekst pozivao. Ako je u to vreme uopšte objavljivao svoje napise u listu.

Upoređujući navode autora knjige o sadašnjim prilikama u sredstvima javnog informisanja na Zapadu sa situacijom u ne tako davnoj prošlosti u ostalom svetu, moglo bi se zaključiti da je novinarstvo u ,,komunističkom’’ i ,,diktatorskom’’ društvu, društvu ,,jednoumlja’’, bilo dečja igra. I to igra dece predškolskog uzrasta. Toliko su u poređenju sa današnjom ,,slobodnom štampom’’ u ,,demokratskom svetu’’ bili naivni grehovi novinara u takozvanim komunističkim i socijalističkim zemljama, uključujući tu i bivšu Jugoslaviju.

"Razgovarajući sa nemačkim novinarom o tome šta je postala naša profesija u informacionom ratu, došla sam do istog zaključka kao i on: baviti se novinarstvom više nema smisla" - kaže razočarano ruska novinarka Galina Sapožnjikova koja je uzimala intervju. Duboko razočaran ,,sedmom silom’’, Udo Ulfkote je naime, batalio novinarstvo. Sada je u Nemačkoj običan farmer. On kaže da ga više ništa ne bi moglo naterati da se ponovo vrati žurnalistici. ,,Zato što za razliku od političara i novinara, moje životinje me nikada neće izneveriti’’. Dodaje da menja adrese boravka zbog bojazni da ga neko iz osvete ne ubije. Posebno zbog toga što je dugo izučavao islamske zemlje. Sada niko ne zna na kojoj smo adresi - kaže Ulfkote. Ruska novinarka ga je pronašla u nekoj nemačkoj zabiti gde je sa suprugom osnovao farmu.

Šta je to tako duboko razočaralo Nemca da zauvek batali novinarstvo i opredeli se za farmerski život, za njegovu stoku i živinu? Da kompjuter i drugu opremu savremenog novinarstva zameni lopatom, motikom, vilama i ašovom?

Priča da nikada nije pomišljao da postane novinar. Izučavao je na fakultetu političko pravo i islamske jezike. U jednoj prilici, ponudili su mu da posećuje kurseve o odnosima Istoka i Zapada. Posle izvesnog vremena, pitali su ga otvoreno da li želi da sarađuje sa nemačkom obaveštajnom službom. Tako se našao u poznatom nemačkom listu Frankfurter algemajne. Ranije siromašnog stanja, sada je odlično zarađivao. Za nekoliko meseci mogao je da kupi auto. Postao je obaveštajac pod firmom novinarstva. Jedanaest godina bio je ratni dopisnik, izveštavao sa Bliskog istoka i Afrike. Prošao je kroz mnoge ratove.

,,Najbombastije članke koji su potpisani mojim imenom nisam pisao ja nego specijalne službe. Ja sam bio `običan novinar`, a učinili su me poznatim zato što su objavljivali informacije koje ja nisam mogao da proveravam. Mnogi napisi bili su gola američka propaganda i dezinformacija. Pod mojim imenom u listu Frankfurter algemajne objavljeno je oko 3.500 raznih publikacija od kojih jedan dobar postotak nisam napisao ja’’.

,,Kada su u redakciju došli predstavnici nemačke obaveštajne službe i zamolili da nešto objave pod mojim imenom, ja sam pristao i čak bio ponosan što su se obratili upravo meni. Ja i moje kolege smatrali smo da je to jedna vrsta novinarstva, iako smo u duši shvatali da smo obične marionete’’.

Udo Ulfkote navodi jedan drastičan primer kada je dara prevršila meru i posle čega je sve teže podnosio poniženja. Kaže da se jula 1988. u vreme iračko-iranskog rata našao u Iraku, da je video i fotografisao kako Iračani nemačkim gasom truju Irance, a Amerikanci ih u tome podučavaju. Hteo sam o tome da napišem članak zato što sam uvek imao u vidu da je Nemačka otrovala gasom 6 miliona Jevreja i to nikada ne bi trebalo da se ponovi. Mislio sam da napišem veliki članak da bi o tome saznao ceo svet. Ali moj bos u Frankfurter algemajne mi je telefonirao i dozvolio da se objavi samo mala fotografija sa kratkim nemuštim propratnim tekstom. Nisam znao šta se dešava: sve sam video svojim očima, kao dokaz imao sam fotografije. Ali rekli su mi da to niko neće da objavi. Tako da sam na samom početku karijere shvatio da parole o slobodi reči i demokratiji predstavljaju prazne reči. I da čak ni novinarima u tako poznatom listu ne dozvoljavaju da pišu istinu.

Nekadašnji nemački novinar i obaveštajac već više godina je farmer i prati događaje u svetu na TV ekranima. On danas postavlja pitanje - zašto je ruski predsednik Putin odjednom postao ,,zao momak’’? I zašto smo mi svi dužni da pomažemo Ukrajini protiv tih zlih Rusa? Za šta se to pripremaju zapadne službe? Za sledeći rat? Poslednja kap koja me je navela da objavim ovu knjigu bio je pad malezijskog ,,boinga’’ u Ukrajini. Avion tako reći još nije dodirnuo zemlju, a naša sredstva informisanja već su saopštila da su ga oborili zli Rusi. Rekao sam supruzi: to me podseća na sve to đubre (autor upotrebljava vulgarniju reč) koje sam čitao i pisao u Franfurter algemajne. Shvatio sam da tu knjigu treba da objavim upravo sada zato što nas otvoreno pripremaju za rat koji želi Amerika.

Udo Ulfkote kaže u intervjuu da je njegova knjiga postala bestseler iako na reklamu nije potrošen nijedan cent i da se prevodi na ruski, mađarski, turski i francuski jezik, a jedna kompanija se priprema da na osnovu nje snimi film. Takođe kaže da o svemu što je napisao ima dokaza. U knjizi je naveo imena preko tri hiljade potkupljenih novinara. Ako stvar dođe do suda, pokazaće dokumenta koji potvrđuju njegove navode. ,,Posle objavljivanja imena bio sam spreman da odem u zatvor ili da pobegnem u Moskvu kao Snouden. Troje pravnika iz raznih nemačkih gradova ponudili su se da me brane, ali se još nisu oglasili telefonom’’, kaže eks-novinar i obaveštajac.

Ulfkote ima odgovore i na pitanje zašto su tako naglo pogoršani odnosi između Rusije i Nemačke i da li iza toga stoje SAD. Naravno, kaže Udo i konstatuje da su za vreme Gerharda Šredera odnosi dve zemlje bili odlični. I za vreme Kola i Jeljcina ti odnosi su bili dobri. Sve je počelo sa Angelom Merkel. Amerikanci znaju nešto o prošlosti gospođe Merkel i imaju mogućnost da je zbog toga ucenjuju, kaže Udo, naglašavajući da je to njegovo lično mišljenje. Zvanično, Angela Merkel je doktor fizike, ali neki podaci govore da je ona stvarala karijeru kao oficir komunističke propagande. ,,Mislim da Amerikanci raspolažu podacima koji mogu da razruše njenu reputaciju ako se obelodane’’.

Na pitanje zašto se Nemačka oko ukrajinske krize ponaša kao kolonija SAD, Ulfkote odgovara: ,,Mi i jesmo njihova kolonija’’.

Posle Drugog svetskog rata u Evropi su uz pomoć CIA stvorene različite nevladine proameričke organizacije. Da biste stvorili karijeru u nemačkim medijima, vi morate da sarađujete sa jednom od njih. To je evropski tim SAD. U njegovom rukovodstvu su vojni stručnjaci, koji planiraju naredni rat. Dva puta godišnje oni se sastaju iza zatvorenih vrata sa odabranim novinarima. Obični ljudi ne znaju gde će da bude sledeći rat - u Iraku, Avganistanu, Maliju ili negde drugde u Africi. Ako pogledate koliko je za propagandu platio novinarima milioner DŽordž Soroš, to je nezamislivo.

Na pitanje da li je ista slika i u drugim zemljama Evrope, odgovara potvrdno. On kaže da ne razume zašto su milioni ljudi izašli na ulicu zbog ubistva novinara u Parizu, a niko se nije uzbudio zbog smrti velikog broja ljudi u Donbasu. Zar su oni građani drugog reda? Te smrti se igonorišu zato što zapadna sredstva informisanja nisu slobodna i ne mogu da pišu istinu - zaključuje Udo Ulfkote.

 Nemački novinar i obaveštajac u ostavci kaže da postoji mnogo načina vrbovanja novinara za rad u zapadnim obaveštajnim službama ili za pisanje laži, u skladu sa zapadnim interesima. Jedan od najčešćih je- poziv na besplatno putovanje i boravak u određenim zemljama, davanje stipendija i pružanje raznih usluga samim akterima ili članovima njihovih porodica. Čik da vidim nekog novinara koji je prihvatio takve pozive i usluge a pisao onako kako gazde ne žele- kaže za moskovski list Ulfkote.

Ovaj nemački novinar nam u stvari ne otkriva neku veliku tajnu. To se sve znalo i ranije. Kao rezultat ovakve prakse, javnost u svetu, pre svega u zapadnim zemljama, jeste, najblaže rečeno, jednostrano obaveštena o aktuelnim svetskim događajima. Veoma često i sasvim pogrešno, krajnje jednostrano i u skladu sa dnevnim ili globalnim interesima i ciljevima centara moći. To je postalo drastično izraženo naročito poslednje dve i po decenije, od rušenja Berlinskog zida, raspada Sovjetskog Saveza i nestanka Varšavskog ugovora, kada je Zapad pokušao da do kraja realizuje svoju pobedu u hladnom ratu i prekroji svet prema svojim interesima.

Tako je, što se tiče zbivanja na tlu bivše Jugoslavije, u svet putem štampe slana slika o apsolutnoj krivici Srbije i Srba, njihovoj satanizaciji. Na širem međunarodnom planu, tako smo dobili (izmišljeno) Sadamovo oružje za masovno uništavanje, pa ogromne ,,grehove’’ Gadafija, Asada. Čitamo ovih dana morbidne informacije o prodaji konopca kojim je obešen bivši irački predsednik. Tako sada, poslednjih meseci i nedelja, čitamo o ,,agresiji’’ Rusije u Ukrajini, o opasnosti po svet od Rusije koja je jednaka sa ebolom i terorizmom, o poređenju Putina sa Hitlerom i o dijagnozi izvesne Brende Konors da ruski predsednik ima probleme sa autizmom.

Ne znam da li je prikladno ili nije, ali u zaključku ću citirati velikog novinara, pisca i mislioca Gabrijela Garsiju Markesa koji je novinarstvo smatrao najlepšom profesijom na svetu, ,,literaturom života’’. Ali pred kraj svog života, a umro je ne tako davno, strahovito se razočarao u tu profesiju. Smatrao je da novinarstvo doživljava ,,planetarno posrnuće’’. ,,Svakog jutra prelistavam novine. I patim kao pas kada vidim koliko se urušila pisana novinarska reč, na šta su spale novine u ovom našem vremenu’’.