Novi pregovori o Ukrajini ili nastavak rata?

Iako su na istoku Ukrajine topovi umukli, po nekim mišljenjima samo privremeno, situacija u toj zemlji i dalje je u centru pažnje svetske javnosti. Izlaz iz teške krize nije na vidiku, a saglasnost predsednika Rusije i Ukrajine, Putina i Porošenka, o nastavku razgovora – pre svega o statusu Donjecka i Luganska – jedva da ukazuje na neku iskru nade da će se na kraju tunela ipak pojaviti svetlo.

Da primirje počiva na klimavim nogama, svedoče mnoge činjenice. Zapad najavljuje nove sankcije Rusiji, koje je samo privremeno suspendovao, a ukrajinski lideri prosto se takmiče u ratobornim izjavama. Tako, na primer, predsednik Porošenko u Marijupolju izjavljuje kako Ukrajina neće prepustiti ,,teroristima’’ nijedan pedalj zemlje. Kaže kako je sa mnogim zemljama NATO pakta postignut dogovor o dopremanju modernog naoružanja Ukrajini. A oružje se ne doprema da bi hvatalo rđu u magacinima. Osim toga, uočava se gomilanje ukrajinske vojske u nekim delovima na istoku zemlje.

Premijer Jacenjuk ide i znatno dalje. On najavljuje mogućnost zavođenja ratnog stanja i preti da će „smiriti’’ istok Ukrajine ,,po hrvatskom scenariju’’. ,,Počistićemo Istok kao što su to uradili Hrvati sa Krajinom’’, kaže Jacenjuk demonstirajći na taj način svoju političku orijentaciju. Ne znam samo kako će iz Ukrajine proterati desetak miliona Rusa, i pored podrške njegovoj politici od zapadnih zemalja kakvu su imali i Hrvati devedesetih godina kada su ,,počistili’’ dvesta pedeset hiljada Srba sa njihovih vekovnih ognjišta. To je jedno te isto lice medalje koja se prodaje kao model demokratije savremenom svetu.

Arseniju Jacenjuku odgovorio je u svom poznatom stilu lider Liberalno-demokratske partije Rusije i deputat u parlamentu Vladimir Žirinovski. On je na svom sajtu napisao, a pred novinarima i izjavio, da je za ukrajinskog premijera pripremio pošiljku – šporet, drveni ugalj, žarač, šibice, kaljaće i ,,telogrejku’’ da mu se nađu kada Rusija zavrne slavinu za gas, a rudnici uglja prestanu da rade jer su ih sami bombardovali. A što se tiče izgradnje zida prema Rusiji, za šta se Jacenjuk takođe izjasnio, Žirinovski je rekao da bi ,,cela Evropa trebalo da skine gaće’’ da bi se taj zid, dug 2.000 kilometara, izgradio.

Razume se da Rusija, koja faktički nije u sukobu sa Ukrajinom, ne može mirno da gleda na pretnje o zavođenju novih sankcija, a Novorusija na pretnje o etničkom čišćenju. Moskva je saopštila da će na nove sankcije odgovoriti zabranom letova zapadnim avio-kompanijama preko svoje teritorije, što bi i te kako pogodilo ne samo zapadne avio-prevoznike nego i ekonomiju zapadnih zemalja.

A lideri Novorusije poručuju Kijevu da zaboravi o ,,hrvatskom modelu’’ rešenja situacije. "Bolje neka razmisle o našim uzajamnim odnosima, jer Donjecka i Luganska Narodna Republika ne nameravaju da žive po modelima koje im nameću ukrajinski nacionalisti." Ruski politikolog Leonid Rešetnjikov smatra da se Kijev saglasio na primirje da bi se oporavio posle vojnog poraza koje je doživljavao poslednjih dana. Takođe ocenjuje da je Novorosija faktički već postala nezavisna od Kijeva.

U očekivanju daljeg razvoja situacije, političari, analitičari i komentatori iznose svoja viđenja i prognoze koji ne zvuče bas optimistički.

Poznati profesor Prinstonskog univerziteta Stiven Koen kaže da to što je nekada bilo nezamislivo, sada postaje stvarnost: rat, doduše ne u pravom smislu te reči, između Sjedinjenih Američkih Država i postsojvetske Rusije. Jedan od velikih rizika u tom ratu je što danas nema ograničavajućeg faktora koji je postojao tokom četrdeset godina hladnog rata. Smetnju koliko-toliko normalnim odnosima danas predstavljaju uzajamna podozrenja, zablude, antipatije, dezinformacije. A u prvom redu demonizacija ruskog predsednika Putina, koja je dobila neviđene, mitske razmere.

Po mišljenju Koena, oko čitavog spleta odnosa, situacije i događaja postoji više zabluda. Prva je ta da se posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine Vašington odnosio prema Rusiji kao pravi prijatelj i partner i da je uradio sve kako bi se Rusija preobrazila u demokratskog učesnika zapadnog sistema bezbednosti. Rusija, navodno, nije htela ili mogla da oceni američku dobru nameru.

Činjenice stoje sasvim drugačije. Svaki američki predsednik i kongres odnosili su se prema Rusiji kao prema pobeđenoj naciji. Taj pobednički prilaz naročito je bio izražen proširenjem NATO pakta. U suštini, Rusija je bila isključena iz opšteevropskog sistema bezbednosti.

Druga zabluda je da postoji Ukrajina i ukrajinska nacija koji žele da se izbave iz mnogovekovnog ruskog ugnjetavanja i da postanu deo zapadnog sveta. Fakat je da je Ukrajina oduvek bila podeljena po etničkoj, verskoj, jezičkoj, kulturnoj, ekonomskoj, političkoj i drugim linijama na Istok i Zapad. I ne samo to. To nikada nije bila jedinstvena zemlja i jedinstveni narod.

Naredna zabluda je da je Evropska unija uz podršku Vašingtona predložila Janukoviču divne uslove prisjedinjenja evropskoj demokratiji i procvatu, ali je to sprečio Putin. Fakat je da je predlog Evropske unije bio bestidna provokacija. Nije nikakva ,,Putinova agresija’’ isprovocirala krizu, već je to učinila ,,bahatna agresija’’ Brisela i Vašingtona sa ciljem da ,,na mala vrata’’ uvuku Ukrajinu u NATO.

Zabluda je i da je sadašnji građanski rat isprovociran agresivnim stavom Putina povodom mirnih protesta na kijevskom Majdanu protiv Janukoviča. Fakat je da su protesti prerasli u nasilje uz aktivnu ulogu kijevskih nacionalista i profašističkih elemenata. Pobedila je ulica, a Brisel i Vašington pružili su joj zaštitu.

Naredna zabluda je da jedino što može da razreši krizu - to je da Putin obustavi svoju,,agresiju’’ i povuče svoje agente sa jugoistoka Ukrajine. Fakat je da je uzrok krize unutrašnji raskol Ukrajine, a ne dejstva Putina. Glavni faktor eskalacije je kijevska ,,antiteroristička kampanja’’ protiv sopstvenih građana.

Razume se da je u svemu tome uloga zapadnih zemalja, a pre svega Vašingtona ogromna. Koen potvrđuje ocenu velikog broja političara, analitičara i komentatora u svetu da bi kriza u Ukrajini mogla lako da se okonča kada bi to poželeo Vašington, jer su sadašnji ukrajinski lideri samo pioni koji izvršavaju naloge SAD. Meta i cilj su dalekosežni, ali prepoznatljivi – Putin, Rusija i njena bogatstva.

Naveo bih s tim u vezi mišljenje ruskog komentatora Alekseja Pankina. On kaže da Zapad shvata da je nemoguće pobediti zemlju u čijoj je istoriji bila bitka kod Staljingrada i odbrana blokade Lenjingrada. "Pre ili posle, oni će početi sa nama da se dogovaraju", kaže Pankin.

Ne prestaju ni pitanja kada je i zašto sve počelo. Izdvojio bih nestandardna mišljenja pojedinih analitičara Rusije upućenih u prilike jer su neki od njih bili i lični svedoci pojedinih događaja. Po tim mišljenjima, sve je počelo još davne 1922. godine, kada je stvoren Sovjetski Savez i kada su sovjetske vođe makazama i ,,karandašima’’ crtali veštačke granice Ukrajijne (a i nekih drugih republika) koja do tada nije postojala kao država u sadašnjim granicama. Tada su Uljanov (Lenjin) i DŽugašvili (Staljin) počeli ukrajinizaciju ruskih zemalja. Brežnjev i Koroljov, da bi se upisali na univerzitet, promenili su (rusku) nacionalnost i postali Ukrajinci. Zatim, kada su došli u Moskvu, ponovo su postali ono što jesu – Rusi. Sada mi Rusi samo vraćamo svoje.

U teškim postsovjetskim vremenima (1991) bilo je glasanje o nezavisnosti Ukrajine. Ljudi u Donbasu govorili su da ne bi želeli da žive u Ukrajini. Ali, kolale su priče da je situacija u Rusiji veoma teška, a ovde imamo bar šta da jedemo. Za komad kobasice smo se prodali. Ćutali smo dvadeset godina, i sada imamo to što imamo.

Šta dalje? Odgovor na ovo pitanje niko nije u stanju da pruži. Na jednom od okruglih stolova u Moskvi čulo se mišljenje da su moguće tri varijante. Prva i najgora: građanski rat se razbuktava, Moskva se uvlači u sukob, a istovremeno i NATO. Posledice bi bile nepredvidive, a katastrofa sasvim moguća. Druga varijanta: Ukrajina se raspada na dve države. Jednu podržava Zapad, drugu Rusija. Odnosi između njih balansiraju na ivici hladnog rata ili hladnog mira. To nije najbolja, ali ni najgora varijanta. I treća varijanta: Ukrajina ostaje jedinstvena država, ali decentralizovana. Svaka federalna jedinica živi po sopstvenim normama, ali nijedna ne ulazi u savez sa drugim državama. Ni istok sa Rusijom, ni zapad sa NATO. Verovatno je da postoje i neke druge varijante.

Ovih dana pažnju javnosti privuklo je otvoreno pismo poznatog ruskog političara, nekada predsednika vlade i dugogodišnjeg predsednika takozvane ,,ščotne palate’’- glavnog državnog organa za finansijsku kontrolu, Sergeja Stepašina Baraku Obami. On traži od američkog predsednika da se odrekne Nobelove nagrade za mir koju je dobio 2009. godine jer je ne zaslužuje. ,,Smatram da treba da vratite – odreknete se – Nobelove nagrade da ne biste obezvredili tu visoku nagradu u očima međunarodne zajednice. Dobitnik nagrade za mir treba da bude mirotvorac a vi ste, nažalost, pravi `jastreb` koji se kinđuri u odeždi mirotvorca, a u stvari pretenduje na slavu oca novog hladnog rata’’.

U svom pismu Stepašin, koji je nedavno boravio u Siriji, optužuje Obamu da podržava radikalne islamističke pokrete u toj zemlji da bi se svrgnuo predsednik Asad. "U Avganistanu, Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji vi niste postigli nijedan od proklamovanih ciljeva i niste učvrstili nikakvu demokratiju, demokratske preobražaje i slobodu. Pod dimnom zavesom zaštite nacionalnih interesa SAD uzburkali ste pola sveta, a to se danas zove kontrolisani haos. Glavni cilj sankcija SAD i vaših savezika protiv Rusije je svrgavanje sa vlasti Putina i izolacija Rusije na međunarodnoj sceni."

Stepašin kaže da je pismo njegova lična ideja. Uzgred, podseća da je predsednik Imperatorskog pravoslavnog palestinskog društva, najstarije nevladine organizacije u Rusiji.

Moskovski mediji preneli su još jedno otvoreno pismo, ovoga puta otvoreno pismo holandske društvene organizacije ,,De Ommekeer’’ (zaokret, preokret) ruskom predsedniku Putinu u kome traže oproštaj zbog laži u zapadnim sredstvima informisanja. U njima se iznose činjenice o falsifikovanju istorijskih i savremenih zbivanja. Jedan od primera je obaranje malezijskog aviona nad teritorijom Ukrajine.

,,Duboko uvaženi gospodine Putine, molimo Vas da primite naše izvinjenje u ime većine građana Holandije zbog ponašanja naše vlade u našim sredstvima informisanja. Činjenice o obaranju malezijskog aviona izokrenute su da biste se oklevetali Vi i Vaša zemlja’. Mi smo svedoci situacije da zapadne zemlje pod rukovodstvom SAD optužuju Rusiju za zločine koje one same čine u ogromnim, nemerljivim razmerama. Mi odbacujemo dvojne standarde koji se u jednom slučaju koriste oko Rusije, a u drugom za Zapad. To što se sada Vi i Vaša zemlja optužuju za navodne zločine, potpuno je bez dokaza i predstavlja grubo kršenje svih normi, te izaziva prezir i odvratnost.’’

Na kraju pisma, objavljenog na sajtu te holandske organizacije, kaže se da ,,probuđeni građani Zapada, uverivši se u laž i mahinacije naših vlada, molimo za izvinjenje za ono što se čini’’.

Lično sumnjam da će ovo pismo, u uslovima gigantske antiruske propagande na zapadu u vezi sa Ukrajinom, imati nekakav veći efekat. Ono ipak svedoči da na Zapadu ima i onih koji ne smatraju da su Rusija i njen predsednik Putin sinonimi zla, već su svesni da je to zrno davno posejano i proklijalo upravo u njihovom dvorištu i da već uveliko daje (doduše otrovne) plodove. Nejedinstvo koje je ovih dana ispoljeno oko zavođenja novih sankcija Rusiji svedoči da ni u državnim strukturama pojedinih zapadnih zemalja nisu svi spremni da se bespogovorno pokore zahtevima Vašingtona i Brisela.