субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Лењин и Стаљин опет међу Русима
Савремени свет

Лењин и Стаљин опет међу Русима

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
петак, 29. јануар 2016.

Иако је од смрти вође Октобарске револуције Владимира Иљича Лењина прошло више од деведесет, а од смрти његовог наследника Јосифа Висарионовича Стаљина више од 60 година, њихова имена се у руској јавности и даље помињу. Последњих месеци и недеља та помињања су чак учестала, што је својеврстан феномен, који аналитичари образлажу унутрашњим приликама у Русији, али у још већој мери актуелном међународном ситуацијом. То се посебно односи на Стаљина, чија је популарност међу руским грађанима, за разлику од његовог претходника Лењиа, у последње време значајно порасла.

Да почнем од вође пролетерске револуције Владимира Иљича Лењина. Пре неки дан, председник Владимир Путин изрекао је тешку оптужбу на његов рачун. Изјавио је да је Лењин ,,под здање историјске Русије одметнуо атомску бомбу’’.

На недавно одржаној седници Савета за науку и образовање Путин је, одговарајући на констатацију директора познатог Курчатовског института, Михаила Коваљчука да је Лењин ,,управљао токовима мисли", рекао: ,,Добро је управљати токовима мисли, али не било како, већ на начин да то доведе до правих резултата, а не као код Владимира Иљича. Његова мисао је на крају довела до распада Совјетског Савеза. Код њега је било много мисли у стилу: аутономизација и слично. Тако је под здање које се зове Русија била постављена атомска бомба, а она је потом експлодирала. Ни светска револуција нам није била потребна. А и таква мисао је код њега била."

Ово није била Путинова прва критика бољшевика. Он је пре неколико година изјавио да је Русија изгубила Први светски рат због националне издаје првих совјетских руководилаца - дакле Лењина и његових сарадника.

Говорећи у понедељак на првом међурегионалном форуму општеруског Народног фронта у Москви, Путин је, упоредо са критиком овог и неких других поступака бољшевика, изјавио да му се идеје социјализма и комунизма до дан-данас веома допадају, да су оне правилне, али да је њихово оваплоћење у Русији било далеко од суштине. Бољшевици су критиковали пређашњи режим због репресија, а сами су их почели спроводити. Ако погледамо кодекс изградње комунизма, можемо закључити да он веома подсећа на Библију: једнакост, братство, срећа. Међутим, практично оваплоћење тих изванредних идеја у нашој земљи било је далеко од онога што су говорили социјалисти- утописти.

Сви су оптуживали царски режим за репресије, каже Путин. А од чега је започело успостављање совјетске власти? С масовним репресијама. Као пример, навео је стрељање царске породице укључујући и децу. Могле су постојати некакве идејне претпоставке о разлозима: да се, на пример, униште могући наследници. Али зашто су убили лекара царске породице Боткина? Зашто све чланове послуге, људе пролетерског порекла. Због чега? Ради тога да би се прикрио злочин, рекао је Путин.

Што се тиче изношења мумифицираног тела Лењина из Маузолеја и његове сахране на неком од московског гробаља, Путин је рекао да то и друга слична питања треба решавати пажљиво и не предузимати кораке који би водили подели у друштву. Напротив, друштво би требало збијати, уједињавати, што је веома значајно питање.

Касније, Путинов портпарол Дмитриј Песков изјавио је да изјава Владимира Путина не би требало да буде повод за протест и негодовање. То је његов лични став, рекао је Песков.

Овакво мишљење о Лењину не деле сви савремени аналитичари и политичари у Русији, међу којима је и познати публициста Александар Разувајев. Само пре недељу-две Разувајев је реаговао на иницијативу посланика у Доњем дому руског парламента Ивана Сухарјева, да се тело Лењина изнесе из Маузолеја на Црвеном тргу и сахрани на једно од престоничних гробаља. Предлог депутата Сухарјева упућен је парламенту, па је могуће да се о њему на једном од наредних заседања гласа.

За цео свет, Русија и Лењин су нераздвојни. Ликвидација Маузолеја на Црвеном тргу, у Русији и у свету била би прихваћена као наставак руског самоубиства 1991 године.

Разувајев каже да смо током протеклих неколико година имали много разлога да се подсмевамо Украјини и нашој небраћи. Најзабавнија је била њихова борба са споменицима Лењину, човеку захваљујући којем се Украјина и појавила на карти света као држава. Последњи догађаји, каже Разувајев, указују на то да је неки екстра Украјинац стигао у Москву и тиме заразио једног од наших посланика.

Руски аналитичар и публициста даље каже да лично није присталица беле традиционалне Русије и да не дели Лењинове вредности. Међутим, хтели ми то или не, Владимир Иљич је део наше историје, личност са највећим утицајем на руску и светску револуцију у двадесетом веку. Упоредив са Лењином је једино Стаљин.

За цео свет Русија и Лењин су нераздвојни. Ликвидација Маузолеја на Црвеном тргу у Русији и у свету била би прихваћена као наставак руског самоубиства 1991. године. Била би то савршена илустрација да између нас и скакаваца у Кијеву нема велике разлике. ,,СССР је део велике и трагичне историје наше земље. И ми, као велика нација, морамо да се поносимо својом историјом. Ако не будемо поштовали сами себе, тешко да ће нас други у свету поштовати.’’

Разувајев износи и неке закључке који се ретко могу наћи у другим анализама и оценама. Он је мишљења да у ,,историји господина Уљанова и револуције кривицу за пад царства сносе и Романови, ништа мање него вођа пролетаријата и његови сарадници’’. И ствар није чак ни у томе што су последњи цар и његова породица били слаби и безвољни људи.

Према мишљењу Разувајева, царска породица је многе Русе иритирала, између осталог и због много немачке крви у њиховим венама. Она апсолутно није задовољавала захтеве епохе. Њен прозападни европски курс није имао ничег заједничког са дубоком евроазијском суштином Русије. Управо зато, када се монархија рушила, није било оних који су желели да је заштите. Народ је то равнодушно прихватио. А владајућа класа је за време рата почела да дели новац и моћ.

Али нешто друго је главна ствар. Владимир Иљич је био веома талентован, амбициозан и окрутан човек. Батинаш у најбољем смислу те речи. Царизам му није нудио ништа у смислу каријере, никакве могућности социјалног уздизања. Није желео да искористи његов таленат и енергију у служби царства.

Царизам није оставио Иљичу избора. Исход њихове конфронтације није само праведан већ и природан. То је била игра предатора и поврћа. Предатор је победио.

Било је и раније педлога да се Лењиново тело изнесе из Маузолеја, само здање уклони а посмртни остаци великог броја реролуционара и највиших државних и политичких руководилаца који су ту сахрањени или чије су урне постављене у зидине Кремља- изместе. То питње је било нарочито актуелно почетком и средином деведесетих година у време антикомунистичке хистерије и сукоба Јељцина са Врховним совјетом. Колеге руски новинари, а и не само они, јављали су ми телефоном да будем на опрези, да се такав чин може очекивати сваког тренутка. Како сам сазнао из веома поверљивих извора, све је било спремно за акцију, али је Јељцин одустао у последњем тренутку свестан да би то могло да изазове крајње озбиљне последице у иначе политички веома запаљивој атмосфери. Лидер комуниста, Генадиј Зјуганов, запретио је да ће ,,дићи на ноге читаву Москву да се спречи такав вандализам’’.

Познати и цењени руски новинар, аналитичар и политиколог Виталиј Третјаков, написао је у то време у једном уводнику да се чуди што предлогу о рушењу Маузолеја аплаудирају и неки интелектуалци. Маузојел је, по његовој оцени, ремек дело светског значаја руске и совјетске епохе и архитектуре. То је споменик неостварљивој идеји комунизма, комунистичкој утопији, па и творцима и жртвама те утопије. Порушити га - не би било оригинално - то се већ дешавало у руској историји, укључујући и совјетски период. Али, рушиоци таквих споменика уметности немају права да се називају интелигенцијом. Још од времена старе Грчке уобичајено је да се они називају- варварима.

То питање има и међународну димензију, каже Третјаков. Не мислите ли да ће рођаци оних чији остаци почивају у кремаљским зидинама и којих има свугде по свету, мирно гледати како руске власти поступају са тим остацима. Шта треба радити: остатке Стаљина пребацити у Грузију, Џона Рида у Америку, Брежњева у Украјину, Ђержинског у Пољску, Беле Куна у Мађарску. Мислите ли да у тим земљама живе варвари и да ће они дозволити изругавање над костима покојних, тим пре тако познатих? А шта радити са Гагарином, Жуковим, Цекаловим и десетинама других чија су тела њихови рођаци дали држави али не за изругавање него за почаст?

Ако се Маузолеј поруши, свет се неће окренути тумбе, каже Тратјаков. Људима се може напунити глава тврдњом о неопходности таквог поступка. Али, не завидим ономе ко ће донети одлуку и ко ће је реализовати. У овој земљи њихова имена ће остати срамна. Ни у трећем поколењу неће моћи да се оперу. А Запад ће за навек одлучити да се са варварима у једном дому не може живети. И правилно ће одлучити, закључује аутор.

У сваком случају, власти ће добро одмерити да ли дирати у ово веома осетљиво питање око кога у друштву постоје веома опречна мишљења. Према једној анкети, коју је ових дана спровео најтиражнији московски лист Комсомолска правда, чак 62 одсто испитаника сматра да би тело Лењина требало изнети из Маузолеја, а 36 процената је против. Међу њима има веома ватрених присталица Лењина и идеја које је заступао и који су спремни да ,,запале небо и земљу’’ да би одбранули бившег вођу руског и светског пролетаријата..

Ако се Лењин данас помиње углавном у негативном светлу, разуме се са изузетком не баш малог броја присталица Комунистичке партије Генадија Зјуганова, са Стаљином је ствар другачија.

Почетком јануара Левада центар објавио је резултате најновијих истраживања који говоре о даљем порасту популарности Стаљина код становништва Русије. Већи проценат грађана данас сматра да је Стаљин донео више добра Совјетском Савезу и Русији него зла. Истовремено, значајно је смањен процент оних који сматрају Стаљина тиранином и одговорним за ликвидацију милиона невиних људи.

Поједини политиколози од ауторитета оцењују да ће у овако затегнутим међународним односима и у условима економске кризе, популарност Стаљина и даље да расте. Из тога, међутим, не треба извући закључак да Русија иде ка стаљинизму. Такав модел владавине више није могућ нити ће у будућности бити, тврде политиколози.

Историчар Сергеј Смидт каже да је све позитивнији однос према Стаљину који бележе истраживања и социолози плод култа Великог отаџбинског рата и култа велике победе. Тај култ је вишеструко већи сада под Владимиром Путином него што је био под влашћу ,,демократа’’. Иако је председник Путин у једној прилици рекао да у Другом светском рату није победио Стаљин него руски, односно совјетски народ.

Пред крај 2015. године руски комунисти отворили су у граду Пензи, неколико стотина километара од Москве, ,,Центар Стаљин’’ у циљу рехабилитације имена бившег диктатора и његовог деловања на челу СССР-а. Директор Центра Георгиј Камњев каже: ,,Отворили смо наш Центар како би спрали љагу са Стаљиновог имена након више деценија оцрњивања и клевета.’’ Град Пенза је, иначе, обласни центар и има пола милиона житеља.

Неки московски медији су чак пренели захтеве најватренијих присталица бившег вође да се Стаљин прогласи за свеца ,,због непроцењивих заслуга за спас руског и других православних народа’’.

Неки московски медији су чак пренели захтеве најватренијих присталица бившег вође да се Стаљин прогласи за свеца ,,због непроцењивих заслуга за спас руског и других православних народа’’.

,,Дошао је затекавши земљу са дрвеном ралицом, а отишао створивши нуклеарну бомбу’’, рекао је његов љути политички противник, британски премијер Черчил.

Аналитичари данас кажу да Стаљину не треба приписивати генијалност у политици и војној стратегији (иако постоје и таква мишљења), али да је у једном био у праву више него било ко други. Сматрао је, иако то није јавно говорио, да нас ,,Запад никада неће оставити на миру; ратоваће против нас и када не буде рата’’. Та крилатица актуелна је до дана данашњег.

Познати и цењени руски економиста, политичар и публициста Михаил Дељагин, директор Института за проблеме глобализације, каже у једној студији да либерали данас мрзе Стаљина не због тога што је спроводио репресије него што је легао у гроб са закрпљеним чарапама. Они не разумеју како човек може да живи не ради свог џепа него ради општег добра.

Да, Стаљин је био окрутан, спроводио је чистке, то није никаква тајна и то се мора осуђивати, каже Дељагин. Али, не заборавите да су неки други били чак суровији. Његов наследник Хрушчов се прославио више од свих максималним захтевима по броју људи које треба стрељати или послати у логор. На једном његовом извештају - списку за стрељање - Стаљин је написао: ,,Смири се, будало!" То не значи да је Стаљин био добар; далеко од тога, закључује Дељагин. Али, то је био човек који је у том часу осујетио уништење руске цивилизације.

Да се разумемо: помињање имена Лењина и Стаљина последњих недеља као и резултати анкете Левада центра о порасту популарности Стаљина код руских грађана, немају неку већу политичку тежину, нити представљају значајнију тему у руском политичком животу. 

Спасао је руски народ и руску државу од нестајања, а руску културу од одумирања. Невероватном ценом, великом крвљу и страшним грешкама. Неке од њих је признавао, иако невољно. Када га је приликом састанка на Јалти британски премијер Черчил питао о присилној колективизацији, Стаљин је одговорио. ,,То је трајало четири године и било је страшно’’.

Пред крај живота, говорио је у уском кругу сарадника: ,,Када умрем, сву кривицу за промашаје, неуспехе и разне грешке приписаће мени. И сви ће ме пљувати. А наследиће ме онај који је најлукавији. А ко ће то бити не знам, јер је веома лукав и не експонира се. Испоставило се да је тај најлукавији био", Никита Сергејевич Хрушчов.

Позната руска историчарка Наталија Нарочницка (иначе, велики пријатељ Србије и српског народа) залаже се за објективну оцену живота и дела Јосифа Висарионовича. Иако су неки њени блиски рођаци били жртве стаљинизма, она каже да као историчарка и човек мора да буде објективна. Противи се рушењу споменика Стаљину и његовом демонизовању пре свега на Западу.

Зашто неко покушава да од њега направи злотвора, а злотвором нису прогласили Кромвела који је крвљу залио целу Енглеску нити Робеспјера и Дантона због огромних жртава у Француској револуцији које су, сразмерно броју становника, биле веће од оних у Русији.

Да се разумемо: помињање имена Лењина и Стаљина последњих недеља, као и резултати анкете Левада центра о порасту популарности Стаљина код руских грађана, немају неку већу политичку тежину, нити представљају значајнију тему у руском политичком животу. А још мање се то може повезати са наводним намерама Кремља да обнови Совјетски Савез, па се сада, ето, призивају некадашње совјетске вође да тим намерама дају ветар у леђа. Такве оптужбе неких кругова на Западу су чиста будалштина и са њом се нико озбиљан у Москви не жели да бави. Председник Путин је више пута рекао да Кремљ нема намеру да обнавља Совјетски Савез, а то је сасвим недавно јавно поновио.

Свакако се не ради ни о некаквој ревизији историје или рехабилитацији бивших совјетских вођа. Оцена о њима, поготову у међународној јавности, тешко да може бити суштинскије измењена. Ради се о жељи појединих историчара, политиколога и аналитичара да се евентуално коригују неке квалификације о улози бивших руководилаца Совјетског Савеза и Русије без идеолошких, политичких и других примеса, каквих је у прослошти било било тушта и тма. Да се расветли да ли је ђаво тако црн како је деценијама представљан или су неке квалификације претеране, измишљене, преувеличане и наметнуте у складу са унутрашњим интересима, али пре свега владајућих кругова на Западу. Тамо је оштрица уперена не према Лењину и Стаљину као симболима тоталитаризма и злочина, као што се то жели представити, већ више као људима под чијим је руководством Совјетски Савез настао и постао светска сила способна да се супротстави њиховим аспирацијама.

И све док притисци сваке врсте на Москву буду постојали, а њихов крај је тешко назрети и предвидети, Стаљин ће у свести многих грађана Русије и даље представљати симбол победе и супротстављања притисцима споља, симбол уверености у сопствене снаге. Грешке и злочине му неће заборавити, нити опростити, али неће ни потценити његов допринос и улогу у спасавању руске државе од нестајања, а руске културе од одумирања.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер