Lenjin i Staljin opet među Rusima

Iako je od smrti vođe Oktobarske revolucije Vladimira Iljiča Lenjina prošlo više od devedeset, a od smrti njegovog naslednika Josifa Visarionoviča Staljina više od 60 godina, njihova imena se u ruskoj javnosti i dalje pominju. Poslednjih meseci i nedelja ta pominjanja su čak učestala, što je svojevrstan fenomen, koji analitičari obrazlažu unutrašnjim prilikama u Rusiji, ali u još većoj meri aktuelnom međunarodnom situacijom. To se posebno odnosi na Staljina, čija je popularnost među ruskim građanima, za razliku od njegovog prethodnika Lenjia, u poslednje vreme značajno porasla.

Da počnem od vođe proleterske revolucije Vladimira Iljiča Lenjina. Pre neki dan, predsednik Vladimir Putin izrekao je tešku optužbu na njegov račun. Izjavio je da je Lenjin ,,pod zdanje istorijske Rusije odmetnuo atomsku bombu’’.

Na nedavno održanoj sednici Saveta za nauku i obrazovanje Putin je, odgovarajući na konstataciju direktora poznatog Kurčatovskog instituta, Mihaila Kovaljčuka da je Lenjin ,,upravljao tokovima misli", rekao: ,,Dobro je upravljati tokovima misli, ali ne bilo kako, već na način da to dovede do pravih rezultata, a ne kao kod Vladimira Iljiča. Njegova misao je na kraju dovela do raspada Sovjetskog Saveza. Kod njega je bilo mnogo misli u stilu: autonomizacija i slično. Tako je pod zdanje koje se zove Rusija bila postavljena atomska bomba, a ona je potom eksplodirala. Ni svetska revolucija nam nije bila potrebna. A i takva misao je kod njega bila."

Ovo nije bila Putinova prva kritika boljševika. On je pre nekoliko godina izjavio da je Rusija izgubila Prvi svetski rat zbog nacionalne izdaje prvih sovjetskih rukovodilaca - dakle Lenjina i njegovih saradnika.

Govoreći u ponedeljak na prvom međuregionalnom forumu opšteruskog Narodnog fronta u Moskvi, Putin je, uporedo sa kritikom ovog i nekih drugih postupaka boljševika, izjavio da mu se ideje socijalizma i komunizma do dan-danas veoma dopadaju, da su one pravilne, ali da je njihovo ovaploćenje u Rusiji bilo daleko od suštine. Boljševici su kritikovali pređašnji režim zbog represija, a sami su ih počeli sprovoditi. Ako pogledamo kodeks izgradnje komunizma, možemo zaključiti da on veoma podseća na Bibliju: jednakost, bratstvo, sreća. Međutim, praktično ovaploćenje tih izvanrednih ideja u našoj zemlji bilo je daleko od onoga što su govorili socijalisti- utopisti.

Svi su optuživali carski režim za represije, kaže Putin. A od čega je započelo uspostavljanje sovjetske vlasti? S masovnim represijama. Kao primer, naveo je streljanje carske porodice uključujući i decu. Mogle su postojati nekakve idejne pretpostavke o razlozima: da se, na primer, unište mogući naslednici. Ali zašto su ubili lekara carske porodice Botkina? Zašto sve članove posluge, ljude proleterskog porekla. Zbog čega? Radi toga da bi se prikrio zločin, rekao je Putin.

Što se tiče iznošenja mumificiranog tela Lenjina iz Mauzoleja i njegove sahrane na nekom od moskovskog grobalja, Putin je rekao da to i druga slična pitanja treba rešavati pažljivo i ne preduzimati korake koji bi vodili podeli u društvu. Naprotiv, društvo bi trebalo zbijati, ujedinjavati, što je veoma značajno pitanje.

Kasnije, Putinov portparol Dmitrij Peskov izjavio je da izjava Vladimira Putina ne bi trebalo da bude povod za protest i negodovanje. To je njegov lični stav, rekao je Peskov.

Ovakvo mišljenje o Lenjinu ne dele svi savremeni analitičari i političari u Rusiji, među kojima je i poznati publicista Aleksandar Razuvajev. Samo pre nedelju-dve Razuvajev je reagovao na inicijativu poslanika u Donjem domu ruskog parlamenta Ivana Suharjeva, da se telo Lenjina iznese iz Mauzoleja na Crvenom trgu i sahrani na jedno od prestoničnih grobalja. Predlog deputata Suharjeva upućen je parlamentu, pa je moguće da se o njemu na jednom od narednih zasedanja glasa.

Za ceo svet, Rusija i Lenjin su nerazdvojni. Likvidacija Mauzoleja na Crvenom trgu, u Rusiji i u svetu bila bi prihvaćena kao nastavak ruskog samoubistva 1991 godine.

Razuvajev kaže da smo tokom proteklih nekoliko godina imali mnogo razloga da se podsmevamo Ukrajini i našoj nebraći. Najzabavnija je bila njihova borba sa spomenicima Lenjinu, čoveku zahvaljujući kojem se Ukrajina i pojavila na karti sveta kao država. Poslednji događaji, kaže Razuvajev, ukazuju na to da je neki ekstra Ukrajinac stigao u Moskvu i time zarazio jednog od naših poslanika.

Ruski analitičar i publicista dalje kaže da lično nije pristalica bele tradicionalne Rusije i da ne deli Lenjinove vrednosti. Međutim, hteli mi to ili ne, Vladimir Iljič je deo naše istorije, ličnost sa najvećim uticajem na rusku i svetsku revoluciju u dvadesetom veku. Uporediv sa Lenjinom je jedino Staljin.

Za ceo svet Rusija i Lenjin su nerazdvojni. Likvidacija Mauzoleja na Crvenom trgu u Rusiji i u svetu bila bi prihvaćena kao nastavak ruskog samoubistva 1991. godine. Bila bi to savršena ilustracija da između nas i skakavaca u Kijevu nema velike razlike. ,,SSSR je deo velike i tragične istorije naše zemlje. I mi, kao velika nacija, moramo da se ponosimo svojom istorijom. Ako ne budemo poštovali sami sebe, teško da će nas drugi u svetu poštovati.’’

Razuvajev iznosi i neke zaključke koji se retko mogu naći u drugim analizama i ocenama. On je mišljenja da u ,,istoriji gospodina Uljanova i revolucije krivicu za pad carstva snose i Romanovi, ništa manje nego vođa proletarijata i njegovi saradnici’’. I stvar nije čak ni u tome što su poslednji car i njegova porodica bili slabi i bezvoljni ljudi.

Prema mišljenju Razuvajeva, carska porodica je mnoge Ruse iritirala, između ostalog i zbog mnogo nemačke krvi u njihovim venama. Ona apsolutno nije zadovoljavala zahteve epohe. Njen prozapadni evropski kurs nije imao ničeg zajedničkog sa dubokom evroazijskom suštinom Rusije. Upravo zato, kada se monarhija rušila, nije bilo onih koji su želeli da je zaštite. Narod je to ravnodušno prihvatio. A vladajuća klasa je za vreme rata počela da deli novac i moć.

Ali nešto drugo je glavna stvar. Vladimir Iljič je bio veoma talentovan, ambiciozan i okrutan čovek. Batinaš u najboljem smislu te reči. Carizam mu nije nudio ništa u smislu karijere, nikakve mogućnosti socijalnog uzdizanja. Nije želeo da iskoristi njegov talenat i energiju u službi carstva.

Carizam nije ostavio Iljiču izbora. Ishod njihove konfrontacije nije samo pravedan već i prirodan. To je bila igra predatora i povrća. Predator je pobedio.

Bilo je i ranije pedloga da se Lenjinovo telo iznese iz Mauzoleja, samo zdanje ukloni a posmrtni ostaci velikog broja rerolucionara i najviših državnih i političkih rukovodilaca koji su tu sahranjeni ili čije su urne postavljene u zidine Kremlja- izmeste. To pitnje je bilo naročito aktuelno početkom i sredinom devedesetih godina u vreme antikomunističke histerije i sukoba Jeljcina sa Vrhovnim sovjetom. Kolege ruski novinari, a i ne samo oni, javljali su mi telefonom da budem na oprezi, da se takav čin može očekivati svakog trenutka. Kako sam saznao iz veoma poverljivih izvora, sve je bilo spremno za akciju, ali je Jeljcin odustao u poslednjem trenutku svestan da bi to moglo da izazove krajnje ozbiljne posledice u inače politički veoma zapaljivoj atmosferi. Lider komunista, Genadij Zjuganov, zapretio je da će ,,dići na noge čitavu Moskvu da se spreči takav vandalizam’’.

Poznati i cenjeni ruski novinar, analitičar i politikolog Vitalij Tretjakov, napisao je u to vreme u jednom uvodniku da se čudi što predlogu o rušenju Mauzoleja aplaudiraju i neki intelektualci. Mauzojel je, po njegovoj oceni, remek delo svetskog značaja ruske i sovjetske epohe i arhitekture. To je spomenik neostvarljivoj ideji komunizma, komunističkoj utopiji, pa i tvorcima i žrtvama te utopije. Porušiti ga - ne bi bilo originalno - to se već dešavalo u ruskoj istoriji, uključujući i sovjetski period. Ali, rušioci takvih spomenika umetnosti nemaju prava da se nazivaju inteligencijom. Još od vremena stare Grčke uobičajeno je da se oni nazivaju- varvarima.

To pitanje ima i međunarodnu dimenziju, kaže Tretjakov. Ne mislite li da će rođaci onih čiji ostaci počivaju u kremaljskim zidinama i kojih ima svugde po svetu, mirno gledati kako ruske vlasti postupaju sa tim ostacima. Šta treba raditi: ostatke Staljina prebaciti u Gruziju, DŽona Rida u Ameriku, Brežnjeva u Ukrajinu, Đeržinskog u Poljsku, Bele Kuna u Mađarsku. Mislite li da u tim zemljama žive varvari i da će oni dozvoliti izrugavanje nad kostima pokojnih, tim pre tako poznatih? A šta raditi sa Gagarinom, Žukovim, Cekalovim i desetinama drugih čija su tela njihovi rođaci dali državi ali ne za izrugavanje nego za počast?

Ako se Mauzolej poruši, svet se neće okrenuti tumbe, kaže Tratjakov. Ljudima se može napuniti glava tvrdnjom o neophodnosti takvog postupka. Ali, ne zavidim onome ko će doneti odluku i ko će je realizovati. U ovoj zemlji njihova imena će ostati sramna. Ni u trećem pokolenju neće moći da se operu. A Zapad će za navek odlučiti da se sa varvarima u jednom domu ne može živeti. I pravilno će odlučiti, zaključuje autor.

U svakom slučaju, vlasti će dobro odmeriti da li dirati u ovo veoma osetljivo pitanje oko koga u društvu postoje veoma oprečna mišljenja. Prema jednoj anketi, koju je ovih dana sproveo najtiražniji moskovski list Komsomolska pravda, čak 62 odsto ispitanika smatra da bi telo Lenjina trebalo izneti iz Mauzoleja, a 36 procenata je protiv. Među njima ima veoma vatrenih pristalica Lenjina i ideja koje je zastupao i koji su spremni da ,,zapale nebo i zemlju’’ da bi odbranuli bivšeg vođu ruskog i svetskog proletarijata..

Ako se Lenjin danas pominje uglavnom u negativnom svetlu, razume se sa izuzetkom ne baš malog broja pristalica Komunističke partije Genadija Zjuganova, sa Staljinom je stvar drugačija.

Početkom januara Levada centar objavio je rezultate najnovijih istraživanja koji govore o daljem porastu popularnosti Staljina kod stanovništva Rusije. Veći procenat građana danas smatra da je Staljin doneo više dobra Sovjetskom Savezu i Rusiji nego zla. Istovremeno, značajno je smanjen procent onih koji smatraju Staljina tiraninom i odgovornim za likvidaciju miliona nevinih ljudi.

Pojedini politikolozi od autoriteta ocenjuju da će u ovako zategnutim međunarodnim odnosima i u uslovima ekonomske krize, popularnost Staljina i dalje da raste. Iz toga, međutim, ne treba izvući zaključak da Rusija ide ka staljinizmu. Takav model vladavine više nije moguć niti će u budućnosti biti, tvrde politikolozi.

Istoričar Sergej Smidt kaže da je sve pozitivniji odnos prema Staljinu koji beleže istraživanja i sociolozi plod kulta Velikog otadžbinskog rata i kulta velike pobede. Taj kult je višestruko veći sada pod Vladimirom Putinom nego što je bio pod vlašću ,,demokrata’’. Iako je predsednik Putin u jednoj prilici rekao da u Drugom svetskom ratu nije pobedio Staljin nego ruski, odnosno sovjetski narod.

Pred kraj 2015. godine ruski komunisti otvorili su u gradu Penzi, nekoliko stotina kilometara od Moskve, ,,Centar Staljin’’ u cilju rehabilitacije imena bivšeg diktatora i njegovog delovanja na čelu SSSR-a. Direktor Centra Georgij Kamnjev kaže: ,,Otvorili smo naš Centar kako bi sprali ljagu sa Staljinovog imena nakon više decenija ocrnjivanja i kleveta.’’ Grad Penza je, inače, oblasni centar i ima pola miliona žitelja.

Neki moskovski mediji su čak preneli zahteve najvatrenijih pristalica bivšeg vođe da se Staljin proglasi za sveca ,,zbog neprocenjivih zasluga za spas ruskog i drugih pravoslavnih naroda’’.

Neki moskovski mediji su čak preneli zahteve najvatrenijih pristalica bivšeg vođe da se Staljin proglasi za sveca ,,zbog neprocenjivih zasluga za spas ruskog i drugih pravoslavnih naroda’’.

,,Došao je zatekavši zemlju sa drvenom ralicom, a otišao stvorivši nuklearnu bombu’’, rekao je njegov ljuti politički protivnik, britanski premijer Čerčil.

Analitičari danas kažu da Staljinu ne treba pripisivati genijalnost u politici i vojnoj strategiji (iako postoje i takva mišljenja), ali da je u jednom bio u pravu više nego bilo ko drugi. Smatrao je, iako to nije javno govorio, da nas ,,Zapad nikada neće ostaviti na miru; ratovaće protiv nas i kada ne bude rata’’. Ta krilatica aktuelna je do dana današnjeg.

Poznati i cenjeni ruski ekonomista, političar i publicista Mihail Deljagin, direktor Instituta za probleme globalizacije, kaže u jednoj studiji da liberali danas mrze Staljina ne zbog toga što je sprovodio represije nego što je legao u grob sa zakrpljenim čarapama. Oni ne razumeju kako čovek može da živi ne radi svog džepa nego radi opšteg dobra.

Da, Staljin je bio okrutan, sprovodio je čistke, to nije nikakva tajna i to se mora osuđivati, kaže Deljagin. Ali, ne zaboravite da su neki drugi bili čak suroviji. Njegov naslednik Hruščov se proslavio više od svih maksimalnim zahtevima po broju ljudi koje treba streljati ili poslati u logor. Na jednom njegovom izveštaju - spisku za streljanje - Staljin je napisao: ,,Smiri se, budalo!" To ne znači da je Staljin bio dobar; daleko od toga, zaključuje Deljagin. Ali, to je bio čovek koji je u tom času osujetio uništenje ruske civilizacije.

Da se razumemo: pominjanje imena Lenjina i Staljina poslednjih nedelja kao i rezultati ankete Levada centra o porastu popularnosti Staljina kod ruskih građana, nemaju neku veću političku težinu, niti predstavljaju značajniju temu u ruskom političkom životu. 

Spasao je ruski narod i rusku državu od nestajanja, a rusku kulturu od odumiranja. Neverovatnom cenom, velikom krvlju i strašnim greškama. Neke od njih je priznavao, iako nevoljno. Kada ga je prilikom sastanka na Jalti britanski premijer Čerčil pitao o prisilnoj kolektivizaciji, Staljin je odgovorio. ,,To je trajalo četiri godine i bilo je strašno’’.

Pred kraj života, govorio je u uskom krugu saradnika: ,,Kada umrem, svu krivicu za promašaje, neuspehe i razne greške pripisaće meni. I svi će me pljuvati. A naslediće me onaj koji je najlukaviji. A ko će to biti ne znam, jer je veoma lukav i ne eksponira se. Ispostavilo se da je taj najlukaviji bio", Nikita Sergejevič Hruščov.

Poznata ruska istoričarka Natalija Naročnicka (inače, veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda) zalaže se za objektivnu ocenu života i dela Josifa Visarionoviča. Iako su neki njeni bliski rođaci bili žrtve staljinizma, ona kaže da kao istoričarka i čovek mora da bude objektivna. Protivi se rušenju spomenika Staljinu i njegovom demonizovanju pre svega na Zapadu.

Zašto neko pokušava da od njega napravi zlotvora, a zlotvorom nisu proglasili Kromvela koji je krvlju zalio celu Englesku niti Robespjera i Dantona zbog ogromnih žrtava u Francuskoj revoluciji koje su, srazmerno broju stanovnika, bile veće od onih u Rusiji.

Da se razumemo: pominjanje imena Lenjina i Staljina poslednjih nedelja, kao i rezultati ankete Levada centra o porastu popularnosti Staljina kod ruskih građana, nemaju neku veću političku težinu, niti predstavljaju značajniju temu u ruskom političkom životu. A još manje se to može povezati sa navodnim namerama Kremlja da obnovi Sovjetski Savez, pa se sada, eto, prizivaju nekadašnje sovjetske vođe da tim namerama daju vetar u leđa. Takve optužbe nekih krugova na Zapadu su čista budalština i sa njom se niko ozbiljan u Moskvi ne želi da bavi. Predsednik Putin je više puta rekao da Kremlj nema nameru da obnavlja Sovjetski Savez, a to je sasvim nedavno javno ponovio.

Svakako se ne radi ni o nekakvoj reviziji istorije ili rehabilitaciji bivših sovjetskih vođa. Ocena o njima, pogotovu u međunarodnoj javnosti, teško da može biti suštinskije izmenjena. Radi se o želji pojedinih istoričara, politikologa i analitičara da se eventualno koriguju neke kvalifikacije o ulozi bivših rukovodilaca Sovjetskog Saveza i Rusije bez ideoloških, političkih i drugih primesa, kakvih je u proslošti bilo bilo tušta i tma. Da se rasvetli da li je đavo tako crn kako je decenijama predstavljan ili su neke kvalifikacije preterane, izmišljene, preuveličane i nametnute u skladu sa unutrašnjim interesima, ali pre svega vladajućih krugova na Zapadu. Tamo je oštrica uperena ne prema Lenjinu i Staljinu kao simbolima totalitarizma i zločina, kao što se to želi predstaviti, već više kao ljudima pod čijim je rukovodstvom Sovjetski Savez nastao i postao svetska sila sposobna da se suprotstavi njihovim aspiracijama.

I sve dok pritisci svake vrste na Moskvu budu postojali, a njihov kraj je teško nazreti i predvideti, Staljin će u svesti mnogih građana Rusije i dalje predstavljati simbol pobede i suprotstavljanja pritiscima spolja, simbol uverenosti u sopstvene snage. Greške i zločine mu neće zaboraviti, niti oprostiti, ali neće ni potceniti njegov doprinos i ulogu u spasavanju ruske države od nestajanja, a ruske kulture od odumiranja.